Свечовек Димитрија Митриновића

„Ново човечанство само ће себе креирати кроз унију европских република; Будућност човечанства не може се стварати слепим историјским и судбинским инстинктима, кроз светске ратове који су у припреми на свим странама.”

Независна Европа, 1914.

Цитат из платформе покрета Независна Европа, а речи су особе која готово нимало није позната нашој широј јавности. Некако нам је с годинама праксе прешло у навику да историјски занемарујемо одређене појединце који свој интелектуални сјај пре могу избрусити ван ових простора него ли овде, међу својима. У овом случају ради се о генијалном уму Димитрија Митриновића, једном од најзначајнијих европских мислилаца и визионара с прве половине XX века. Теоретичар уметности и књижевности, кога су поштоваоци и савременици неретко описивали као песника, филозова, сликара и космополиту, али и за чије име и појаву су везивани епитети пророк, мистик или чак шпијун. Димитрије Митриновић је жртва предрасуда, које нашу културу никада нису заобилазиле, а с друге стране, страха од трећег пута у нашој историји, који се најчешће проглашава јеретичким. С пуним правом га можемо назвати једном од најзанимљивијих појава у књижевним и историјским круговима. С тога Митриновићево име заслужује далеко више пажње овдашње јавности, као и шансу повратка на трон српске авангарде, који му по природи припада.

Митриновић је био упечатљива фигура:

„Стамени Словен обријане главе, с црним обрвама налик на крила и опчињавајућим очима…“

Овако га је описивао Ален Вотс, оснивач Америчке академије за азијске студије. „Тајанствен“ и „хипнотичан“, речи су којима су се често описивале његова појава и личност. Димитрије Митриновић рођен је 1887. године у месту Доњи Поплат (данас општина Берковићи, Република Српска). За време средњошколских дана био је spiritus movens покрета „Млада Босна“ у борби против окупације, а потом и против припајања провинције Босне и Херцеговине али и других јужнословенских земаља Аустроугарској.

После завршетка гимназије у Мостару и студија филозофије, психологије и логике у  Загребу, одлази за Беч, а потом 1913. године у Немачку где се посветио докторској тези о модерној уметности. У то време постаје активан у круговима европских интелектуалаца, у којима су се кретали и Пабло Пикасо и нобеловац Ромен Ролан (Romain Rolland) Митриновић се ангажовао на оснивању часописа „Аријевска Европа“. Немојте дозволити да вас назив часописа збуни јер термин аријевски није био расистичке природе, већ се односио на позитивно и културно наслеђе европске интелигенције. Узгред речено, циљ магазина био је и покушај спречавања сукоба који ће прерасти у Први светски рат. Године 1914. издаје већ поменуту платформу за покрет, под називом „Независна Европа“, где поставља темеље концепту за уједињење народа европског простора.

Такође је у том периоду опчињен идејом креирања југословенства, кроз визију уједињеног трећег Балкана, а синтезе два претходна – хеленистичког и византијског. Касније ће се од те идеје удаљавати и ићи ка форми универзалне утопије и уједињене Европе и њених народа. Управо је та идеја једна од његових најзначајнијих, она која ће добрим делом обележити остатак његовог радног века.

Те исте године одлази у Велику Британију, тачније Енглеску. Од тог момента ће само још једном, до краја свог живота, посетити отаџбину и то на позив краља Александра Обреновића. Тада је дочекан као револуционар. С обзиром на тадашњу политичку климу и честе јавне вербалне нападе од стране тадашње левице, коју је предводио Велибор Глигорић, убрзо се нашао подједнако удаљен како од краља тако и од леве опозиције. Изложен честим увредама, напустио је своју земљу једном заувек.

