Стара криза у новом оделу

Прича о кризи Европе је већ опште место. Мање је познато да је она постојала и много пре европског уједињења. Још је мање познато на шта се тачно криза односи.

Вишедеценијски прилив младих у Европу, не говори само о проблемима европске периферије, већ и о европском проблему, или тачније, о кризи европског духа, и кризи европске науке као врхунског израза тог духа коју прате криза европске уметности, филозофије, образовања итд. У недавној прошлости Европа је великодушно подучавала нашу омладину. Познато је да су Обреновићи школовали високе чивновнике, професоре и научнике углавном у Бечу, Пешти и Прагу, док су Карађорђевићи преферирали Русију, Швајцарску и Француску. Та омладина је у домовину донела ново европско знање да по њему организује бољи живот.

Данас Европа љубоморно упија и чува све младо, вредно и способно. Не треба јој због тога претерано замерати, али треба констатовати окошталост духа због које се понаша недостојно. Она више не само што нема снаге да врати школовану омладину, већ очекује да наплати дуг тражећи за себе све већи број образованих младих људи из земаља периферије. Само Србија је у скоријем периоду Европи поклонила 4000 научника. О радницима различитих квалификација не постоји ни евиденција.

Паралелно јача супротна тенденција: у бање, домове и одмаралишта „неразвијених“ земаља масовно пристижу европски пензионери да у њима далеко од буке бесмисла централне Европе проведу своје последње дане. У Мађарској је тренутно преко 7000, у Чешкој републици преко 3000, у Словачкој преко 1000 немачких пензионера. Преостале омиљене дестинације обухватају Португалију, Шпанију, Грчку па и Украјину, дакле, сва она места где за локално становништво влада неприкосновена економска криза.

Наведене државе треба, опет, да у томе препознају некакву економску шансу, јер старија популација доноси девизне пензије. Тако се занемарују проблеми са претераним бројем сопствених пензионера без девизне залеђине, и потпуно пренебегава чињеница да је барем половина локалне радно способне омладине у потпуности запостављена. Периферији се више не шаље оно суштинско – радост духа у облику знања неопходног за заједнички живот испуњен смислом. Потурају јој се непримерени „развојни пројекти“ финансирани кредитима Европске централне банке који служе утемељењу националног дужничког бесмисла. Европски космос прераста у американизовани хаос.

Стари континет је већ пре једног века постао свестан сопствене духовне кризе, али је изабрао да настави путем гомилања и све мањег разумевања научног знања које је без метафизичке суштине сувопарно, прагматично, техничко и коначно – економско. Овај „избор“ по инерцији поставио је границе унутар којих је заточио људски дух, спречивши квалитативну промену духовне оријентације која је једина способна да донесе истински хумани препород.

Последња искра европског духа је замисао о уједињењу формирана још пре Другог светског рата. Европа се упослила превазилажењем граница. Та идеја се истрошила после пола века, након чега је европска духовност запала у још дубљи јаз. Повећањем материјалног ангажовања упрежу се активне снаге за ширење територије, чиме се заокупља и дух. То је покушај решавања квалитативног питања квантитативним методама, и као такав непримерен, те стога јалов. Питање суштинске промене духовног усмерења остаје нерешено.

Глобална превласт америчког „знања“ је последица кризе европске духовности, и трајаће док траје та криза. Европа помраченог ума преузима виртуална економска решења. САД су својевремено од Европе усвојиле научно знање, као врхунски израз европског духа. То знање је стерилисано, реификовано и банализовано. Одушевљење материјализмом који краткотрајно даје привид напретка, такође је краткотрајно. За дух је најпогубније да служи прагматичним циљевима. Питање европеизације, парадоксално, постаје питање американизације, те у томе треба тражити корене бунта против европског уједињења. Право питање је, дакле, којим изразом духа оплеменити обезглављено научно-техничко-економско знање?

А управо се то питање исто толико јасно намеће, колико се и избегава, већ скоро цело једно столеће.

Аутор: Јован Павловић (MozGoDERINA)

Scroll To Top