СУДБИНА ПОДУНАВСКИХ ШВАБА

Подунавске Швабе су два века живеле на подручју Војводине и дале су значајан допринос развоју и напретку културе на овим просторима. А онда су одједном нестале. Њихови трагови су остали: у архитектури, у обичајима, у храни и пићу, у језику … У тој мери су (п)остали саставни део наше културе да их нико не препознаје као стране, ни не размишља о њима. У историјском сећању постоји рупа када је реч о подунавским Швабама. Ко су они и како су и када и зашто нестали?

У великом броју су напустили земљу. У великом броју су убијени. У великом броју су у концентрационим логорима страдали од глади и болести. И старци, жене и деца. У малом броју су остали. Њихова имовина је раздељена. Њихове куће су населиле придошлице, неки нови људи који су – вероватно тешка срца – напустили свој завичај. Као и подунавске Швабе. Њихова кривица је колективна, као и њихова казна. Они су изгубили. А ми?

p-svabe-2
СТАРА ФОТОГРАФИЈА ПОДУНАВСКИХ ШВАБА КОЈИ СУ ЖИВЕЛИ НА НАШИМ ПРОСТОРИМА

Да ли су (сви) били криви или нису? Колико њих се приклонило националсоцијализму из убеђења, колико њих из опортунистичких разлога, колико њих под присилом? Колико њих се супротставило том режиму? Колико њих је погинуло јер су бранили свој завичај и своје комшије? Колико се разликују од нас? Колико њих је криво, а колико невино? Колико је деце међу њима било и која је њихова кривица? Где су им гробови?

Нема одговора. О томе се ћути. Рана није зацелила. Још увек има оних који носе жиг срамоте и страха због кривице, али и оних који у себи носе огорченост и бол због губитка. Време није охладило и стишало емоције. Није се слегло довољно прашине да сакрије трагове.

neu-palanka-8

У медијима се не говори много о томе. Ретки текстови и књиге су углавном праћени ћутањем. Нико никоме не брани да о томе говори, јер је ионако мало вероватно да ће неко обратити пажњу и приметити те написе у мору текстова који се објављују. Зато се игноришу. Тој теми се не придаје пажња, гура се у запећак. Рашчишћавање питања кривице и одговорности, вагање и мерење, питање ко је коме први шта урадио, још увек је рак рана. Нико не признаје злочин који је почињен над злочинцима – шта ту има да се признаје и пита, кад се зна ко су кривци? Зар не?

Хода се и гради по гробовима непознатих лешева. Окреће се глава. Питање је да ли нас душе покојника походе, да ли траже мир и правду, да ли нас оне спречавају да идемо напред, да ли су оне наш терет, наш Сизифов камен који нас увек враћа на почетак? Нећемо сазнати док не очистимо ту рану. Можда нећемо ништа добити, али више нећемо морати да се кријемо од свог одраза у огледалу историје.

Ауторка: Николина Зобеница

View Comments (8)
  • Postovani,
    ja sam poreklom podunavska Svabica, rodjena u Lacarku 1945 kod Sremske Mitrovice. Moj deda i baka su u kasnu jesen 1944 otisli za Nemacku – moj otac i majka (Srpkinja) su ostali s ubedjenjem, njima se nista nece dogoditi, posto je moj otac (kao i deda) nikada pripadao jednos vojsci – ni nemackoj ni partizanima. Posle rata je bio u Logoru Svilari, jedva je preziveo, imovina nam je otuzeta i mi smo se 1959 iselili iz Jugolsavije – posto moj otac nije imao sredstava, da nas 3 sestre skoluje.(Ovde sam ja studirala pedagogiku i 40 godina radila u nemackim skolama, moja sestra je bila medicinska sestra, a druga je ucila sekretarica). Moja familia Frank je (dokazno) od 1774 godine u Vojvodine, mozda i ranije, jos nisam do kraja iztrazivala.
    Moj problem je – posto sam dala molbu za restituciju, da mi se imanje mog dede i oca vrati nazad, vec traje 10 godina taj postupak, ako to dozivim – dali bi mogla ja ili moji sinovi ziveti, ili povremeno ziveti na nasem zemljistu.
    Mrznja je velika – i sudevi rade isto onako kao i kod moga oca, sto su ga kaznili, kada je trazio njegovu zemlju nazad.
    Srdacan pozdrav od Josefine Frank iz Kleve

  • Da, to je istorijska nepravda upravo zato što su ostali nevini, oni koji su znali da nisu ništa loše uradili, pa su ispaštali za krive koji su pobegli.
    Žao mi je zbog nepravde i gubitka koji je vaša porodica pretrpela.

  • Postovani, da bi ostvarili pravo na povracaj oduzete imovine neophodno je da za vaseg pokojnog dedu, oca, majku pokrenete zahtev za rehabilitaciji. Tim zahtevom se ponistavaju sve odluke sudova i drugih organa, koje se odnose na oduzetu imovinu kao i na to da su vasi preci bili u logoru iz politickih razloga. Bez prethodno uradjene rehabilitacije, nikada vam nece biti vracena imovina. S postovanjem, advokat Vinko Stipancevic

    • Postovani Gospodine Stipancevic,
      ja sam pokrenula zahtev za rehabilitaciju i bila sam prisutnu u sudu u Sremskoj Mitrovici.
      Imala sam i svedoka, jednog starog coveka, komsiju. Kada je advokat/gospodja saznala, da je moj otac bio u logoru, napravila je drugo rocisce, da bi se to moglo pronaci u arhivu.Ona nije znala, radi cega je moj otac bio u logoru.
      Dobila je odgovor, da nema nikakvih tragova ali je pronasla u arhivu, da su moj deda i otac bili clanovi Kulturbunda, i to je bio razlog, da ih ne rehabilitira. Samu moju majku (Srpkinju) je sud rehabilitirao. Apelacionski sud iz Novog Sada doneo odluku, da se i deda i otac moraju rehabilitirati. Sve to odugovlacenje oko rehabilitacije je trajalo 2-3 godine.
      To je samo jedan deo tog postupka. Ja se nadam, da ce doci do restitucije, ja sam prilicno uporna!
      Pozdrav od Josefine

  • Joхан,Ханц,Георг и још неколико Немачкер деце су 1946-47 похађала основну школу у Танкосићеву код Новог Сада.Живели су на ИРМОВУ.Лепо смо се дружили.Једног дана нису дошли у школу.Отишли су “кући”.Они су отишли али су остала лепа сећања на њих.Волела бих да нешто сазнам о њима. Желим им и данас сваку срећу.

Leave a Reply to Невенка-Буба Cancel reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top