Свињски грип

Очи дечакове мајке, прерано умрле жене која је издахнула када је дечаку било пет година, биле су два парченцета неба. Такве су биле и очи утовљене прасице Пиги. Или се дечаку само учинило. Гледао је очев нож како се пресијава на зимском сунцу. Шкиљио је пред светлошћу и окренуо главу на другу страну, што због сунца, што због непријатности призора. Отац је приметио тај окрет и упркос томе што је била реч о детету, његовом десетогодишњем сину, одговорио га је од тог окрета главе, са наредбом Гледај и учи! Скичање је мучило дечакове уши. Отац је облизнуо усне, мало оштрио нож, попио још једну чашицу ракије на екс, претећи погледао сина, говорећи му сјајем очију, сечивом, и густим веђама да се не окреће. Дечак је убрзано дисао, главу није окренуо, али је рефлексно спустио капке. Када је скичање утихнуло и када га је пошкропила врела крв знао је да је готово. Неколико часова касније његова омиљена прасица Пиги висила је располућена. Дечаков отац, касапин, решио је да сина јединца научи занату. Не само да је клао своје свиње, бикове, краве, овце и живину, већ је то чинио за новац по сеоским кућама. Зарађивао је на гадљивима. Док је дечак са лажним поносом говорио вршњацима мој тата је месар, са стидом је мислио мој тата је кољач.

Дечак је волео животиње, давао им имена и разговарао са њима. Али колико год да их је волео, знао је да ће доћи дан када ће им отац пресудити. Мој отац коље моје пријатеље, помислио је. Када је дечак напунио дванаест година, отац га је сматрао довољно зрелим да и практично изучи занат. Дао му је нож са наредбом Кољи! Када је први пут заклао петла осећао је вртоглавицу и гађење. Никада се није навикао на наметнуту улогу кољача. Кољи! И твој прадеда, деда и ја смо били месари, бићеш и ти, говорио је отац помамно свом сину јединцу. Волео је да чита приче, романе, стрипове, а нарочито басне. Када је прочитао басну о корњачи и зецу, насмејао се грозничаво са мишљу да зец ликује што је бржи, а кад-тад ће бити заклан. Када је имао тринаест година почео је да мрзи оца. Уђе комшија и упита мали, је л’ ти отац код куће?  Слава ће ускоро, треба свиње да ми коље. Дечак је тражио оца по дворишту, затим је ушао у шталу. Призор је био одвећ непријатан: посматрао је оца како је узјахао неку телесину свести познату под појмом жена којој је понављао прасице моја. Дечак се вратио и рекао комшији да је отац тренутно код прасића и да ће ускоро доћи.

Завршио је средњу пољопривредну школу као одличан ђак. Желео је да настави студије књижевности, историје или филозофије, али отац  је једино био сагласан да син студира пољопривредни факултет и то одсек сточарство. Тако и би. Завршено у року са високим просеком. На прослави одбране дипломског рада осетио је гађење према кобасици, сувом месу и чварцима које је отац припремио за мезе. Повратио је у факултетском тоалету и постао вегетеријанац. Није клао, није јео месо, али у њему се развила  страст за новцем. Да сам имао новац не бих морао да студирам ову глупост од сточарства, мислио је он. Хтео је да оснује фирму, али једино што је имао била је диплома пољопривредног факултета, одсек сточарство, оца и знање да коље. Желео је да се бави књижевношћу, али тај избор за оца није долазио у обзир. Да ти дам  да се бавиш књижевним издаваштвом?! Ти си полудео! Имам, ал’ не дам! Не из ината, већ нећу да се мој крваво стечени новац проћерда. Ја имам паре, а ти диплому, отворићемо  кланицу! И отворише кланицу под називом Отац и син која је убрзо постала једна од најјачих  у Европи.

Отац је умро. Слобода! Имао је четрдесет година и схватио је да не зна ничим другим да се бави осим вођењем кланице. Мислио је да када отац умре да ће је спалити са страшћу каква пиромана, али велики профит је чинио да се затварање фирме Отац и син одложи. На пар дана. Месеци. Година. Једино што је урадио да удовољи себи било је то што се након очеве смрти из села преселио у град. Жене су пролазиле кроз  руке дечака који више није био дечак, као што су животиње кроз очеве (само без крви и клања). Све те прасице, кокошке, краве и овце, добијале су његов по навици камени рог, стењале су док не би скикнуле и, најпосле, заспале к’о заклане и са тим сном нестале у маси истих, одакле су и долазиле. Клоака, мислио је.

Али када је упознао лавицу, капитулирано је бацио нож – дивље животиње се не кољу. Први пут ју је видео на једном тениском мечу. Посматрао је ту дивљачну женственост са развијеним мишицама, брзоногу, са складним стасом. Вриштала је и после добијеног бода стегнула би руку у шаку. Запањило га је дахтање, стењање, рзање, јечање, чудесна, милозвучна, анимална, лествица коју је емитовала током слања и враћања лоптице. Узбуђивала га је и њена влажна мајица и врисак задовољства након победе. И огреботина на нози. Гледао је уснулу лавицу како лежи поред њега. Научио је њено тело напамет, са свим испупчењима, удубљењима, надимањима, као што искусан возач зна руту. Волео је да гледа њене очи које су биле жуте као јесењи лист, смех који је изазивао у њему радост као звук школског звона за ђаке, њен топли глас који му је миловао уши  и  „да“ које му је подарила приликом венчања. Није желео да имају дете. Било би му поразно да потомцима у аманет остави кланицу, а и био је љубоморан, неспреман да дели лавичину љубав чак и са сопственим дететом. А онда је дошло до болне промене, лавица га је обавестила да ће добити потомка. Мислио је да од тога не може ништа бити грђе, али прихватио је баласт очинства, а онда се десило нешто још горе. Лавица се кроз кашаљ пожалила на пролив, бол у глави и у мишићима. Приписивали су то трудноћи, али како су се тегобе интензивирале отишли су код лекара и сазнали да је лавица оболела од свињског грипа од чега је и умрла, све са нерођеним дететом у утроби.

На сахрани је урликао као лав иако је био слаб као јагањац без стада. Сам је са својом кланицом. Осећао се као чварак, скврчен од бола. Нерви му нису били пристојно витки, већ пре наказно анорексични. Шетао је ноћу. Отишао је до родног села. Кишило је. Газио је по блатишту, обучен у скупоцено одело и ципеле. Ваљао се у блату као какав оматорели прасац. Није желео да га виде тако унеређеног. Није желео ни сам да буде, била му је потребна топлина која извире из живог бића. Ушао је у свињац да преспава, а свиње су га гризле у намери да га поједу и вероватно би га и појеле да није наишао комшија и спасао га. Али он тада није реч проговорио, а има томе деценија, већ је само гроктао. Збуњени комшија је позвао полицију и хитну помоћ, а дечака који већ одавно није био дечак послаше у душевну болницу. Никада више није реч изустио. Само каткада грокне, мада и то ретко.

Ауторка: Александра Лалић 

Scroll To Top