Након свршетка Другог светског рата започиње сарадњу с часописом “The New Age”, где је један од уредника био и нобеловац Џорџ Бернард Шо (Geoge Bernand Shaw). Углавном је доприносио темама о политици, науци али и филозофији, која је његово природно окружење. Углавном је писао под псеудонимом M. M. Cosmoi, док је поезију углавном објављивао под псеудонимом Anticus.  Под истим именом излагао је и своје визије новог доба. Познат је и по томе што је износио многе тезе о томе како човек у свом деловању не сме да се препусти пукој сили и инерцији, или такозваној судбини, већ да својим делима активно обликује свет око себе. Интензивно је трагао за идеалним принципима рада, како на личном духовном развоју појединца, тако и читавог човечанства. Своје утопистичке и филозофске идеје често је проналазио у блиском односу с идејама других великих мислилаца тог времена. Углавном је своја становишта везивао за доктрину Теозофског Друштва, али и блиска школи психоанализе Фројда и Јунга. Са Адлером (Alfred Adler) 1926. године, покренуо је енглеску секцију Адлеровог друштва за индивидуалну психологију (The English Branch of the International Society for Individual Psyhology) где се налазио на функцији председника. Митриновић је подржавао став психолога Алфреда Адлера да је главна сметња сагласју и кооперацији појединачна тежња за моћи. Конфликти између појединаца на личном нивоу, као и између друштвених група, тражили су психолошко објашњење. Исте године покреће и Групу Нова Европа, за чијег је председника изабран Фредерик Соди (Frederick Soddy), славни хемичар и нобеловац. Ипак је формирање Адлеровог друштва, раних 20-тих година, дало Митриновићу јаку позицију за скретање пажње јавности на многе друштвене проблеме и предлагање идеја за њихово отклањање. Али сарадња са Адлером није била на дуже стазе. Политички су се разишли. Митриновићев политички прагматизам можда се најбоље осликава у састављању и слању отвореног писма Адолфу Хитлеру, још 1933. године, у коме га оптужује да се понаша крајње злочиначки и упозоравајући како би све могло да се заврши у гротлу још једног крвавог рата. Наравно, писмо није имало никакав утицај на примаоца.

Митриновић са члановима групе “Нова Европа”, током тридесетих година прошлог века

Добар део Митриновићевог рада ваља посматрати кроз призму догађаја с почетка двадесетог века, као што су Први светски рат, Руска револуција, а касније успон комунизма и фашизма. Димитрије је политичке преокрете сматрао симптомима значајне промене, која је заузимала место у свим областима људског живота, јер је човечанство било пред досезањем новог ступња развитка. Самосвест модерне индивидуе представља коначни ступањ дугог периода развоја, који се протеже кроз миленијуме, од најдавнијих времена. Претходни периоди своје темеље проналазе, добрим делом, у хришћанству, било да смо наклоњени религији или не.

Самим тим прогрес и развој био је подређен лидерству појединаца – одабраним генијима. Такав концепт, Димитрије Митриновић назива трећим откровењем, односно откровењем појединца, појединачног генија. Појединци осећају малу или никакву везу с целином и идентификују себе као један њен мали део. Такође се често осећају веома изолованим и одсеченим једни од других, одвојеним од корена акоји је у широј заједници. Ако људска раса није пред изумирањем, следећи круцијални корак у развитку људске свести мора бити начињен. Митриновић је тај корак видео као одговор на треће откровење, као стварање заједнице појединаца, који би на себе преузели одговорност за цело човечанство, схваћен као јединствен и божански ентитет. Он је схватао да свесно уједињење појединаца ради целог света и универзалног човечанства треба да буде инкарнација Светог Духа, или Софија. Испуњење концепта Великог Дела. Било би то посвећење појединаца једног другоме, у спознаји да је сваки човек јединствен, као што је јединствена и светска целина.

У серији чланка „Светски послови“ за часопис New Age, Митриновић је до детаља дао визију света као живог организма, где свака нација игра одговарајућу улогу у склопу живе целине. У коме чак и стране света представљају одређене аспекте психе и унутрашњих деловања којима смо као целина склони. Сматрао је да Европа, колевка развитка индивидуалне самосвести, има обавезу да  преузме иницијативу у даљем развоју остатка света. Први корак била би интеграција, уједињење.

Тај концепт је претеча данашње идеје Европске уније, ма како она сада изгледала и развијајала се по неким другим принципима. Не ка духу и свести, већ искључиво окренута капиталу.

„Од индивидуалне иницијативе, преко савеза појединаца, до апсолутног колектива.“

Полусвесне силе еволуције, које су довде довеле људски прогрес, данас више не делују. Које год се одлуке, добре или зле донесу данас, то су свесне одлуке за које су појединци лично одговорни.

Димитрије се пре свега залагао за индивидуализам, сматрајући да он увек мора бити изнад институционализма. Тај индивидуализам односи се како на појединце, тако и на културе, односно не треба да буде циљ некакве хомогенизације, него да се у једној општој целини чује глас индивидуалног, који се може исказати кроз обред, веровање, језик, стваралаштво:

„Смисао планете Земље и Човека је један. Земља је тело и космички инструмент човекове врсте.“

Да би тај организам функционално, рационално и духовно деловао, неопходно је да се пође од основа – од човековог духа. Човеков дух јесте покретач свесног живота. Он је трећа сила, друге две су природни нагон за одржањем и нагон за навикавањем на другог.

