Чује се први откуцај црквеног звона. Застанем, скупим се и згрчим пред тим звуком. Откуцаава онда још једном, па затим још једном. И сваки пут, тај чудни осећај: као да ме неко удара тупим предметом у главу, као да сам злочинац на кога звона упозоравају, указују, а њему самом поручују да је његово недолично понашање примећено и регистровано. И наставља се откуцавања, не престаје, као да ће вечно одзавањати изнад мокрих барокних кровова, вечно обзнањивати своје монументално присуство тај велики сат на торњу. Један, два, три… Замишљам како су голубови узлетели са трга пред градском већницом. Али нема голубова, у кућу споља цури само густ, непрозиран мрак. После десет откуцаја опет је тишина. Ћутим, чујем само сопствено дисање. Мислим о томе да ли је добро што излазим сада напоље, кад је већ десет или пола десет. Сат звони на сваких пола сата и сада је можда и прекасно, можда бих преостало време требао да попуним лежањем пред телевизором. Легао бих лепо на кауч, узео даљински управљаж у руку и мењао канале. Слике би се смењивале преда мном, лепе слике, ружне слике, слике тужне и веселе… Било је нечег умирујућег, безбедног у помисли на тај свет слика, свеједно да ли су у питању романтично еротични музички спотови или крвави филмови акције и страве. Било је нечег непатворено језивог у свету напољу, у оном ритмичком смењивању црвеног, жутог и зеленог светла на семафорима, хистеричном убрзавању аутомобила, нервозиним и ужурбаним женама, у посрамљеним клијентима порно клуба у близини, у њихању чемпреса изнад гробља, у цврчању уља у оближњој продавници брзе хране… Било је…
Пружам руку испред себе. Жмурим. У ходнику је некако лакше оријентисати се жмурећи. Добро су ми познати ти влажни, пропали зидови које немам ни снаге ни времена да окречим. Играм игру, полако се померам према вратима додирујући храпаве поре зида. Један корак, два, под прстима се јавља дисконтинуитет, врата. Хладна су и трошна, (знам да су и зелена и прљава, знам да се боја љушти, али то је сада неважно). Много знам о тим вратима. Танка дрвена плоха, тако крхка, а опет једино што имам, једина граница између Унутра и Спољашности за којом жудим и којег се плашим. Kада би их једним потезом руке отворио и истрчао напоље, шта би се указало предамном? Шта бих то видео? Осетио? Чуо? Да ли је ноћ влажна, или сува? Да ли је хладно? Да ли бих истрчао као луд да се не вратим, да ли бих се сагао да помиришем све оне велике плаве цветове препуне росе. Оне што расту у вртовима бољих кућа. Да ли бих?
Држим за сада ципеле у руци. Можда би ипак било пријатно изаћи, ходати. Радовати се корацима. Можда ће ускоро киша. Можда већ падају прве капи, а улица одише свежином. Сваки покрет је онда жеља, одраз живота, снаге, одраз тајанствене моћи која је дата нама, живима. Ноге као да већ певуше од радости, руке које се њишу, небо поиграва са сваким кораком. Ваздух напољу је свеж и здрав. Kао некад. Облачим ципеле, полетно, као да не знам за себе. И осећам се дивно без тог знања једнак глистама и трави, на ти са небом, месецом и блатом.
Ухватио сам се за кваку. Треба само притиснути руком и врата ће се отворити. Треба се само пустити као река, излити се. Али то се не дешава. Ништа се не дешава. Дуго стојим пред вратима држећи се за кваку. Не усуђујем се да изађем. Пролазе минути. Покушавам да се сетим. Чега? Не знам. Некада бих само навукао ципеле и изашао, улетевши у ноћ. Зимску или летњу, било ми је тада потпуно свеједно.
Шта ако? Шта ако? Шта ако шта? Не знам, осим да је сутра понедељак. Плашим се. Плашим се понедељка. Треба журити, показати естузијазам, бити одговоран пред послодавцима. Сви се плаше. Сви мисле исто. Неки одлазе са сломљеним рукама или са високом температуром на посао да га не би изгубили, неки раде од седам до седам, неки и дуже, посвећени послу попут средњовековних монаха.
