СУПА
Заборав, љубав и снови једне кокошке,
њена потрага за каменчићима за успешно варење хране,
њени погледи уперени у небо,
њена стрепња од канџи,
њен петао,
њена скривена јаја,
и све то прекида фијук секире –
одсечена глава остаје на пању док крила убрзано лепршају,
крв липти из вратних жила,
а ноге, саме од себе, сулудо јуре по авлији
Баба је сталожена,
интересује се да ли је вода врела
Одговор, потврдан, долази из кухиње
МИТ О СИЗИФУ
Написано 06.04, у патетици празне собе самачког хотела
Три столице у самачком хотелу; да 3 столице, јефтине (не напушта ме злокобни циљ да су направљане за исправљање кичми), тапацир; непохабан, квадртни, жути, плави, ту-и-тамо, разабацани по некој ђеми (верујем), али, након 2 пива уочити шему, поготову нечег бизарног, ефемерног.
Шта има у овој соби: ТВ са собном антеном без иједног ваљаног канала. Ту сам задовољан, не – пресрећан.
Пешкири – гомила; трокреветна соба и води се рачуна и о хигијени. И иначе се стално чисти.
Тоалет папир! Види моју радост кад сам га уочио на врху водокотлића (сиц!), а двоумио сам се (док сам куповао пиво) да узмем паковање од 4 комада (за једну ноћ!).
Кревети, чаршафи, јастуци извезени са монограмима (ако је то-то) – нисам војничио, или касарничио СМБ – и, зато: лепо!
Особе на улазу љубазни, мрзовољни и наравно хладнооки.
Дакле, да испуним ову моју тескобну тривијалност, и лежим попреко кревета на попреко усправљеном јастуку, у руци лименка, у руци цигарета…
Тако је то у хотелу на Карабурми…. ја мислим – увек….
Имам ,,Мит о Сизифу’’, само…
(по 100 динара 4 књиге купљене на заокретници двадесеттројке, то је тамо где, са супротне стране, иза угла, где праве огромне пљескавице)
Аутор: Мирослав Стаменковић