Митриновић је велики критичар неконтролисаног технолошког развоја јер је предосећао да би таква пракса брзо прегазила основна начела хармоничног живота с природом и космосом. Човек још увек није довољно освешћено биће. Занемаривање пажње и контролисаног раста води свет једино у катастрофу, јер природа не може да изгради инструменте самоодбране како би одолела агресији човечанства. У природи све расте из корена – ништа не може бити наметнуто одозго. Свет и друштво морају почивати на органском. Због непоштовања овог принципа, историја је скуп нелогичности и конфузија, које се умножавају по закону ентропије.

Због свега овога, човечанство је на прекретници. Мора се пронаћи нови модел живљења:

Неће више бити великих генија, пророка, филозофа и уметника. Свет је презасићен и не постоји више потреба за новим приливом неколицине великих креативних људи, увиђамо потребу за креативношћу мноштва.

Према његовој идеји о три откровења (два откровења су већ завршена: „свеукупност прожета божанским“ и „хришћанско откривење божанског у људском“), „будућност човечанства лежи на самом човечанству“, односно на „заједници појединаца“. Множина, деловање свих као један. Као што је Европу упозорио на погубне идеје фашизма (у писму Хитлеру), као што се залагао за уједињење свих култура, за стапање свих револуција у „једну револуцију човечанства“, за „свечовечански парламент нација“ (данашње УН), Митриновић је одавно упозорио да човечанство мора мењати ток напретка уколико жели да се креће даље путем одрживог развоја.

Димитрије је, као што сте већ из текста наслутили, већим делом оставио трага ван ових простора, тако да и гро штампаних примерака његове мисли пре ћемо наћи на енглеском неголи на српском језику. Код нас је најпознатије Митриновићево, преведено, дело „Трећа сила“, тј. једна од ретких његових књига нама доступна. У овој књизи су сабрани сви Митриновићеви текстови из периода од одласка у Лондон, до краја живота. Ту можда најсажетије говори о сили Личности. Циљ Треће Силе је функционални поредак Човека, колективни и индивидуални, ради ослобођења личности. Све класификације односа личности и људске расе су непотпуне. Већина његових текстова је разбацана по многим часописима широм Европе.

Неки од познатијих су:

  • Фројд насупрот Адлеру (Freud versus Adler)
  • Значај Јунговог дела (The Importance of Jung’s work)
  • Маркс и Ниче као историјска позадина Адлера (Marx and Nietzsche being the historical background of Adler)
  • Начела генија (The Principles of a Genious)
  • Царство снова (The Realm of Dreams)

Што се тиче поезије, коју је такође писао, вреди поменути дело „Естетске контемплације или одбрана разграђености“, издато за време његовог рада у ”Босанској вили”, 1913. године. То дело с правом можемо назвати првим и јединим изданком српског футуризма. Творац је футуристичког манифеста у српској књижевности.

Убрзо након његове смрти, 1953. године, покренута је добротворна фондација The New Atlantis при Универзитету у Бредфорду (The University of Bradford), с циљем очувања и ширења идеја Димитрија Митриновића. Та фондација је и заслужна за објављивање многих његових текстова, постхумно. Збирка броји преко 4.500 списа писаних на енглеском, немачком, француском, као и српском језику. Садржи и неке од књига из његове приватне библиотеке. Колекција броји и многе раритете из тог али и још старијих времена. Сав тај материјал даје најбољи увид у то ко је заиста био Димитрије Митриновић и колико је широк спектар интересовања имао.

Портрет за који се претпоставља да је настао 1953. године, дело R. De Maistre-a

Био је пасионирани филозоф, теоретичар политике, религије и езотерије. Универзитет Бредфорд је 1956. део његове заоставштине оставио библиотеци Београдског Универзитета, да би 2003. и 2004. године Београд донирао Бредфорду један део његових списа, у склопу сарадње два града.

У филозофском смислу, Митриновић је био окренут схватању нужности мирења источне и западне мисли. Он говори и пише о Свечовеку и Свечовечанству. Његов Свечовек мири Ничеовог натчовека и Богочовека православне мисли. Његово Свечовечанство је оно Једно, Целина. Свечовечанство је суштински садржано у Свечовеку. Суштину је видео у стапању Логоса и Софије, разума и просветљења и разложно указивао на нешто што је и тада било проглашавано утопијом – могућност уједињења хришћанства, ислама, јудаизма и будизма.

Визија света као јединственог планетарног организма, под инстинском контролом људске врсте као најнапредније и самосвесне.

Аутор: Дражен Пекушић (Ars Magine)

Scroll To Top