Синоћ је у Српском народном позоришту премијерно изведена представа Заједно, према тексту Ане Ђорђевић, а у копродукцији Српског народног позоришта, Беоарт-а, Центра за културу Тиват и Културног центра Панчево. Таква врста међутеатарске сарадње одличан је почетак позоришне сезоне. Текст Ане Ђорђевић, у сведеној и симболичној сценографији Јане Маричић и Милице Сурутке, тематски наликује на Нушићеву Ожалошћену породицу, придодајући редитељском изражају и интертекстуални карактер. Јана Маричић у много чему задире у суштину критике друштвених и личних аномалија и стање ожалошћености представља кроз чин откривања скривених тајни унутар једне породице.
Иако потресан и успорен почетак представе симболички најављује разуђену дијалошку форму и смањену динамику, што је посебно видљиво у понављању кретања на сцени, у овој једносатној представи хумор се преплиће са озбиљним темама (односи према родитељима, однос брата и сестре, однос према културном наслеђу, прељуби, новцу и различитим културама). Такве теме окупљају породицу Михајловић на седмодневном помену оцу, када се у напетом дијалогу, покрећу бројна питања. Неке теме су до краја изведене, док су неке друге остале зачете и остављене на плану хумора, нпр. однос према културној историји (name reveal и реакције на име Дража Михајловић). Таква врста проблемски „разуђене“ представе, тј. мноштва постављених питања у једној дисфункционалној породици која се након пет година поново спаја за трпезом и гробом, може, али и не мора да буде проблем. Питање је шта се очекује од театра. Реч је, дакле, о представи која забавља публику, која призоре из свакодневице породице Михајловић износи кроз хумор и смех. Трагање за истином постаје болно и непријатно, а истовремено смешно. Цепкање интиме док се срче супа у овом комаду не доводи до одговора. Одговор може бити монолог на крају представе у изведби Гордане Ђурђевић Димић, удовице спремне да се жртвује дуго, а потом, у старости, одлучи да и она заслужује срећу и некога ко је ту, ко разуме и не тражи ништа.
Ситуације у представи се у пар момената своде на општа места, што је редитељски добро уклопљено и публика прима са осмехом, али има и симболички јаких сцена, нпр. тренутак када Милан Михајловић у изведби Ненада Пећинара помера столицу и наопако окренути тањир постављен за покојника и седа на чело стола. Тиме се нарушава култ мртвих и веровања о преласку у нови („бољи“) свет. Одржавања тзв. помана (даћа) за покојника присутне су и данас и праћене богатим гозбама јер се сматра да се обиљем јела и пића покојник на оном свету уводи у рај и благостање (према Кулишићу). Иако је за трпезом Михајловића три жене, оне не одржавају, према обичају, обредне ритуале присутне код нас, већ супротно, чак не носе, сем удовице, потпуно црнину, нити поштују обичаје који би омогућили да се отворе границе између два света да би покојник могао да пређе из једног света у други. Иако се помана обавља у потпуној тишини, једино уз звук обреднице, код Михајловића се чује галама, смех, псовке и плач. У таквој галами учествују не само чланови породице Михајловић и Мачек, већ и комшија Никола (Југослав Крајнов), који учествује у крајњем сукобу при крају представе и засмејава публику својом глумом. Бинарна опозиција небо-земља, карактеристична за традицијску структуру овде изостаје. Кроз духовите опаске можемо закључити да је отац „горе, на бољем месту“, а исто тако да није живео по божјим начелима и није оличење доброте. Рај и пакао су, дакле, у истој равни и обоје на небу. Сви се срећемо тамо, без селекције у чистилишту, у складу са општом тенденцијом ка бинарним структурним кодом. Нема девет небеса, већ само једно и сви идемо тамо – без обзира на то како живимо. То боравиште мртвих кроз банализацију представља Викторија (Бојана Ординачев), која подсећа да ћемо се тамо сви срести. За душу покојника код Михајловића не просипа се вода већ ракија, тишину која карактерише свет мртвих урушава свет живих – бука и свађе. По народним веровањима, мртви на онај свет прелазе онакви какви су били у тренутку смрти. Управо то је жеља Марије Михајловић – да је њен супруг отишао у најбољим годинама (млад, леп и поштован). Овако, не постоји могућност за идеализацију и лепо сећање. То раскршће душе с једног света на друго постало је раскршће за откривање тајни. Ова представа у изведби Гордане Ђурђевић Димић, Ненада Пећинара, Јасмине Вечански Кујунџић, Бојане Ординачев, Бранислава Јерковића и Југослава Крајнова добила је добар и уверљив израз и као таква занимљива је и изазива смех, што и јесте један од њених бољих аспеката.
Ауторка: Милена Кулић
