Српске и немачке теме у есејистици Анице Савић Ребац – I део

У периоду стварања песника модерне, Првог светског рата и авангардних манифеста на српској књижевној сцени делује Аница Савић Ребац чија је област интересовања неоплатонизам и која ту своју област интересовања прожима кроз свој научно – истраживачки рад како у домену философије тако и у домену књижевности. Аргументе за своје хипотезе најчешће проналази у античкој филозофији, тачније у неоплатонизму – својој области интересовања, јер је њено основно полазиште да ја све “део опште историје идеја”¹⁾, стога је свет идеја од круцијалног значаја у истраживачком раду Анице Савић Ребац. Бавила се богомилством и кабализмом који је “увиђала” у усменој књижевности, али и у Његошевом књижевном опусу, тачније у Лучи микрокозма. Осим што је била врстан филозоф, њено залагање на пољу књижевности је, такође, од велике важности. Наиме, Аница Савић Ребац је, када је реч о есејистици и преводилаштву – нарочито немачких стваралаца, српску читалачку јавност упознала са књижевним радом Хајнриха фон Клајста, Штефана Георга и Томаса Мана.²⁾ Овај рад има за циљ начин приказа веза српске и немачке књижевности из угла Анице Савић Ребац.

Есеј “О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован” је веома слојевите композиције, јер се у њему Аница Савић Ребац бавила питањем  начина интерпретације књижевног дела, односно самог текста, и елементима који сачињавају домен интерпретације, те тако Аница Савић Ребац сматра да је “наука о књижевности естетска и историјска наука, а да се између ове две области налази средња област дефинисана као историја мотива”.³⁾ Тој средњој области је највише пажње и посветила, јер је сматра основом интерпретације када је реч о тумачењу књижевног дела, позивајући се на ставове Ервина Панофског, а поред историје мотива Аница Савић Ребац се фокусира и на “питање стила”⁴⁾ који има амбивалентну улогу – личну и друштвену, јер је једна од његових кључних особина флексибилност, зато што свака област негује своју врсту стила и има свој лингвистички и синтаксички корпус, али је важна и субјективност, јер се стилом исказује и “најинтимнији и најнепосреднији израз уметникове личности”.⁵⁾ Говорећи о стилу, тј. изразу Аница Савић Ребац сматра да је у “нашем средњем веку културна и филозофска позадина пронашла израз само у ликовној уметности, а да је израз у књижевности једва био присутан, осим, можда, у црквеној химници”.⁶⁾ Нисам сагласна са констатацијом да је стил или израз постојао само у ликовној уметности, а ретко у књижевности, јер осим црквене химнике српска књижевност нпр. у својој традицији баштини Натпис на марморном стубу и Слово љубве деспота Стефана Лазаревића, поезију Димитрија Кантакузина, Раваничанина III итд, житија која, осим постулата које морају да поштују, садрже у себи и тон уметничког казивања, као и стил којим ће бити написана,а посебно се, по том уметничком и стилском тону истиче, уверена сам, Житије деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, а када говоримо о усменој поезији Свеци благо дијеле је епска народна песма која свакако заслужује да се интерпретира и из друштвено – религиозног, из стилског и уметничког угла како због своје тематике, тако и због архаичности.

