Постоје тела које се овлаш додирну у пролазу нетремице и већ се препознају. У благом судару она се саставе, али ништа не одјекне. По њиховим конструкцијама могло би се очекивати да ће изазвати некакву катаклизму, да ће уздрмати бар нечији лични поредак. Али ништа! Након неког времена залете се тако јако, мислећи да ће тим новим залетом надокнадити све што су пропустили, али у том новом сусрету само се још уверљивије прогутају. Требало би имати дара за дискретну девијацију, па тим телима дати могућност да се размахну и од себе удаље. Тако ће можда и преживети своје савршенство.
У животу се десе неки сасвим изванредни тренуци.
Један од таквих је када се у истој просторији нађете са бившим, садашњим, и са оним за кога још увек не знате да ће бити ваш будући. Од тог тренутка, то више није поглед ка људима који су чинили или још чине или ће тек чинити ваш живот, то је могућност да себе опет сагледате као некога чије су потребе много свеобухватније од оних које може задовољити једна, две или три особе. То место у ком се налазите вас четворо, на мапи свакодневног, сасвим је неважно. Оно можда више говори о томе да је немогуће избећи тај моменат сталног заједништва, без кога често не разумевамо садашње властите подухвате када комуницирамо са новим љубавима.
Њихову комуникацију је увек доживљавала као клизање на леду. У почетку то су били невероватни захвати, пируете, скокови. Није их плашило то постепено стањивање леда, рекло би се чак да су уживали у томе да ствари доведу до пуцања. А онда је наступило затишје, дуг период затишја, у ком су се упознавали. Зато сад концентрисано намештају клизаљке, размахну се тако да скоро и не врше притисак на лед, тек овлаш, колико да их подсети где су. И да опет лако могу изгубити контролу. Један сусрет двоје људи у погрешно време у стању је да потпуно ампутира свеколике могућности тог сусрета у другачијим околностима. Што значи да је далеко теже приволети један временски одсечак на своју страну, него једног човека.
Најтеже је научити срце на стилистички рад. Тако га много привлачи нестилизованост. Сваком мушкарцу који јој је нешто значио, рекла је: ради на мом срцу. Не препуштај га силама мог тела.
Њен хоби је био да негује све мушкарце које је икад упознала, као засебне културе, иако одавно нису расли на њеном власничком земљишту. Пре него што крене на посао, сваког јутра узимала је кантицу са водом, која би одстајала преко ноћи, како би сливање воде било нежно, млако, нимало нападно, скоро па неосетно, али ипак освежавајуће. Ето, зашто су сви ти мушакарци и даље имали потребу за њом; чак и после толико година без ње, знали би да се осећају живо и свечано.
Љубав је стална напетост између прошлих страних тела која још увек живе у нама, опстајући на рачун свог домаћина, и ових садашњих тела која упорно побијају сваку сумњу да ће нам једном бити страна.
Мушкарац који је привржен само једној жени, не признајући постојање других у својој глави је варалица, јер тек у дослуху са многим другим женама које свакога дана сусреће један мушкарац, у пролазу, док журним корацима иде на састанак, или док купује кајсије, док се намешта да удобно попије своју прву јутарњу кафу у застакљеном кафеу, он опажа да су све те жене само продужетак оне исте коју већ воли годинама, и тим својим постојањима све оне га увек изнова подсећају, при случајним сусретима, да га та помисао умирује, скоро да га лечи.
Далеко је све то од ње: шуштање, лакоћа осећаја, усмереност. Сувише је склона себи, својој самоиронији, саморефлексији, самоонанисању.
