СВЕТОМ САВИ
Крстио си нас и дао нам име на које се још увек одазивамо. Сва би времена, од Одре и Дунава, преко Рашке и Захумља, светородне српске лозе и звона Студенице, уз кнеза Лазара и Данак у крви, са садашњим и свим будућим временима, могла стати у једну сузу. И нестала би суза у снажном вртлогу немирних океанских струја да није сећања због којег она живи, барем у оку оног који ју је исплакао.
Тачка пресека свих векова на твом је длану. Тихо тињајући сија као позлаћено дугме небеског плашта, звезда водиља без које би наше лутање постало вечно као и сам Бог. Ове оклопе од меса, ова боговска преноћишта, и са њима наше Српство, све би застрла иста земља, из које би никла једном шљива. И родила би у неком другом времену, и већ би неки други народ убирао сочне јој плодове што одишу мирисом невидљивог сећања на нестало, славно братство.
Теби, под чијим су окриљем српске душе спокојно милиле кроз трновите шуме бурне јој историје. Теби, који си стајао на хоризонту припадају и нама исто колико и небу, колико захвалности дугујемо?!
Молитвене речи, сливајући се неуморно са твојих усана, потекле су и нашим, модрим венама. Даровао си нам веру, тај корен који се није осушио онда када су нам кидали изданке… Па знамо ко смо, и да нисмо семена незнаним ветром ношена! Ми се са својим прецима и поколењима држимо за руке сваки пут кад се пред познатим манастиром прекрстимо и кад се помолимо за здравље ближњих, као и здравље свих душа у овом сијасету светова, јер твојим милосрђем надахнути, ми љубав поклањамо не би ли она и у нама заискрила.
Без ње бисмо постали део свите предвођене бледилом пролазности која тумара слепим тунелима где уместо гласова одзвањају само ударци челичних окова док се вуку по камену… али, твоја нас је рука повела из жалосне поворке, скинула букагије, а окитила златном споном која веже нас са Православљем и Православље са нама. Оно што се не осваја сабљом, оно што не нестаје, већ постоји у нама као преподобни дух, заживело је међу Србадијом. Ктиторе моста што се над реком крви наших прародитеља уздиже у додир вечности и српства, живећеш! Биће те док год наше химне буду прожимала имена као што је твоје. Не мери се једна землља корацима, нити пространствима зелених гора, ни бескрајним обалама што их туку хладне воде, већ по задужбинама и по броју светитеља и по искрености којом њен народ грли оно исконско, што се не да рукама обгрлити..
Света, а не велика треба да буде! А Србија јесте света, зато је и скрнаве. Јалов ће бити сваки покушај да нам отму оно што нам је у срца уткано, и да наше узвишено наслеђе обезвреде. За ту снагу и веру, у име исцељених и просветљених, у име свих којима си добро доносио, у име свих – шаљемо ти захвалност као истинску љубав према Богу, и као српство које се никада не гаси!
Ауторка: Наталија Галијаш III c
ЛИРСКО У ЛИКУ МАНДУШИЋА ВУКА
Смем ли вас питати, да ли сте заиста они који желите бити? Да ли је особа коју сте пустили изван окриља вашег дома она која представља вашу срж? Али будите искрени. Постоји јасна разлика ко јесмо, а ко морамо бити, у неким ситуацијама. Када су сузе слабост, а смех непоштовање; када суровост значи слабост, а осећајност кукавичлук. Није увек дозвољено бити свој, зар не?
Зато одајем почаст теби, Мандушићу Вуче, који си показао душу обичног смртника у својој силној појави. Свака би те епска песма опевала и свако на неустрашивости позавидео. Али драги јуначе, где ти поглед бежи? Ко то твојим ноћима не да мира, ко сан твој омета? Зар теби, који је сузу пустио само над сломљеним оружјем, сада исту измамише туга и бол? Боли ли те рана горда, што својом оштрином разара тело? Камо среће да јесте, те да јој нађеш лека. Али, зар је пак теби душа тако устрашена, ка’ птица уловљена? Не брини јуначе, ја чујем твоју бол иако не рече ни речи. Љубав, зар не, то ли је?
О Господе, каквог ли несклада, да стаменога Вука на колена обори и срце покида недозвољена љубав према једној жени! Ах, љубав… Та што треба да ојача душу, да пружи спокој и оснажи, тебе је разоружала. Оставила те је незаштићеног, чекајући у тишини да би потом лукаво омекшала срце јуначко. Тога часа почиње борба, али такав бој не бије ни снага, ни воља, ни светло оружје… На бојишту је душа, окована правилима, под маском тела јунака. Зар је срамота бити човек? Нашим венама крв подједнако тече. Сви умемо да волимо, осећамо, сви падамо и сви ћемо устати! Зато свако ко суди, нека размисли још једном: требамо ли скривање бола и чување најдубљих емоција под плаштом чврстине сматрати слабошћу или пак најсмелијом снагом!?
Док многи размишљају о претходном питању, ја сматрам да је то просто једна од тема ко је ће се вечно спомињати, било да представљају главни мотив или позадину радње. О таквима су писали и писаће се многобројни романи, песме, цитати… Већина има исту срж, која каже да напослетку испод свих оклопа које зовемо тело, исто срце куца. А моје лично мишљење је да на крају свих крајева, када ум не види излаз, управо је срце једини верни водич. А љубав? Па ту ћемо причу коначно завршити реченицом једног мудрог човека, која каже да су љубав, простор и време мерени срцем!
Ауторка: Невена Мраковић II a
Менторка: Дијана Влаинић Драгин