Своју хипотезу о постојању стила у ликовној уметности у средњем веку Аница Савић Ребац аргументује “масама које траже пут уске и суве црквене догматике у разним правцима, а један од њих је био богомилство”⁷⁾, а из даљег текста сазнајемо да у “нашој средњовековној писаној књижевности готово да и нема трагова богомилства, јер су споменици уништавани, а и оно што поседујемо су латински преводи.”⁸⁾ Позната је историјска чињеница да је богомилство у време владавине жупана Стефана Немање дефинисано као јерес, те јој као таквој није ни смело нити је могло бити допуштено да се шири дуж његове државе. Сматрам да је Аница Савић Ребац у овом есеју много више простора посветила богомилству као феномену него изналажењу богомилских елемената у песми коју наводи као пример наведеног феномена, а и својом расплинутошћу је скренула у крајност. Чак сматрам да је примере које наводи и интерпретира као елементе иранизма и богомилства могла да посматра из визуре традиционалне културе јужнословенских народа, јер сматрам да је тачнија.⁹⁾ У овом есеју драгоценост коју нам пружа Аница Савић Ребац јесте увид у богомилску књижевност и њено виђење света, позивајући се на поуздане изворе и веома важна имена у научном свету.¹⁰⁾ Аница Савић Ребац се позива и на Стари Завет, вавилонску, египатску митологију и на њихово тумачење добра и зла и многих других мотива, која су слична или готово идентична са тумачењем принципа добра и зла, мотивом роњења, феноменом анђела, астралним светом у словенској митологији, па и у хришћанству. Анализу песме је свела на неколико страница и притом јој је, тумачећи је из богомилске перспективе, много одузела него што јој је дала¹¹⁾, а анализа је све конфузнија због навођења многобројних варијаната, те је веома тешко снаћи се у тексту. Када Аница Савић Ребац наводи једно од богомилских учења у којима је “Сатана творац видљивог света”¹²⁾, у ствари, превиђа да је то и хришћанско учење, али и учење митског времена, јер и хришћанска догма све видљиво и пропадљиво, материјално приписује оностраном, ђаволском, а душу царству небеском, рају.

Веома занимљив и један од најлепших есеја посвећених Његошу свакако је “Песник и његова позиција”. Наиме, у овом есеју Аницe Савић Ребац су, осим виђења Његошеве поезије, проткани и начини посматрања света на тадашњи јужнословенски простор, амбиваленција која чини наш национални код – код који се управо у поезији најбоље оцртавао. Амбиваленција која се огледала кроз “византијско наслеђе и исламску културу која је на нашим просторима уврежена”¹³⁾ представља једну врсту егзотичности, шареноликости са једне стране, а опет и компактности са друге стране. Зато Аница Савић Ребац узима као пример Гетеа који, у овом случају, симболише човека западних простора, коме је ова поезија “блиска и туђа, модерно – европска, егзотично – старинска”…¹⁴⁾ Своју љубав према антици Аница Савић Ребац је показала сматравши “Црну Гору пројекцијом античке Спатре у модерно доба истичићи њен антички култ херојске пожртвованости”¹⁵⁾. Друштвено – политички и социјални осноси Србије и Црне Горе у XIX веку су прислили народ на покушај промене државног система на било који начин или бар, ако ништа друго, ублажавање угњетавања. Та замисао о слободи се испољила кроз устанке, а нарочито кроз усмену поезију. Своје виђење културних и друштвено – политичких дешавања забележио је и Његош који је, према речима Анице Савић Ребац, “општејугословенски велики песник и најпотпунија конкретизација у поезији Црне Горе”¹⁶⁾ и политички и верски деловао жудећи за слободом јужнословенских народа. Аница Савић Ребац је поредећи Његоша са Бранком Радичевићем показала како у оквиру једне стилске епохе, у овом случају романтизма, можемо видети приступ различитој тематици, погледима на свет, те код Његоша препознајемо елементе дитирампског, а код Бранка Радичевића уочавамо, такође,  елементе дитирампског и, чешће, елегијског тона.

Аница Савић Ребац била је уверена да је књижевна величина Петар Други Петровић Његош имао “најбизарнијег учитеља Симу Милутиновића Сарајлију који је писао најнеразумљивија дела српске литературе”¹⁷⁾, а са тим ставом нисам сагласна јер је Сима Милутиновић Сарајлија, без обзира на неке више или мање успешне стихове, писао управо у духу стилске и друштвено – политичке епохе у којој је живео, стога сматрам да је ова Аничина књижевна оцена упућена на рачун Симе Милутиновића Сарајлије престрога и неоправдана. У потоњим редовима Аница Савић Ребац пружа не тако позитиван портрет Симе Милутиновића Сарајлије, али једину светлу тачку коју види у односу Симе Милутиновића Сарајлије и Његоша јесте “жарко родољубље, ‘Српство и Словенство’ и повезује старохеленску прошлост са српском”¹⁸⁾, као и “мистичку философију и антички херојски мит.”¹⁹⁾ На примеру Његошевих дела можемо да видимо како Аница Савић Ребац повезује елементе античке и српске културне и ратничке традиције. Аница Савић Ребац античке ратове пореди са српским ратовима, бунама и устанцима приказаних кроз поезију.²⁰⁾

