ТАМА. МРАК.

Односно одсуство светлости или било каквог извора енергије који би нарушио ништавило, одсуства присуства. Када говоримо о првој искри, зачетку точка простор-времена, са становишта модерне физике говоримо о Великом праску, идеји нарушавања првобитног склада свеукупног непостојања. Склада у коме влада тама и који не дозвољава било какво уплитање у савршено уједначени систем, а ако се верски осврнемо на ову проблематику постоји обичај да се често говори о вечитој борби крајности поларитета, светлости и таме, у којој светлост стављамо на страну добра, док мрак, по дифолту, класификујемо злим. Али има ли тај однос смисла? Хронолошки, ако тако уопште можемо поставити ствари, мрак претходи било каквом светлу, односно светлост је та која се намеће и ремети Првобитност. Ремети онај доминирајући склад који постоји у одсуству светла. Одсуству енергије. Концепт стварања долази из светлости унутар мрака, односно из сепарације светлости и таме, успостављањем јасних граница, те је и тама тако једнако кључна у процесу Стварања. Односно битан је чинилац једначине стварања.

Реч за црнило (енг. black) долази из корена староенглеске речи blaec, односно протогерманског blakkaz (сагорелост), те протоиндоевропског bhleg (горети, сијати). Древни Римљани имали су де речи за црно: ater (тзв. досадна црна) и nigger (јарка црна). Временом реч ater нестаје из употребе, док се nigger задржава, по чијем корену се генеришу нове речи. Nigger тако постаје дериват за енглеско negro, француско noir, шпанско negro и италијанско nero.

akshdksjahdkajsd

Када о овом проблему говоримо врло је важно изузети наше укорењено поимање савршеног и говорити и о ентропији као могућем стању апсолутног савршенства (). Иако је нашим антропоцентричним умом видимо у светлу хаоса, она то није, јер управо свођењем система на апсолутну нулу враћамо се почетку, моменту који није нарушен ничим што би га пореметило у његовом апсолутном миру и неактивности. Тиме можда долазимо и до дефиниције утопије, која сама по себи превазилази, поново, наш антропоцентрични став којим значај одређеног појма уско везујемо за наше поднебље постојања.

Modern natural science sees darkness as a complete nothingness. According to this view, the light which streams into a dark space has no resistance from the darkness to overcome. Goethe pictures to himself that light and darkness relate to each other like the north and south pole of a magnet.

 The darkness can weaken the light in its working power. Conversely, the light can limit the energy of the darkness. In both cases color arises.

 Rudolf Steiner

Можемо ли филозофски или реално сматрати да је тама која је последица интерференције светлости другачија од таме која је последица пуког одсуства светлости? Вероватно да, можемо, јер уколико говоримо о одсуству светлости то значи изузимање и најједноставнијег извора енергије. Тиме и термин мрак, или тама, губе основни смисао који им је дат у односу на постајаност светла, те једино обитавају у тој дуалности:

  • светло – мрак
  • 1 – 0

Интерференција је појава локалног типа и не односи се на целокупан систем, већ на поједине случајеве мрака. Тежње ка мраку.

pizap.com14677256742591

С друге стране, иако се трудимо да заобиђемо класичне замке с којима се сусрећемо размишљајући у калупима који су нам шире диступни, тако треба поменути значај и неопходност духовног мрака и личном раду и потрази за трансцеденталним. Тада говоримо о светлости мрака, оној светлости која се јавља унутар најјаче тмине. Погледамо ли то и са становишта модерне медицине то и има одређеног смисла, јер свет који ми поимамо јавља се управо унутар мрака наших лобања. Унутар можданих бразда вешто скривених унутар наших лобања, које нису изложене светлости дана, али ипак граде слику спољног свет у окружењу мрака. Односно, генеришу светлост у мрклом мраку. Самим тим ми не видимо свет онаквим какав он заиста јесте, већ то што ми називамо виђеним представља наш електрични надражај који потом бива симулиран у одређеним можданим центрима. Слично камери која снима природу, те потом низом електричних надражаја слика долази до тв апарата симулирајући боје на пикселима екрана. На тај начин све што нас окружује постаје, у неку руку, метафизички увијено чије истинска и најдубља природа остаје скривена иза вела надражаја, који нама неопходни.

