Текстови у сенци у Госпођици Драгана Лакићевића

Приповетка која је предмет овог есеја припада Лакићевићевој збирци приповедака са насловом Слатка је музика. Оно што је повезује са осталим делима из збирке јесте тема књижевности. И када се чини да се све врти око једног лика и да је он најважнији у причи, било да је то Марко Ракочевић (из приповетке Књиге су биле мој живот), Зекана (из приповетке Зекана), Драгица Стојанац, баш из Госпођице, или било ко други из неке друге приповетке, значајно место заправо заузима књижевност. Лакићевић на одличан начин из различитих аспеката говори о књизи. Када је у питању приповетка Књиге су биле мој живот, књижевности се приступа из угла писца, критичара и тумача. Марко Ракочевић у својој библиотеци поред сваког оригиналног дела, има и своју верзију истог. У Зекани нам је представљена жена која воли да чита и наилазимо на књигу као неисцрпни извор сазнања. Преко Драгице Стојанац, пак, сазнајемо како је то радити као лектор, исправљати туђа дела, а да она, притом, остану иста.

Након наслова Госпођица не упуштамо се одмах у њене редове, већ је Драган Лакићевић навео цитат из Андрићеве приповетке Алипаша који гласи: „А свака прича је, на свој начин, и у одређеном тренутку, искрена и истинита, и као такву треба је саслушати и примити“. Овиме Лакићевић шаље недвосмислену поруку читаоцу/ читаоцима да он своју Госпођицу убраја баш међу такве приче. Намера му је да од тренутка када се упустимо у прве реплике које изговара Драгица Стојанац, преко исповести, па до последњих реченица упућених уреднику, све доживимо као истину. Да не постављамо никаква питања, већ да се препустимо једној, можда несвакидашњој, љубавној причи.

У сенци овог књижевног текста налази се роман чији аутор је такође Иво Андрић – Госпођица. Поред тога што носе исте наслове, повезаност сеже дубље. Са једне стране имамо јунакињу нобеловчевог романа, Рајку Радаковић, средовечну жену која живи потпуно сама. Након обећања оцу на самртничкој постељи да ће штедети сваки динар, она то и чини одлазећи у крајност. Временом почиње да ускраћује себи и неке од основних ствари за живот и да се изолује од света. Људи су престали да је зову по имену, доделили су јој надимак „госпођица“. У тренутку слабости, чини се, дозволила је себи да се заљуби у Ратка Ратковића, али то не траје дуго јер она схвата да он није онакав каквим га је замишљала. Након тог првог и јединог разочарања у љубав према мушкарцу, Рајка сву своју пажњу и љубав окреће чувању новца. На крају је скончала сама.

Са друге стране, госпођица Стојанац, на први утисак веома је различита, али, у ствари, суштински слична. И једна и друга су жене старог кова, донекле конзервативне, чији су ликови засновани на друштвеним конвенцијама. Прву сличност коју уочавамо је исти надимак. Надимак „госпођица“ Драгице Стојанац може се објаснити двама начинима. Прво оним што она сама говори младом уреднику: „‘Господине Андрићу’, ‘Госпођице Драгице‘ – тако смо се ословљавали, још онда, кад су сви били другови…“, а затим податком који износи Андрић када јој даје новац, да зна да воли лик Рајке Радаковић. Лакићевићева госпођица се још више приближава Андрићевој својом оданошћу једином мушкарцу. Иако су различите љубави којима се воде у питању, материјална и духовна, љубав према новцу и љубав према мушкарцу, и Рајка и Драгица остају верне својим обећањима до краја. Лекторка није Андрићу изрекла, у ствари, никакво обећање, али је ипак држала до себе, односно остала верна не само нобеловцу, него, пре свега, љубави према њему. Када је у питању љубав, може се повући још једна паралела између њих две, јер, без обзира што су различите околности у питању, обе су стварно волеле само једног мушкарца. „Кад је умро, обукла сам црнину. Нико ме није питао за ким, толико сам била усамљена.“ На основу ове изјаве госпођице Стојанац непогрешиво стичемо утисак да је и она остала сама. Можда из другачијих разлога, али обе јунакиње изабирају самоћу и оданост људима који су одавно отишли из њихових живота.

Ауторка: Неда Ракочевић

Scroll To Top