С’н ил јава Братислава Петровића

Хумористична сижејна структура и карактеризација ликова у делу С’н ил јава Братислава Петровића

Живети на Балкану својеврсни је изазов још од давних времена, па све до данас, почев од 6. века, у доба досељавања словенских народа на Балканско полуострво, примања хришћанства у 9. веку, па преко десет векова у којима су се освајачи смењивали на овој територији, до привидног ослобођења и националне поделе која још увек траје. Последице су бројне, како у материјалној  заоставштини, тако и у менталној структури становништва које се задржало на овој територији до данас. Промена је било превише, већина и није акумулирана на прави начин, а трагови протеклих векова видљиви су мање или више у свима балканским земљама. Оне су раскрсница путева ка свим крајевима света, а као да су постале или остале некакав неразрешив чвор, клупко које само најхрабрији појединци покушавају да одмотају, макар само у појединим сегментима. Што се тиче историјских истина по питању сеоба, ратова и ратних исхода и хероја, историчари, хроничари, па и сами писци књижевних дела су у непрестаном трвењу и несугласју. С друге стране, питање политичке ситуације и функционисања државног апарата донекле је јасније и слободније се обрађује у књижевним делима, нарочито од 19. века, од времена обреновићевске Србије, тачније од Бранислава Нушића (Доситејева критика је била другачије форме, увијена у алегоријско рухо). Таква једна слика и стање ствари привидно је стало и као да без промене још увек влада на простору на којем живи аутор овог дела, Братислав Петровић.

С’н ил јава  открива мајстора приче која тече без предаха наратора и његових јунака. Сентенца ,,живот као сан“ овде је инверзивно дата у форми ,,сан као живот“, јер све оно што представља критику, тј. реалистични моменат из живота и психологије појединца и масе, овде је дато у прстенастом оквиру сна, који се као такав открива на самом крају приче, као својеврсни обрт или поента. Сходно томе, може се одступити од почетне дефиниције овог дела као сатиричног романа и тумачити га као новелу Чеховљевог типа. На пример, сличност са новелом ,,Чиновникова смрт“ је у томе што у њој главни јунак метафорично умире, а овде се буди. Такође, у оба дела сатира је усмерена против власти, а прати се психолошки профил главних ликова, у оба случаја симболилчно именованих.

Приповедање Братислава Петровића поседује два несразмерна тока. Од четрнаест поглавља, прво и последње представља оквир у који је смештена унутрашња прича о сну главног јунака, сањање које у свим својим појединостима подсећа на јаву. Радња је смештена у лужнички крај: Ракош, Смрдан, Сува планина… Именовање јунака, нескривено помињање политичара нашег доба, упућује на српску паланку на прелазу из 20. у 21. век.  Још једна важна одредница по питању локализације овог књижевноуметничког текста јесте доследна употреба призренско-лужничког говорног типа, као матерњег говора наратора и главног јунака Аце Петровића. Радња је смештена у један дан и једну ноћ.

У уводном делу приче, у интимном разговору између главног јунака и његове супруге, Аце резигнирано одлучује да промени свој живот из корена, да не буде више говедар, да не једе више домаћи сир, већ фету, нити да пије ракију, него само кока-колу. Таква претензија по питању промена одржаће се до краја, са малим уступком по питању ракије. Ретроспективно сазнајемо да га отац спасао оваца запосливши га у полицију, али након женидбе и доласка деце на свет, а нарочито након жениног остајања без посла, морао је да купи Шарку и Белку, те да је продајући телад одшколовао децу. Сада је увидео да они који стално иду у кафане живе боље од њега, и то је његова коначна одлука – да и он започне један такав живот, што се и остварује, у сну, вешто уклопљеном у сиже приче као да је то истина, до коначног отрежњења које долази на крају ове новеле од стотинак страна. И заиста, до самог краја, наратор уверљиво и без иједне назнаке да нас је завео (као што је њега ракија, па је заспао чувајући краве), прича причу о свом новом животу политичара и будућег министра у скупштини.

Краве су продате и нови живот почиње. Цела породица се променила на начин типичних скоројевића, а главни јунак, жељан свега што му је непознато, ново и примамљиво, делује и смешно и тужно као Стеријина покондирена тиква. На један хумористичан начин који се остварује добрим делом посредством језика који је доследно дијалекатски, читалац не осећа горчину критике једног времена са изабраним представницима помоћу којих је дочарано, већ се благо смеје њиховом простачком лукавству и начину на који са лакоћом, један по један излазе из опанака у неудобне модерне ципеле. Критика масе и појединца у времену смутних политичких и друштвених прилика ублажена је присуством представника из далеког и далеко развијенијег света – Америке и Европске уније. На тај начин, читалац више сажаљева него што се љути на овај народ и његове прљаве побуде и путеве којима се служи да би дошао до циља, а тај циљ је само и искључиво новац. Ублаженом смеху доприносе унутрашњи монолози главног јунака који су присутни свуда и у свим одсудним тренуцима радње, где се открива његова права природа и оправдање за сваки његов поступак.

На почетку сна или јаве, Аце не зна шта ће са собом након радног времена, недостаје му народ. Свакодневно слуша пренос скупштине и долази до невероватног открића: тамо се сви свађају, а пошто је он, како каже за себе, за свађу тата-мата и недоказан, схвата да је његов други позив, поред позива полицајца, дефинитивно, политика. Пошто је решио тај први проблем, други који се намеће јесте којој партији да се прикључи. Све које слуша како говоре у скупштини, делују му да су у праву, и жена му даје коначно решење недоумице, а то је да оснује своју партију. Психолошка и етичка карактеризација јунака се већ овде безазлено и спонтано открива из сваког поступка и сваке (не)изговорене речи, а  кроз призму самог Аце, онако како он резонује себе и друге, наизглед субјективно, а заправо и те како објективно и непристрасно, како према себи, тако и према осталим учесницима радње. Већ овде за своју жену и њен предлог духовито закључује да је много паметна, могла би да буде и сам амбасадор, конзул или председник. Тако ће бити до краја његовог сна који ће за савременог читаоца деловати као сама јава у којој живи.

