Сумњам, дакле пишем (о поезији Зорана Ђерића)

Ако бих из неког разлога о поезији Зорана Ђерића морала да се изразим у једној реченици, изговорила бих „Сумњам, дакле пишем“. Скепса као таква налази се у основи сваког напретка, спознаје, когнитивих или друштвених процеса, јер најпре у нешто морамо да посумњамо да бисмо затим улагањем енергије и активности превредновали задатост и доспели до новог квалитета. Међутим, како код овог песника можемо да видимо, скепса може бити и spiritus movens у писању поезије, покретач креације и извор инспирације. Скепса је код њега уједно бацил који инфикује лирски субјекат меланхолијом, а парадоксално управо скепсом, иронијом или самоиронијом песник вида ране сопственом лирском субјекту.

Крајем XX и почетком XXI века у српској поезији постоје два велика правца. Наравно, поетички спектар је шири, српска поезија се јавља у разним облицима и модулацијама, али сада говоримо сведено о две песничке магистрале. Прву чине песници (нео)авангарде. То су такозвани песници „лома језика“, како је то сликовито назвао Михаило Пантић, а остали критичари су овај назив здушно прихватили. Тај израз је толико ушао у критичарски жаргон да се данас већ помало заборавља ко је аутор ове кованице. Али, то сада није ни важно. Оно што јесте важно је да је то поезија преламања речи и мисли, нецеловисти, фрагментарности, критичког односа према стварности и друштву, поезија одбијања задатости и норми, која тежи ка оригиналности, необичности, посебности, ка бунту, а у чијој основи се налази, ако ћемо право, управо поменута скепса. То је поезија вишезначности или одсуства једног главног значења, чиме се процес креације помера са писања на читање. Други велики правац је тзв. традиционалистички у ком се сакрално често поистовећује са естетским. То је поезија у којој обилује архаична православна лексика и синтакса, књижевни правац чији песници исказују целовитост, јединство са Свевишњим који уједно представља Универзално и Естетско. Најважнија разлика између ова два правца јесте у њиховом односу према традицији. Док је први свесно пориче, руши, разлаже или је не прихвата – други се на њу непосредно надовезује и преузима у потпуности њен свечани митопејски тон и догматски дискурс.

На основу прве реченице којом сам одредила моје читање ове поезије, може се закључити да га сврставамо у прву групу. То није нетачно, али управо његов однос према традицији наговештава да није ни у потпуности тако. Зоран Ђерић традицију није никада порицао. Напротив, он ка њој стреми, промишља је и тражи њен најизворнији облик.

Ђерић, сам свестран и вишеслојан – као човек и као стваралац, посматра свет и човека у њему као пaлимпсест, чита их тако да са њих слој по слој уклања цивилизацијске и културолошке наносе, тежећи да допре до оног што се налази иза, што је је дубље, позивајући се на оно што је старије, исконскије, људскије, чистије, па на крају крајева и дивље, неукроћено, неприлагођено, ако је то потребно. Зато се у његовој поезији јавља мноштво алузија на прасловенско, старословенско, све време тражи заједничке именитеље наших (или нешег) народа, али такође и тежећи ка келтском, античком, праисторијском. Када посматра човека, оправдава његов инстинкт, враћајући се у завичај, не одлази у Бачко Добро Поље, место у ком је одрастао, него одлази и даље у прошлост у време када су на том простору живели Келти и дословно дубље под земљу – у археолошко налазиште Чарнок. А то није, сложићете се, порицање традиције. То је успостављање континуитета са оним најдубљим у човеку и друштву. Најдубљим категоријама у сопственом свесном и несвесном песничком бићу.

Успостављање односа са традицијом код Зорана Ђерића је још приметније на плану форме. Последњих неколико деценија поезију пише у облику азбучне молитве. То је средњевековна форма која се од времена Византије практично није ни употребљавала и која ни данас не би живела да је овај песник није актуализовао. То значи да се у акростиху његових песама налази српска азбука од слова А до слова Ш. Песме су писане слободним стихом, повремено везаним римом или метриком. Ова форма сама по себи садржи два пута по два контраста. С једне стране, има строги задати низ, обавезујући редослед која захтева дисциплину, а с друге стране, како јој име каже, то је молитва, што читаоцу наговештава да је реч о субјективној, исповедној, емотивној и личној поезији – а заправо није! Али можда на микроплану стиха и јесте. Ево објаснићу: у стиховима Зорана Ђерића има врло мало личног. Ову поетику одликује бујица чињеница – биографских, библиографских, лексикографских одредница, цитата, нарације, података… а иза свега тога лирски субјекат стидљиво извирује у виду носталгичне слике из детињства или као симпатични еротски наговештај. Више се обраћа читаочевом интелекту, него емоцијама. Пошто у међувремену у том тексту прозне модулације изломљеном у стиховима читаоцу најпре отупе чула, ово изненадно буђење појављивања емоције су врло учинковита. Други пар контраста је архаичност форме с једне стране, што наговештава догматски дискурс који се природно очекује и поново нас песник изненади тоном снажног интелектуалног превредновања обрађиваног материјала. Трагање за догмом, а све у циљу њене ликвидације, један је од најважнијих циљева овог песника. Догму не види само у црквеним списима, она постоји посвуда око нас – у литератури, у књижевности и то у виду неприкосновених, недодирљивих књижевних ауторитета, који представљају песниково  штиво, те су ти стихови уједно и његов читалачки дневник, он цитира, алудира, превредује, затим коментарише и побија њихове тврдње… Чешће аргументима, али не и нужно. Повремено је довољна и иронија. Догму могу да чине и стереотипи и табуи – које Зоран не прихвата и у одстрањивању којих је врло упоран, као на пример збирком-пројектом „Сестра“ у којој се бави темом инцеста.

