Таложење сећања и осећања проф. Грмаша

У галерији “La Vista“ у Новом Саду, 23. октобра, отворена је изложба поводом завршетка ликовног конкурса за уметничку графику малог формата. Стручни жири је након двостепене селекције радова, одлучио да прву награду додели Драгани Франсен-Бојић за графику „Пејзаж у сећању“, другу Ранки Лучић Јанковић за графику „Сенке“ и трећу Зорану Грмашу за графику „Taboo No 9“.

Нажалост, Зоран Грмаш, чији рад је окарактеризиран као слободни ликовни запис немуштог карактера, насловљен именог забрањеног, однедавно није више с нама. Овај истакнути уметник, наиме, након дуге и тешке болести преминуо је неколико дана уочи ове манифестације.

Уместо класичног „In Memoriuma“ објављујемо занимљив интервју који ће овог скромног и мирног човека представити и са друге животне стране.

 Таложење сећања и осећања проф. Грмаша

Успон каријере Зорана Грмаша, из просечности средине приградског насеља до врхунског ликовног уметника, првенствено графичке провинцијенције, требао би да буде узор сваком младом човјеку кога простор, време, жудња и јад, из разних околности, онемогући у отелотворењу уметничких снова.

Мр Зоран Грмаш, професор, доцент на Катедри графике Академије уметности у Новом Саду, Буковчанин је из Кестењаре. Не с Калварије, Манџурије, Горње, Доње Барање, Крста, Везирца или неких других чудних назива делова, вишепрстих, из птичје перспективе гледаних, гудура и успона овог насеља, џепа у Срему, чија су одлика мешани менталитети Сремаца и Босанаца, а свакодневна појава графити одушевљења – Буковац изнад свих или Гадафи, не дај се буразер…

У поменутој Кестењари данас нема кестенова, у голој улици родна је кућа сликара. Атеље, опет, испод висоравни Везирац, у хладовини бреза покрај бршљаном обраслог зида и лозе са још недозрелим гроздовима. Овде се стиже лако из Новог Сада, пролазећи кроз веома леп крај иза Петроварадина, који на жалост задњих година трпи промене. Трски је све мање, као и ластавица у глинокопима некадашње циглане, али су, упркос томе, видици нестварни у односу на близину градског бетона. Пред кућом нас дочекује зелена клупа и чудо од великог, мазног пса, Ђорђа.

За некога ко је рођен 1970. године, прошао кроз образовање у средњој школи високоградње, дипломирао на Академији уметности на Катедри графике у класи професора Зорана Тодовића, те магистрирао под менторством истог професора и постао сам професор, доцент, истих опредељења, може се устврдити: “Ово је човјек који је волео живот у његовом најлепшем облику. Овековечен у лепој уметности!” У својој импресивној каријери, Зоран Грмаш је учествовао у стотињак заједничких и самосталних домаћих и међународних изложби и десетак ликовних колонија, неколико значајних пројеката и симпозијума, а добитник је и петнаестак различитих награда. Из изостављеног потанког описа студирања и усавршавања у Италији, на Академији уметности „Carrar“ у Бергаму и атељеу „Grafica Uno“, „Atelieru 14“, умјетничкој групи “Qyali differenze“ те активности у оснивању уметничког удружења “Oltreponte” требамо, ипак, да издвојимо његов ангажман на једном од најобимнијих пројеката на којима је радио, постхумној реализацији дела француског уметника Wiffreda Lama. Како нам је професор Грмаш рекао, радило се о заоставштини од осамдесет до тада незавршених и необјављених радова.

Занимљиво је да сте у једном блиставом тренутку свога ликовног пута, уместо шетњи фимираним ципелама улицама Милана, одабрали повратак у ноћи под Фрушком Гором, где сврака не дозвољава лагодно спавање, а сеоски пси започињу будницу пре петлова. Зашто?