Горски вијенац је Аница Савић Ребац, потакнута стилом и филозофијом његовом, дефинисала као “дело које је антички конципирана апотеоза јуначког умирања”²¹⁾ јер сама тематика Горског вијенца представља тај антички склад, ту античку меру и достојанство у лету и паду, а пре свега је акценат на недопуштању губљења психолошког и националног идентитета. Занимљив одељак овог есеја јесте и представљање Његошеве библиотеке. Ту сазнајемо да је “поседовао Милтона на руском језику – те се виде утицаји Изгубљеног раја на Лучу , читао је руске и француске песнике у оригиналу, а италијанске, енглеске и грчке у преводима, преводио је руску народну поезију, Илијаду, Ламартина, читао је Пиндара”.²²⁾ На основу наведене библиотеке, која је вероватно само делић Његошеве интиме, можемо делимично да сагледамо ерудитност коју је овај велики песник и филозоф поседовао, као и разлоге због којих га Аница Савић Ребац, са пуним правом, пореди са античким херојима и античким ствараоцима. Аница Савић Ребац није у Његошу гледала само песника и филозофа XIX века, ерудиту, политичара, свештено лице, него “старински Балкан, Балкан јуначких агона”²³⁾.

Аница Савић Ребац је Његоша посматрала и у паралели са Пиндаром и у политичком и песничком смислу, наводећи да је Његош “патриотска религиозност, као Пиндар у Перикловој Атени.”²⁴⁾ Изнад свега је Аница Савић Ребац код Његоша ценила патријархат, љубав према свему, срчаност и веру у бољитак. Лексички корпус који чини Његошев песнички опус, посебно поједине песме и стихови, су посебно примамљиви Аници Савић Ребац због своје најспецифичније особености – “непреводивости – реч је о споју песникова и народна гласа”²⁵⁾ Код Његоша круг представља најсавршенији геометријски облик у свим његовим делима, јер је цикличност, поред мистике и херојства, свеприсутна. Све што је у вези са Његошем, из визуре Анице Савић Ребац, као да је венцем овенчано. Посебно се Аница Савић Ребац бавила анализом Његошеве песме Ноћ скупља вијека коју види као “расположење мистичко – еротске екстазе, а цела песма је чудесна ‘света свадба’“²⁶⁾ , па у овој песми лирски субјекат доживљава различите преображаје.

“Његош и богомилство” је један у низу есеја у којима Аница Савић Ребац покушава да развије своју тезу, са којом нисам сагласна, о мотиву богомилства како у српској уметничкој тако и у усменој књижевности, с тим да је у овом есеју акценат на Лучи микрокозма. Акценат је стављен на Његошеву везу са Милтоном и његовим спевом Изгубљени рај, јер и Његошево и Милтоново дело “почивају на трима основним замислима: на концепцији пада божанске душе у материју, на светлосној филозофији, и на слици космичке борбе”²⁷⁾, а све ове замисли доводи у вези са преднаталним грехом, који такође сматра богомилском, а не хришћанском или митском догмом, иако је у митско време настало мноштво легенди на тему преднаталног греха, а и хришћанска мисао јесте та да смо сви својим рођењем грешни, стога сматрам неутемељеним ставове Анице Савић Ребац о богомилству. ²⁸⁾ Такође, веза Његоша са Милтоном постоји и у погледу борбе за националну слободу и индентитет. Другом концепцијом Луче је сматрала “светлосну филозофију” и истицала је да је њено порекло “вероватно оријентално”²⁹⁾ , а у склопу ње ту борбу два принципа.

Сматрам да борба светла и таме не мора нужно да буде оријенталног порекла, јер се и у јужнословенској традиционалној култури светло помиње као позитивно, а тама као негативно маркирана страна света. Своја знања из хеленизма показала је на феномену “космичке борбе међу светлосним силама, а она је била једна од тема средњовековног неоплатонизма”³⁰⁾, а поред силе светлости наводи и мрачне силе и наглашава да оне постоје “од памтивека” (подвукла М. Ж)³¹⁾, што се кроз веровања у традиционалној култури јужнословенских народа може проверити на најразличитије начине.³²⁾ Када говори о неоманихејству код Његоша Аница Савић Ребац прави поделе на две гране – односно када говори о злу према оригеновској верзији сматра да је само реч о удаљавању од Бога, односно да оно није самостално настало.³³⁾ Стога легенде о настанку света имају своје порекло у прапочетку а не у оним религијско – филозофским струјама у којима их је тражила Аница Савић Ребац, као о присуство принципа светла и таме у Лучи микрокозма. Драгоцен су податак  када је реч о богомилству, а који је Аница Савић Ребац оставила, имена истраживача, а сматрала је да је и Његош још како био упознат са богомилством и то преко “руске опште историје или историје цркве,”³⁴⁾ те да је преко тих извора и припремао грађу за Лучу. Верујем је да је можда или засигурно имао те списе у рукама, али мислим да су основни извори и грађа свих његових дела преузети из усмене књижевности и хришћанских мотива.