Када ми је као студенткињи словакистике на Универзитету у Новом Саду песник Зоран Ђерић први пут ушао у видно поље, било је касно да га лично упознам. Или прерано, како се узме. Писала се година 2002. и промовисана је збирка Аз бо виде у Клубу Трибине младих у Зорановом одсуству. Мистични лик новосадског уредника Поља ми је од раније био познат по чувењу, по аури коју је проносио улицама, већ тада је био добри дух или урбана легенда новосадске културе, града у који сам ја тек стигла и у ком је за мене још увек све било превелико. Тек много касније сам сазнала да је у време одржавања те промоције, већ живео у пољском граду Лођу. Други пут ми поезија Зорана Ђерића улази у видно поље 2011. године када сам већ радила као библиотекарка набавног одељења у Градској библиотеци, а задатак ми је био да пратим новосадске писце. Тако је до мене дошла и збирка Блато објављена у едицији Џепни анаграм Културног центра. Зоранов песнички лик се по трећи пут појављује 2015. године збирком Чарнок. Већ сам на била месту уреднице књижевног часописа Novi život. Са Ђерићем као уредником Сцене разговарамо о будућој сарадњи и том приликом добијам на поклон његову најновију збирку и детаљну аутопоетску интерпретацију. Од тог сусрета започиње наша интензивна сарадња, а један од њених најуспешнијих резултата је управо Зоранова збирка песама на словачком Nové devínske elégie, која представља избор из управо ове три поменуте збирке: Аз бо виде, Блато и Чарнок. Сем књижевних разлога и поетске сродности уврштених песама, чиме смо приредили хомогену збирку, сад сам вам открила да постоји и симболичка димензија овог избора који представља аутобиографију једног књижевног пријатељства.

У називу песничке збирке Nové devínske elégie налазе се две алузије. Прва је на Рилкеове Девинске елегије, којом се песник позива на Рилкеов вечно немирни трагалачки дух и трагичну судбину, а друга алузија је на братиславску тврђаву Девин, у подножју које је насловна поема настала на Божић 25. децембра 2007. године. За словачког читаоца назив ове збирке има и трећу веома важну конотацију. Наиме, тридесетих година деветнаестог века група романтичарских песника, окупљених око Људовита Штура састала се управо на овом месту – на тврђави Девин – да би положила заклетву којом се обавезује да ће своје животе, а на штету личних и приватних аспеката, посветити вишим културним и народним циљевима. Управо ово двоје: вечно немирни трагалачки дух и целоживотна посвећеност вишим културним и уметничким циљевима, јесу основне – како личне, тако и професионалне – особине овог ствараоца, а врло је могуће да је ова погођена метафора у називу допринела одличној рецепцији збирке у Словачкој и Чешкој, где се у врло кратком року појавило више приказа.

Поетика српске песничке неоавангарде се у последњим деценијама код многих песника трансформисала. На пример, песник Иван Негришорац је из прве групе потпуно прешао у другу, што бисмо могли да тумачимо као заокруживање песничког пута: онај који је куцао – било ме је отворено, онај који је трагао – пронашао је… Слично али различито – и Зоран Ђерић је, остајући доследан поетици, заокружио свој песнички пут збирком Чарнок. Како је то прецизно приметио Дарко Гавриловић у рецензији ове збирке: бездомник се њоме вратио кући. Након те збирке Ђерић је у својим јавим наступима више пута нагласио да поезију више неће писати, али ми му не верујемо. Не верујемо му зато што смо и ми сами од оних које покреће скепса и који се кроз скепсу остварују. Уосталом, логично је тако. Ако Ђерић каже да неће писати, то значи да сумња, а све док сумња – Зоран ће и да пише!

Ауторка: Зденка Валент Белић

Scroll To Top