Суматраизам Милоша Црњанског

На почетку, крају или у средишту многих великих повести стоји рат. Такав је случај и са причом о животу и раду јединог и непоновљивог највећег српског песника, чију заоставштину неизмерне вредности обједињује јединствени авангардни уметничко – филозофски правац. После овог невиђено разорног рата ништа више није било исто. Омађијани мржњом, опијени крвљу и одушевљени ужасом, људи су чинили незамислива (зло)дела. У вртлогу масовног лудила, такво понашање и осећања били су прихваћени, међутим, када је рату дошао крај, није било ни најмање лако прихватити нову реалност. Потпуно несвесни размера последица тог судбоносног догађаја, жудели су за прошлошћу, за свим оним старим и познатим, јер би то, на неки начин, избрисало све оно што се догодило за протекле четири године. Нажалост, тако нешто било је и јесте немогуће, и када се дође до тог сазнања преостаје да се запитамо како наставити живот са самим собом и свиме што нас окржује, сада када смо видели нешто што никад пре није виђено, сазнали и осетили нешто потпуно непознато и под тим околностима остали заувек и трајно измењени, ми и све што смо познавали.

Као и толико младих људи  широм света, Милош Црњански био је део „изгубљене генерације“. Приморан да води нежељени рат и из њега изађе као губитник који, осим што је изгубио све што је имао, може изгубити једино што му је преостало – себе. Суочен са страхотним последицама које сваки велики сукоб неминовно и немилосрдно оставља за собом, његов ум је морао пронаћи довољно добро објашњење како би заштитио душу од потпуног слома. Снагом свог блиставог генија, он долази до теорије, без које би очување колективног бића послератног света било немогуће.

Суматраизам јесте, најпростије речено, теорија о космичкој повезаности свега видљивог и невидљивог, живог и неживог, могућег и немогућег у нашем безграничном универзуму. Први пут се појављује у збирци песама „Лирика Итаке“, из које је најпознатија песма управо „Суматра“. Потпуно другачија од свега виђеног у књижевности овог поднебља, и као таква, слабо разумљива тадашњим ауторитетима, ова песма је једна од ретких која је доживела да њен аутор даје јавности објашњење ње саме. У тексту од изузетне важности за разумевање не само његове поетике, већ читавог експресионистичког правца, Црњански износи револуционарне идеје које ће променити дотадашње поимање књижености и уметности уопште. Људи више нису онакви као што су били, па тако ни књижевност више не може бити иста. Одбијање и неприхватање тога јесте само наивни покушај механизма одбране, који је још у зачетку осуђен на пропаст, јер брани неодбрањиво. Неко би можда рекао да је и суматраизам то исто, али би се преварио, зато што суматраизам подразумева прихватање и суочавање са реалношћу, јер је једино тад могуће пронаћи утеху у ваљаном објашњењу исте.

Више не постоји потреба за правилима, мерилима и калупима, јер су у блиској прошлости све границе морала, мисли и закона пробијене и превазиђене. Књижевност се сада налази у новом и слободном свету, у ком ће достизање најчистијег елемента и најузвишеније екстазе бити не само могуће, већ и обавезно. Пошто смо утврдили да границе не постоје, у том циљу дозвољено је коришћење свих расположивих средстава, како би се достигао што савршенији израз. Лелујаве боје и тонови звука за што вернији приказ света; тачна и дубока слика мисли, снова и слутњи; сунчеви зраци и месечева светлост за променљиви ритам расположења… Читава васиона препуна је мотива који чекају да се њихове суштине укомпонују у бесконачно много мањих целина, од којих би свака представљала један степеник више, на дугом путу ка вечности.

Основна јединица суматраизма јесте вера, а веровати је тако лако. Довољно је само осврнути се око себе – удахнути дубоко, погледати ка небу, упити мирисе и ослушнути звукове природе. Откривање лепоте света и проналажење и прихватање сопственог бића као неодвојивог дела те огромне живе целине, јесте једна од многих  лепота овог веровања. Тек када осетимо истинску везу са универзумом, моћи ћемо да пратимо путање његових замршених нити и можда успемо да назремо могуће разлоге због којих су они тако чудновато и тајанствено уплетени.