Размишљајући с ким би могао основати партију, Аце почиње са карактеризацијом и осталих ликова. Све које на почетку помиње као потенцијалне сараднике, и у први мах одбацује, касније ће му бити најближи и најнеопходнији у остваривању циља: Ранка су правиле друге партије; Ђоши учитељу тупави ђаци – ништа их није научио, па неће ни њега; његов командир је паметан човек, али не сме ни да му спомиње своје намере; Госпава је сељанка, лукава, а њему не требају много ,,ак’лни“ људи, већ они који могу да буду истомишљеници са њим. Сетио се Мирослова – доктор, а има и приватан посао (као и он), производи парадајз и паприку. Као важна карика, у радњу се уводи и Буђавац, власник кафане у којој се одиграо историјски догађај – основана је Партија либералних комуниста, ПЛК. Сада треба придобити народ – лагати, убеђивати… Ићи по Лужници, Коритњици, Нишави… Стижу и први чланови: Јелка – будућа благајница, па секретар странке, Сашко писац, баба Вукица – војна пензионерка, Стевана – без посла, Трндавилка – банкарка са којом Аце не разговара због свађе око коња, Ђоша учитељ, Госпава, командир, Љиљана из Америке, Бобоџан, Буђавац, Каролинка. То су представници које је аутор изабрао као типичне чланове који су у самом врху једне политичке партије, како их он види и доживљава. Нижу се ситуације у којима се кристалише оно што се већ, донекле, закључује – Госпава и Трндавилка ће одиграти најважнију улогу у напредовању и успеху новоостварене странке. Аце, као прави вођа их не воли због њихове слободе неистомишљења са њим, али их и не склања од себе, остаје до краја максимално обазрив према њима, и на срећу, уз њихову помоћ профитира.

Даљи ток сна или јаве узрочно-последично ниже догађаје у вези са приватним и пословним напредовањем странке и њених чланова, где се неизоставно уплиће карактеризација целог српског народа. Како доћи до места министра, размишља Аце, ако не ,,сас силу и сас преваре“, па додаје: ,,Када је Србин признавал некво ако не осети тојагу?“ Пошто је свако од чланова добио задатак сходно том и таквом размишљању, почиње вртоглаво успињање Ацине партије и његовог личног и политичког успеха. Духовите Ацине опаске нижу се једна за другом, па ће у тој кампањи доћи до логичног предлога: одузети бенефиције полицајцима, а дати их политичарима – физички се замарају идући међу народ, а још више психички – непрестани страх да неће доћи на власт, а и ако дођу, да ће је изгубити…

У радњу се укључују и страни посматрачи, шпијуни – Мајкл Мудоу из Америке, главни и Куртц Мишел из Европске уније, његова пратња. Испитују о програму партије, дискутабилном називу, правима других нација и вера. Одговори на њихова питања изазивају још један талас смеха: сви имају подједнака права – свако свакога може да псује, јер псовка код Срба није увреда већ фолклор, као добар дан; имају Рома Латифа који чисти просторије странке; школска спрема је потпуно неважна – Госпава нема ниједан разред, али уме да води политику, а главни кадар је Ђоша учитељ и полицајци. Са Мајклом имају нешто заједничко – и он има фарму говеда у Сан Антонију, ранч од 5000 грла, а на шта Аце непромишљено одговара да има 2000 (,,Иљадил сам и Шарку и Булку“). Након Мирословљевог избора за председника, Госпава непрестано прави проблеме, нарочито јер је склона алкохолу, али, с друге стране, даје решење за проблем у који је Аце себе довео – водиће их на Суву планину, јер су тамо сва говеда из целог краја. Приликом бирања новог руководства и Аце на Мирословљево место, у сали невероватно комешање, на шта опет чујемо коментар наратора: ,,Ма кој ни напраји те смо Срби… Че испадне бељај.“

Последња степеница на коју се Аце успиње је одлазак у чувену кафану ,,Безобразни свет“. Тамо не разуме конобара шта је аперитив, тражи пљескавицу, а они му доносе виски и остриге, на шта се он пита: ,,Од кво ли че га стриже с’г овија?“, даље, не разуме шта је то мандатар… Али, коначно је тамо где му је одувек било место, сматра он.

Пошто је каса празна, прави је тренутак да се још једном појаве шпијуни са својом понудом: хтели би ветар са Суве планине, да направе тамо ветрењачу, али треба склонити сву стоку одатле. Аце, као прави Србин (какав је представљен у делу), пристаје на све зарад личнoг интереса, и то за два милиона које су стигле на рачун странке већ сутрадан. Опет прослава у кафани ,,Безобразан цвет“ и још једном чујемо трезвени глас Трндавилке која храбри Аце да ће он проћи боље од Мирослова у скупштини као мандатар, јер тамо само потписује, а други одлучују о свему.

Коначно отрежњење стиже у лицима потере: Госпава, син, супруга, полицајци, командир, Мирослов са докторком… Констатују да је добро, а он признаје да је попио мало више ракије и од премора заспао тако чврстим сном… Јелка зове, на Фејсбуку су сви забринути, нема његових статуса, дакле, она је његов пријатељ и поштовалац његовог мишљења које се, очигледно, чује само на друштвеним мрежама.

,,Ал да некоме оратим овија с’н, нема ме верује…“, закључује Аце Петеровић. А да ли му верујете ви?

Ауторка: Ана Митић Стошић

Scroll To Top