Волим Нови Сад. И Београд је леп, али у Новом Саду сви се познајемо. У Милану сам био странац. Истина, у Италији је све лепо. Све им је уметност. Виногради, воћњаци, перивоји, путеви, храна, аутомобили, све је уметност. Отишао сам у оним тешким годинама ембарга, деведесетих, из осећаја заробљености и тамо ме је дочекала слобода и лепота, другачији погледи на свет, другачије понашање. Много сам у Италији дознао и научио на професионалном плану. Вратио сам се када је земља постала слободнија, отворене су границе и било је много боље.

Од када датира Ваш интерес за извесним видом умјетничког изражавања? Да ли сте бриљирали у ликовним секцијама или били звезда цртања од почетка школовања?

Из ране младости памтим само жељу за израдом скулптура. Увек сам ножићем и секирицом од гранчица и некога пања нешто дељао. У средњој школи нисам имао добре оцене из ликовног, јер никада нисам радио по задатим темама, већ сам цртао што сам желео. То су биле прво мапе правог и измишљеног света, са жељеним рутама путовања, а касније непостојећи ликови базирани на стрип цртежу. Љубав према географији задржала се до данас. У лепо организираном атељеу, посебно место на зиду заузима цепин и уже за пењање.

(Професор Грмаш је члан Планинарског друштва “Вилина водица“ из Буковца и власник лиценце за планинарског водича број МБ 281).

Што за Вас значи тумарање по планинама?

Увек сам се волео некуд пењати, а како овде нема високих планина, почео сам потрагу за нечим вишим. До сада ми је налепши успон био на Рилу, затим чаробно место, као што су Проклетије, новогодишњи успон на Ртањ и још понеки врх. Сами успони нису победе планине, већ и одређено прочишћење, процес медитације који подстичу ти нестварни видици, невидљиви знаци замаскирани у даљинама.

Чини се да са Ваших путешествија увек донесете и комадић плавог неба или белину снијега и уграђујете их у своја дела?

Истина да у мојим графикама има доста црвене и плаве боје, али да није од неба већ просто од потреба комбинација боја.

Али на неким минијатурним уљима, примећујемо реалистички снежни пејзаж. Има ли ту привржености неким посебним природним појавама?

Снег је најлепша метеоролошка појава. Чаробну природу око себе можете свакодневно видети, али снег када пада, то је најчаробнији призор. Док разговарамо о разним темама, примећујемо на левој руци тетоважу. Лубања са цилиндром на глави и неки натпис испод. Не љути се на питање откуда му тај цртеж, како је изведен, јер у то време није било татоо салона, и зашто? Онако, безбрижно, рече да су то радили сви у његовом друштву, па и он, лудост из тих прелазних година када се траже особности и означавају припадности. У међувремену се догодило време, а нама се чини да се у тим тренуцима у неки његов подсвесни свет вратило време Гутенберга и графичара, којима је радна униформа на машинама био фрак и цилиндар те беле рукавице. Да, да, смеје се скупа с нама, можда јесте то била несвесна одредница професорове каријере на светској позорници и зачетак развијања чучећег уметничког заметка у њему.

Зашто сте изабрали графику, као претежни облик Вашег уметничког изражавања?

Први избор ми је била скулптура. И нисам одустао од ње. Направио сам матрицу за графику у полиестеру која је истовремено скулптура и рељеф за отисак, рече показујући рад на зиду, који асоцира на замрзнуту материју или стијену, чини се „прозор“ у неистражени свет магичности. Што се тиче сликарства, није ме нарочито привлачила белина платна која захтева само интервенцију бојама. Графика је нешто друго. То је процес који траје. Тренутни ми је одабир техника колографије, коју сам у потпуности усавршио. Метод сличан дубокој штампи. На картонској плочи, матрици аплицирају се разни материјали и обликује колажна апстрактна рељефна композиција.

Апстрактни изражај не може свако прихватити. Кад кренете у израду једне графике мислите ли на нас, посматраче односно купце? Да ли вам је важно да сте с нама у дијалогу у смислу да ми препознамо шта је садржај графичког листа или су Ваше графике само Ваши монолози? Као да кажете: Ево, шта вам је ту вам је!“ И обзиром да у тим апстракцијама има доста тамне боје, које не могу бити широко прихваћене, поготово што купац може код пријатеља приметити исту такву, мислите ли да је графика елитистички израз уметности?

