Гостовање зајечарске представе Блискост у Књажевцу
(5. април 2019)
Тачно месец дана након премијере у Народном позоришту Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, и књажевачка публика имала је прилике да погледа представу Блискост у режији Снежане Удицки, а према оригиналном тексту Патрика Марбера.
Није мали подвиг начинити нову позоришну адаптацију једног текста који се у међувремену прославио на светском нивоу као филмска верзија (Closer, режија Мајкл Николс, 2004), јер поређења су неизбежна од стране оних гледалаца који се сећају приче са великог платна – али, са друге стране, управо је то био још већи изазов и за редитељку и за четворо глумаца, не толико да надмаше холивудску причу колико да буду потпуно независни од ње и да драму донесу на оригиналан начин.
Иако Блискост првенствено треба посматрати као драму, она је ту и тамо прожета комичним елементима који, условно речено, уносе мало светлости у ионако мрачну атмосферу и мрачни амбијент.
Посебну пажњу привлачи сценографија, која је наизглед једноставна и једнолична, али којом се на прави начин приказује сва празнина (и у визуелном и у уметничком погледу) модерних ентеријера, било да су у питању станови, било да су галерије, било да су ноћни клубови; много је, ипак, значајније што се тиме симболично приказује сва духовна и душевна празнина самих људи, који физички јесу блиски једни другима, али су у мислима толико међусобно удаљени да уопште и не покушавају да се споразумеју.
Већ је речено да су глумци имали тежак задатак из више разлога, па стога квартет који чине Ана Бретшнајдер, Милош Ђуричић, Наташа Петровић и Милош Танасковић заслужује похвале за игру и начин на који је, кроз својеврсни љубавни четвороугао, дочарао тамну страну модерних веза у којима се на прво место ставља сексуални однос, док се на искрена осећања заборавља, а блискост по сваку цену избегава.
Ипак, приметило се да у појединим моментима глумци нису били довољно убедљиви, као да нису до краја успели да се изборе са јаким ликовима које тумаче, тако да неке сцене делују исувише бледо баш кад се упореде са целовитим текстом, који сâм по себи носи једну снажну причу.
Можда је у том погледу најтеже оценити глуму Наташе Петровић, јер упркос несумњивом шарму и очаравајућем ставу, она не успева увек да буде заводница која треба да остави без даха двојицу мушкарца и да у љубавним играма надмаши своју супарницу Алису.
Много се боље снашла Ана Бретшнајдер у улози мистериозне и психички нестабилне Алисе, чија је судбина заправо парадигма драме, јер Алиси је блискост толико далека да се до самог краја не зна ни њено право име, а могло би се рећи да тек на крају, ретроактивно, гледаоци имају прилике да на прави начин спознају и Алисин психолошки профил и маестралну игру Ане Бретшнајдер – али, тада Алисе више нема на сцени, па је за било какву блискост прекасно.
Случај је хтео да представа носи симболичан назив који се може пренети и на само гостовање зајечарског позоришта у Књажевцу, јер показало се да, упркос географској близини, Књажевчани ипак нису доживели зајечарски театар као свој (иако назив позоришта преферира да обухвати целу област, где поред Зајечара спада и Књажевац), па ни као комшијски, јер одзив публике био је упадљиво слаб, на шта је можда утицала и предрасуда да ће на сцени бити изведена урнебесна љубавна комедија пуна вулгарности – а за такву предрасуду, колико год да је погрешна и самим тим непотребна, донекле има оправдања, јер није мали број представа са неубедљивим и усиљеним хумором које је књажевачка публика у претходном периоду једино и могла да гледа.
Предрасуде или тренутна незаинтересованост – свеједно, чињеница је да зајечарски театар, премда тако близу, остаје за сада далек књажевачкој публици, но можда је ово био први корак ка неком будућем зближавању, новим гостовањима, зашто не и некој сарадњи.
Иако је увек битније шта се дешава на позорници него колико је места у публици попуњено, ипак су и гледаоци донекле активни учесници у коначном реализовању представе, па сигурно ни глумци нису равнодушни кад спазе да има више празних столица него заинтересованих гледалаца – али, то поражавајуће сазнање није сметало зајечарском квартету да професионално одради свој посао, као да су играли пред пуном салом.
А што је најбитније, ни оно мало гледалаца сигурно се није покајало што је комшијском театру посветило сат и по драгоценог времена – које је на тај начин постало још драгоценије.
Аутор: Душан Милијић