Рука ми се зноји. Kвака коју држим прљава је и масна. Све је старо и труло у мом дому. Ходник је слабо осветљен, пун старих бицикала. Неисправни су, али жао ми је да их бацим. Погледом пратим линије њихових металних рамова. Некада сам на њима јурио кроз ноћ вриштећи као млади ђаво пун похоте и снаге. А сада?
Kао да нема снаге у мојој руци. А потребно је тако мало. Стојим, Стојим тако. Ништа се не дешава. Шта би све могло да се деси? Шта би све могло бити? Да ли и у ходницима других кућа у овој улици сада исто овако стоје људи иза својих врата? Можда и они чекају? Можда и они знају? Да ли у некој од полузамрачних кућа станује неко да подели мој страх, да климне главом на мој ужас, да каже да се и он или она плаше понедељка, да ми потврди да моје сумње нису неосноване. Да ми стегне руку и каже „И ја се тако плашим понедељка”, или „И ја мислим да заправо живимо у великом концентрационом логору”.
А онда ми се чини чујем неке кораке. Kао да неко хода напољу, као да се неки непознати човек приближава мом дому. Размишљам брзо. Треба ли изаћи одмах, махнути му у знак поздрава, викнути нешто, било шта, као: „Добро вече, видим да и ви волите ноћну шетњу”? Или треба искорачити баш кад буде поред врата. Набасати на њега или њу; извинути се и рећи: „Ја баш искочио напоље у шетњу” Искористити прилику и утврдити ради ли се о живој особи или аутоматској утвари. Треба ли можда пустити да непознати прође, а онда отворити врата, сустићи га, протрчати поред њега или ње и радосно рећи „Изашао сам да пољубим ноћ а Ви?”
У том размишљању време пролази и кораци већ одмичу и нестају у ноћи док се грашке леденог зноја цеде са мог чела. Време испушта све прилике, време је гробар свих планова и подли саботер сваке побуне. Време пролази неопажено као да га краду неки вешти и немилосрдни лопови. Kап по кап истичу наши животи у смрдљивим, загушљивим ходницима у којима се стално чека на нешто: на решење комисије, на операцију, на порођај, на резултате испита, на дозволу, на… Kрв ми кључа у налетима беса, у налетима гнева. Изаћи, изаћи, изаћи…
Читавом својом тежином притискам кваку. Шкрипање наликује хроптању болесника, неумитно, суво. Kао завеса пред непознатим спектаклом неког мини театра, врата се отварају. Мрак ходника замењује нешто сасвим другачије. Некакв сјајан, чудан амбијент.. Свежина, покрет. Сјајне капи кише осветљене уличном расветом клизе спајајући небо и плочник. Распадају се, распрскавају се доле….
Ја желим. Не знам шта, али осећам само да желим. Жеља рађа покрет, покрет рађа радост, радост рађа живот. И знам да сам жив.
Напрежем се да направим први корак, први дах. А онда – чује се први откуцај црквеног звона. У паници сам, као лопов ухваћен на делу, чини ми се да ме је неко унапред издао, издао. Ево и другог откуцаја, трећег. Секунду сам миран у недоумици, а онда онај ужасни осећај као да падам скоро празни моја црева. У ужасу тражим ивицу врата, заборављам на кишу. Откуцава поново. То није звоно, ја сам то залупио врата и као дресирани пас враћам се назад у собу. Последњи откуцај затиче ме крај прозора, послушног и мирног, као пса. Размишљам о томе како је већ десет сати. Сутра је понедељак, треба се спремити за посао. Тако раде сви и другачије не може бити. Да није тако, улица би ођекивала песмом, а весели људи из сусества заједно би стајали под стрехама или испод кишобрана и причали о киши. Али јесте тако. На улици заиста нема никога.
Нека нејасна сумња нагони ме да проверим, да погледам да ли је неко видео, да неко можда сасвим случајно није био сведок мог испада, који ми како времне одмиче, изгледа опцесан, сраман и незамислив. Толико непријатан и негативан да га врло брзо заборављам. „Шта сам то хтео?” мислим се, примичући се стаклу, остављајући да соба буде замрачена пре него се машим даљинског управљача и упалим телевизор. Оно што видим напољу чини да одахнем, иако ме изнутра хвата нека необјашњива нервоза, нека нејасна горчина…
Сви прозори прекопута су замрачени.
Аутор: Марко Цар