Лако је стварима да се преметну у своју супротност. Она те моли, да се не знојиш нигде ван овог града, да не испараваш, не учествујеш ни у каквом кружењу материје, не постанеш елеменат без кога није могуће одржање. Остај човек, дај само оно што је људско, смртно и просечно. Не устручавај се. Савршенство би вас потпуно обезвољило. Пустила је Мајлса Дејвиса, ухватила се за флашу вињака. Препознао би је да си је срео у Берлину или у Визбадену, у соби број 204, у кварту 6 или на углу Београдске. Свуда та неизлечива потреба за припадањем негде, за урањањем у нешто тешко и стрмоглављујуће. Kо зна колико вам још остаје покушаја, колико покушаја и погрешака док се не вратите једно другом? А онда краћи период застоја, барикаде, радови на путу. Може се десити да заурла у себи као хијена, да се усправи и научи како се подноси сваки трзај сопственог тела, препланулог од ишчекивања. Нема ничега превише ни премало, нема ни онолико колико вам је довољно. Љуштите се у тим међупросторима, обољевате и коже вам миришу на барут. Ако бисте планули била би то добра последица нечега што долази, али што по вас неће доћи, и мостови који једне повезују, друге су удаљили. Речи само треба пренебрегнути да се не бисте уједали за језик и лебдели од надимања.
Џулијан Барнс у књизи Љубав, итд. каже да се људи деле у две групе: једни, за које је љубав све, а све остало само једно итд, и они други, који сматрају да је оно што је човеку потребно обухваћено само тим итд; тако и Јана припада овој другој групацији, па према томе, не седи и не трага, она је већ за себе докучила одговор тиме што је одабрала да живот проводи у набрајању, међу зарезима. Да је тог дана била ту, она би се препустила дрвеној конструкцији лежаљке, и не би размишљала о томе зашто би љубав могла бити налик на воду, она која опушта храбре, дајући им нову димензију на пролажење, а уплашене заувек потапа. Не. Јана би се придигла, пре него што јој надирање воде осенчи лице. Затим би отишла по мохито, самозадовољно се смешећи конобару. Он би био освежен њеним ‘један мохито, молим’, она пак, једним дубоким, заувек у њој несталим гутљајем.
Након само пар секунди била би већ под таласима, не размишљајући да ли је храбра или се боји. Пливала је мушким стилом, не разматрајући да ли је то метафора за оно како мушкарци пливају кроз њен живот. Оној жени, што је и даље лешкарила на лежаљци поред њене, читајући Барнса, на памет је долазила једна мисао: Летње љубави, тако кратке, живописне и охоле, не дешавају се, нажалост, само у току лета. Дешавају се стално.
Нису сви људи, који су у неком тренутку око нас, они који су заиста за нас. Њихова улога можда јесте да нас дотакну, али не и да допру до нас, да узнемире све наше дубине и скривености. Неки нам сусрети рашире плућа, напуне нас великим резервама кисеоника, толико да и поред тога можемо још пуно да лутамо, и да падамо и да губимо, али то опет ништа не значи. Сећам се једне књиге Рејчел Kаск у којој се у неком тренутку појављује младић који одлазећи у теретану једног дана запази једну девојку која му се толико допадне да му постаје еталон за сваку врсту напора и издржљивости. Гледајући је како чита књигу и трчи на покретној траци, он осећа предивну лакоћу бола, неометани рад тескобе и задовољства. Мишићи му се константно напрежу, али он зна да је то само лаки и заносни плес његових телесних и унутрашњих сплетова.
После неколико дана више је није било. Kада би та девојка знала како је својом дисциплином разорила један свет, једну чулност и опсесију! Тако се и Н. сећа једног априла у ком је мислила да је упознала човека свог живота, да је то баш онај којег је чекала, који је исто као и она тако дуго ишао у погрешном правцу отвореног срца и ума. Већ прве ноћи њиховог познанства узбудили су сва чула и погледе, опипали, па разнели прошлости као мала осунчана острва. Рекао јој је: тај филм мораш да погледаш, она му је рекла: ту књигу мораш да прочиташ. Говорили су, целу ноћ и цело јутро, а у паузама премештали се с речи на тело, распоређивали зебње и дрхтања и делили их на пола. Био је њена половина коју је одувек сањала, тако је тада мислила. За два месеца је требало да се поново виде кад се Н. опет врати у тај град, а то се никад више није десило. У ишчекивању тог сусрета читала је много брже на сат, дисала као да у њој станују и нека нова, већа и раскалашнија плућа, правила је планове, исцртавала мале кораке, одједном знала шта тачно хоће, а шта више неће. А он није био њен човек, био је само један од оних који су је само подржали на њеном путу, тако што су је избацили из претходног лежишта и отворили је за нове издржљивости.
Ауторка: Милица Милосављевић