То су моји монолози. Пут до крајњег изгледа графике је веома тежак и слојевит. Можда би то могао боље објаснити мој магистарски рад под називом „Таложење“ или „Седиментација“, којим се објашњава техника настајања графике. Укратко речено, израда подразумева ликовно и поетско таложење сећања и осећања, а у изведбеном смислу принцип по којем своја дела стварам и физички израђујем. Тај процес започиње у глави. У нашој професији не можемо одвојити себе као човека поподне, и уметника пре подне. Слажемо изабране симболе у апстрактно окружење, па пошто је графика асоцијативна форма, у сваком листу други човек види други призор. Зато не бих рекао ни да је графика елитистички израз уметности. Једна матрица даје више отисака, па су тиме и листови јефтинији, од рецимо уља на платну, и тако доступнији широј публици. Не бих се сложио ни да су боје тамне. Ту има многих боја. Наравно, у овој техници полазне боје су бела и црна. Тако је било од настанка првих цртежа угарком из ватре на зиду пећине. Да је угарак био љубичаст, и наше полазне боје би биле љубичасте. И прва фотографија је била црно-бела и тек касније су се укључивале друге. Сад, сваки уметник има своју палету боја, па тако и ја.

Када после дугог менталног, довршите и физички процес, и подигнете на светлост дана први отисак, какав Вам је видик? Да ли графика виче на Вас, режи или Вам се осмехује?

О, да било је таквих форми које су завршиле у кошу, смеје се.

Како стојите са реалним цртежом? Да ли бисте нам сад, овде, слободном руком могли нацртати нешто акт, бундеву, виолончело?

Па наравно да бих могао. Цртање је основа студија и сватко је темељито прође, рече професор Грмаш.

Но, уместо поменутих мотива, добисмо цртеж кафеапарата и шоље кафе, који су стајали на столу. Нисмо баш били задовољи, али, ето, професор је доказао да осим апстракције још увек није у заостатку са перцепцијом стварних предмета.

Тешко је водити разговор са човеком, који се бави тако комплексном уметношћу. Кренемо једним правцем, па се у узгибаним линијама нађемо у другом, и ту се као у житним пољима на све стране појаве, предмети, људи, животиње, биљке и одвлаче пажњу од примарног циља. Професорове графике и уља лепих назива, као што су Ритам ноћи, Дан чекања, У сусрет, Дан ноћ, Формирање и итд. показују да његово негирање романтичности није баш тако тврдокорно. Помним гледањем у његову сликовност, откривамо изнад линије хоризонта алеју наранџи, нежне фигуре укомпоноване у облик крста, жал опалог листа за животом, међуживотне капије, итд.

Међутим, на задњој изложби слике су Вам биле веома „сведене“. На свакој је био отисак прста, палца. Шта је то значило: „Ја знам да ништа не знам!” Крећем: “Ab ovo“ Или : Запечатио сам што сам знао и крећем даље? И сам поднаслов изложбе „Etika est etika“ интригира. Зашто није „Etika est estetika“.

То је игра речи. „Etika est etika“ је једно, а спојено „Etika est estetika“ је друго. Двосмисленост.

У ком смислу?

Јeдноставно у смислу да ми требамо бити аутори својих радова. Не да неко други израђује наше радове, а ми да их само потписујемо. Или да присвајамо, и потом потписујемо туђе идеје као своје.

Да будете плагијатори?

Тако је. Та игра с отиском палца је позив на индивидуалност свакога од нас, понаособ, а опет, спирала отиска је само занимљива форма и то је један нови симбол у мом вокабуларију кориштених симбола.

На Вашој графици „It tempo“, неке линије асоцирају на кости. Питам се да ли бисте некој месари продали ауторско право на ту графику за пристојну цијену, да направи рекламу под слоганом, нпр: Време тече, кременадла се пече”?