Још једна дивна особина суматраизма јесте то што се показао као одличан, ако не лек, онда барем средство за неутралисање осећања усамљености и отуђености. Само због тога што читавим бићем разуме и осећа своје окружење, човеку се пружа невероватна могућност да се на било ком месту на земаљској кугли осети као код куће, јер се његов дом налази у њему самом, и он га може препознати у сваком делићу универзума. Посматрајући пчеле, може открити да испијају нектар из цвета који неодољиво подећа на онај познати цвет, и користећи њега, справљају мед који се по својој сласти може мерити са оним домаћим. Осећајући ветар, и надајући се како можда тај исти ветар, или његов рођак струји кроз крошње његових шума. Када слуша исту песму птица и ухвати понеку реч која звучи слично као она матерња, па на тренутак зажмури и ужива у том осећају познатог. Када погледа у Сунце, Месец или звезде и зна да се они налазе и на његовом небу. Уживајући у слаткој експлозији интензивног укуса зреле трешње која се по моћи буђења чула може мерити са оном која сазрева код куће. Пратећи ход заносних ногу и лепршање свилене косе, може му се учинити да се загледао у познату девојку. А ако ово потраје превише дуго магија може лако престати, а на њено место може доћи веома опасна бољка – носталгија. На почетку смо рекли да је ово невероватна могућност, и заиста јесте тако. Доказ који то потврђује јесте то што је песник који нам ју је подарио, и сам, готово целог века, боловао од носталгије. Не треба сада помислити како је све претходно речено бесмислено, сад када смо утврдили да је носталгија неизбежна, јер је речено да је ово заправо средство за неутралисање, а снажна осећања усамљености и меланхолије не могу се заувек маскирати  и одлагати. Зато је потребно нешто снажније и трајније, а осим што нам је показао безброј начина како се може веровати, Црњански нам је показао шта је оно у шта, напослетку, верујемо.

У својој величанственој поеми, „Ламент над Београдом“, Црњански издиже један топоним до почасног пијадестала, на коме се налази све оно блиставо, вечно и непромењиво, без којег би опстанак сваког духовног бића био немогућ. Он расте уз зорњачу, и трепери попут Сунца, чији га непрекидни зраци чине вечно топлом и сјајном оазом мира, у којој се не зна ни за таму, ни за смрт. У њему постоји једино живот, и стога, способан је да васкрсне верујућу душу самим својим постојањем. Попут лабудових, његова чиста бела крила су ту да пригле свако биће које иште његову подршку. Он је, снажан и стамен, увек ту да претвори плач у дуге, и јецаје у песму. Један поглед у правом смеру или шапат његовог имена, довољан је да његова светлост сопственом брзином обасја срце онога ко у њега верује. Он симболизује плави круг, за свако биће јединствен, у ком се налази блистава звезда, такође, за свакога другачија, чији заслепљујући сјај може избавити човека из намрачнијих места његове душе. Где год се налазио, свако ко у њу верује, носиће у себи делић њеног сјаја, а свест о томе омогуће му да се избори са свиме што га снађе. У својим мислима, свесно или несвесно, увек ће носити своју личну визију раја, чијем ће се загрљају, у тренутку пада у вечни сан, увек спокојно осмехивати.

Својом животном филозофијом, Милош Црњански је пружио људима оно што им је увек било и увек ће бити најпотребније – веру у то да постоје, нама непојмиви, разлози због којих је све увек тачно онако како треба да буде; наду у спасење које ћемо достићи прихватањем закона универзума; снагу да се боримо и живимо без обзира на тешкоће са којима се суочавамо, а коју ћемо увек и једино пронаћи у нама самима; и оно за чим увек, из бесконачно много различитих побуда, вапе душе свих времена и епоха – утеху.

Ауторка: Тамара Бабић 

Scroll To Top