“Његош, Кабала и Филон” представља још један другачији начин виђења Његошеве поезије кроз другачије религијске догме. У овом есеју се Аница Савић Ребац бавила, тачније упућивала је читаоце својих текстова, на настанак и развој кабалиста, а посебно је мотив зла истакла, јер оно у “Кабали нема самостално постојање, већ је хипертрофија моћи суђења и кажњавања и из те моћи се снаге зла хране људским гресима”³⁵⁾ па такав вид зла повезује са Његошевим приказом зла у Лучи микрокозма, иако за то, баш и нема неког утемељења. Можда постоје неке назнаке и привиди, али зло на такав начин засигурно није представљено у Лучи микрокозма , него, по мом мишљењу, на начин који сам аргументовала у фуснотама 31 и 32. А да и сама Аница Савић Ребац нема доказе за своје тврдње показује и њена опрезна констатација коју ћу изложити у фусноти.³⁶⁾ Занимљиве су паралеле које прави између Његоша и Виктора Игоа, а посебно између Његоша и Бајрона, што и не чуди, с обзиром да су сва тројица представници романтизма, а да су наши простори, иако сиромашни, још како имали писмено и образовано становништво које је било упућено у политичке, социјалне и културне тековине Европе.

Аница Савић Ребац везује за кабализам и “циклично настајање и пропадање света”³⁷⁾ што се, такође, не може сматрати тачним, јер представе о цикличном трајању времена сежу у прамитско доба. Утемељен одељак представља поређење Његоша са Бајроном, јер иако помиње Кабалу, Аница Савић Ребац ова два врсна књижевника пореди према одликама стилске епохе у којој су стварали. Занимљив елемент јеврејског у овом есеју представља име Адама Кадмона, нама студентима књижевности познатог због романа Милорада Павића Хазарски речник, тачније “Жуте књиге”³⁸⁾ прачовека, а у сваком од нас постоји део њега, а и код Његоша симболизује “божје слово и општи закон”³⁹⁾. Тај прачовек у Лучи постоји, али не у кабалистичком смислу. Аница Савић Ребац је из свог неоплатонистичког угла посматрала Његоша и стога је садржину његове Луче назвала “представом идеја” , али је те идеје интерпретирала на свој, а по мени на не баш проверљив и тачан, начин.⁴⁰⁾ Филонска представа идеја које “су идентичне са божјим силама, а оне опет са анђелима који су посредници између бога и људи”⁴¹⁾ је догма која је на неки начин прихваћена и у хришћанству, стога мислим да је на Његоша утицала хришћанска визура пре него Филон.

Идеја “лета вечности и времена”⁴²⁾такође представља хришћанску слику пролазности и пропадљивости овоземаљског света, а не налази се само код мистичара и филозофа, пре свега налази се код наших певача – преносилаца усмене поезије. План неба Аница Савић Ребац ишчитава као спој Кабале и филонског утицаја иако је познато да у нашој традицији, посебно усменој прози, “се небо замишља како је пришвршћено за планине света, те је постојало горње небо ведро и сјајно – место Бога и доње небо облака и других атмосферских појава са громовником.”⁴³⁾ Аница Савић Ребац у пурпурном плашту Његошевом види митско порекло⁴⁴⁾, са чиме сам сагласна – јер пурпур је одувек био боја врховних владара. Мит о смаку света познат је и њиме су се бавили како певачи наше усмене књижевности тако и српски и светски аутори. Смак света има свој сегмент и у светом писму свих вероиповести које у свету постоје, само што се другачије назива, али се на исти начин посматра.

Ауторка: Марија Живковић