Сви уметници раде по наруџбини. Микеланђело није сам од себе узео кистове и боје и пошао осликавати куполу, већ је то неко од њега наручио и платио. Но, ипак треба пазити на реноме, и не упуштати се у уметничку проституцију. Али, ако неко жели учинити и такво нешто, немам ништа против, јер свако има право поступати у складу са својом професијом и карактером.

Занимало нас је много штошта из професоровог живота, али смо се ограничили на још два, три питања. Пролазећи Буковцем приметили смо велики графит „Године пролазе, а ми блејимо…”

Може ли се тај графит протумачити као позив у помоћ или као мирење са судбином?Претпостављамо да га је написала млада особа. Ви сте се својом снагом издигли из просечне или чак испод просечне интелектуалне средине. Да ли сва деца морају пролазити кроз исти трновити пут да би остварила своје жеље или мислите да на локалном нивоу постоји могућност да им се помогне?

Тако како та деца пишу сада, тако је било и пре двадесет, тридесет година и то не само у Буковцу, већ у целој земљи. На локалном нивоу не верујем да се може ишта учинити, јер не постоји ни макро ни микро линија у смеру програмиране помоћи при васпитању и образовања младих, талената, која би се требала протезати од врха државе до локалне управе. Тренутно смо у некој конфузној ситуацији, неопредељени за било коју страну, па када је држава таква, како се може очекивати од младих да буду другачији. Тај графит је и мирење са судбином, али уједно и позив у помоћ за којег нема помоћи, одговара мало подигнутим гласом.

Када већ причамо о образовању, да ли сте Ви строг професор? 

Нисам строг, али сам захтеван. Највише жалим када се таленат траћи лењошћу.

Недавно сте именовани чланом жирија на конкурсу „Путокази“. Како се осећате? Иако су пред Вама десеци година уметничког рада, да ли се тим потезом осјећате као „мудрац из већа стараца?“

Почаствован сам! озбиљно и кратко одговара.

Да ли планирате нешто значајно у блиској будућности? Постоји ли могућност постизања вишег ступња формалног образовања? Рецимо, доктората. Ви сте магистар ликовне уметности, члан УЛУВ од 1996. и од тад се самостално бавите графиком и сликарством, не мислите ли да би то био логичан след? 

До сада није било могућности стецања вишег академског звања не само код нас, него у целој Европи. Само у Единбургу се може докторирати на тему теорије, али не и уметничке праксе. Тренутно се код нас предузимају неке припреме како бисмо могли године праксе, иновација и разних техника применити у подизање академског ранга. 

На крају разговора желимо мало зачинити знатижељу читаоцима, па питамо професора Грмаша нека нам неке појмове дефинише бојама. Пристаје, и ево што смо чули:

Мудрост је плава, лаж је жута, искреност зелена, радост наранџаста, а лепота црвена.

Највише изненађује „зелена искреност“, па у Вујаклији налазимо одговор да ова боја симболизира живот, бујање и успон. У шатро говору, зелена је еквивалент младости (Мали, још си зелен!), на истоку је зелена боја попут класичне музике, а код Ван Гога је тандем црвене и зелене боје, израз страхотне страсти човјека. Можда је у тој зеленој боји садржана прикривена стваралачка страст и вечита жудња за постизањем симболистичких откровења живота замаскираном искреношћу. Разгледајући галерију графичких листова проф. Грмаша, не можемо се одупрети дојму да овакав сликар, графичар, ма како скромно деловао, мора бити богата личност, апсолутно слободна у тумачењу себе и света око себе, безпросторно и безвременски. Окрећући листове на различите стране, закључујемо да нам се чине другачијима, но опет су исти као књижевни палиндроми. Свако трагање за дубљим смислом у њима, завршиће у симболу и боји одбачених ствари и присутних стања, али изнова и изнова репродуковани у потпуно другачијој енергији.

Интервју водила: Совјета Грубешић

Scroll To Top