Наша свест проналази светлост у вечитом мраку из којег нема излаза. Бар не у овом облику. Отуд и спиритуално светло долази из оног вишег мрака, мрака несвесног поља бића. Пустињак долази до откровења у пећини.

Он развија сопствено светло само њему видљиво, те на нама осталима остаје исти задатак уколико се одлучимо за сличан пут.

Интроспекција, Самоћа, Контемплација, Перспектива, Мудрост, Стрпљење, Лични рад, Изолација, Независност, Самодовољност…

Уколико се овом темом додатно позабавимо из угла мистицизма, конкретно Јеврејске кабале, видећемо да књига ”Зохар” (сјај, זהר) објашњава како светлост може једино бити кроз постојања таме. Да таме нема светлост би била интегрални део окружења, те као таква не би била посебно издвојена. Да је светлост свепросутна, без да буде подељена на нијансе и боје, ништа од те светлости не би ни било видљиво, јер свака њена нијанса укључује апсорбцију светлости, те тако и одређени степен мрака. На исти начин и добро разликујемо од злог. Да зло не постоји вероватно не би било ни слободне воље. Једино на рачун добра и зла слободна воља има своје упориште у постојању, где је дефинишемо нашим свесним избором.

Disbalans
Дисбаланс

У Јунговој психологији, под појмом сенка се подразумева део идентитета личности, који свесно „ја“ не прихвата и којег се стиди. Психичке особине, које човеково „ја“ не признаје као своје, бивају потиснуте у несвесно, где се формира инфериорни „тамни” део личности који се назива сенка. Зато Јунг сенку дефинише као свеукупност онога што личност не жели да буде и што не признаје да јесте. Ту на прави начин видимо данашњи однос према мраку, како према оном који припада, по Јунгу, личности, тако и и оном још неухватљивијем, чији ће конци неразумевања још дуги низ година остати у потпуности замршени.

There is no coming to consciousness without pain. People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul. One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.
K. G. Jung

Осим што таму карактерише одсуство светлости, то се с једне стране односи само на онај мали спектар светлости нама доступан. Тешко да се можемо назвати срећницима по том питању, јер нам је поље деловања у том смислу више него ограничено, те наше поимање стварности никако се не може сматрати целовитим. Уколико допуштамо науци да износи смеле тврдње 11-то димензионалних светова, бесконачних универзума, онда такође морамо бити спремни на то да наш мрак који нас окружује никако није апсолутни Мрак. А самим тим и да светлост није довољно светла. Очигледно смо итекако спутани у том смислу, те ни једну од крајности док спектра не можемо појмити ваљано. Тако постајемо заточеници тема о којима можемо причати, размишљати, али им никако им прићи. Управо зато и упадамо у све израженији научни парадокс тражећи узрок, насанкани последицама.

Амерички теоретски физичар Лоренс Максвел једном приликом је изјавио:

Наука је машта у лудачкој кошуљи.

Управо та изјава Лоренса Максвела најбоље објашњава нашу потрагу за светлом унутар доминантног мрака који нам ништа јаснији није. Мракови који нас са свих страна окружују у нашим научним умовима захтевају јасне и брзе одговоре, а њих нема… док је тама све више и више. Како кренемо да развијамо одређену област научног размишљања ми се моментално сусретнемо с њеним мрачним одајама које нас тада стављају на раскрсницу где бирамо којим путем даље ћемо ићи. Бирајући један од њих, онај други, на жалост, постаје изгубљен. Самим тим истина за којом трагамо биће увек недоречена. Непотпуна. Слично Законима макро и микро света, где физика не може да нађе заједнички језик са квантним светом, са којим свакако чини нераскидиву целину. Парадокс лудачке кошуље. Поново.

Немогућност перцепирања те шире слике изнедрио је нашу цивилизацију засновану на комплексима, самим тим сваки напредак има своју цену.

Тмина унутар лобање која рађа луч.

Аутор: Дражен Пекушић (ARS Magine)

Scroll To Top