Светлопис раскршћа: Дорћол

Два пута сам навраћао у Дорћол. Први пут ме је одбила китњаста светлосна метафорика и историјска имагинација за коју сам, тада, био уморан. Други пут сам схватио да је светлост много више од манира или украса – зраци су свеисторијски рефлектори који чине све епохе истовременим. Простор је позорница времена, време мера простора. Светлост је и повест сама и простор иза повести, у којој је књижевница уписала и своје име. Зато не чуди што путања зрака на самом почетку образује крст, у односу на који се развија прича о некадашњем шанцу који је уоквиравао град. Нематеријално се спаја са материјалним, а у призору разорених зидова, парчића насталих у експлозији, они се, опет, враћају управо у светлост…

Будући да не желим да ова светлоносна размишљања заведу на погрешан траг, даћу још један улаз у дело и то преко једног детаља из књиге Очаране наочаре, писане, попут Kњиге за Марка, за другог унука Светлане Велмар-Јанковић – Јована. Мали Јован добио је магичне наочаре уз помоћу којих може да види истовремено више слојева историје – праисторију, стари, средњи и нови век. (Ваља подсетити да су Google glass наочаре развијене тек 2013. године, неких шест година након споменуте књиге.) Очаране наочаре су можда и најбоље објашњење за то шта Дорћол представља – књижевни времеплов у коме називи улица представљају основу приповедања. И то је, верујем, апсолутно најбољи начин да се делу приступи – кроз сусрет са живом књижевном географијом која обогаћује и доживљај вантекстуалног света. Мало ко ће на Београд гледати исто ако зна, на пример, да је на месту данашњег Студентског парка била пијаца, на месту Народне скупштине – Батал џамија, уместо Етнографског музеја – берза, на Ташмајдану гробље, а много пре тога – каменолом, а да је сам данашњи центар града био далеко зеленији него што би то неко могао помислити. Исто важи и за портретисање јунака по којима су улице добиле називе – мало ко зна по коме су Симина или Васина улица добиле име, а када сазна, приче се реактивирају сваки пут када се њима поново хода. То је посебна вредност Дорћола – сјајна мера између историјског и приповедног, веродостојног и допричаног. Уз достојанство и контролу, Светлана Велмар-Јанковић показује разумевање за различите карактере и животне одабире – и у нетрпељивостима, бригама, трагичним судбинама, размимоилажењима, немирењима, па и херојству, проналази неку неочекивану нежност.

Дорћолске улице могу бити драгоцене и критички надахнутим, па и неблагонаклоним читаоцима. Тако се ово дело може тумачити у контексту идеја грађанства, културе сећања, (оријенталне) егзотике, национализма и односа урбаног и руралног. Ту је подстицајно и, још увек актуелно, питање граница – не само где је центар (града), већ и какав је однос центра према периферији. И ко год помислио да данас живимо у политички нестабилним временима (што, разуме се, није нетачно), треба да има у виду да је слика српског друштва у 19. веку била све само не мирна и ушушкана. Ипак, побеђује не трач партија о династичким сукобима, издајама, устаничким размрданостима, турском зулуму и домаћим свирепостима, већ одмерена археологија сећања, идеална за интерактивну, књижевну мапу.

Аутор: Урош Ђурковић

Scroll To Top