Сизифов син

НЕ ИДИ ДУБОКО У ШУМУ

Не иди дубоко у шуму,
Држи се рубова, где још има зелене траве,
Докле још допиру гласови вредних сељана.
Не разумеш више значења њихових речи,
Али препознајеш умилну мелодију
Која подсећа на детињство.
Не иди дубоко у шуму,
Из старих, полеглих стабала
Време је извукло битна својства
Па кад пожелиш да станеш на њ
Нога у дебло упадне до колена
И проспу се као пепео
Некадашња снага и висина,
Као кад у часу схватиш
Да те издало биће које волиш.
Не иди дубоко у шуму,
Не надај се вилама и вилењацима,
Нема сна летње ноћи,
Ни Оберона ни Титаније нема
Да ти улепшају глуво доба
Својим дивним враголијама
у комедији забуне.
Само докона баба Инсомнија
Без очних капака и без душе
По сву ноћ бере отровне печурке
И успут пева успаванке.
Не иди дубоко у шуму!
Искључи рачунар и монитор,
Притаји се, ослушни своје устрептало срце
И пази да те не изгуглају
Зли администратори свега и свачега.

СИЗИФОВ СИН

Мишљах, довољна је хитра лађа
Да се из земље Лотофага
На Итаку своју вратим.
Али, гле, нико весла не жели да се лати
Да из затона сеновитог испловимо.
Видим, за Еола посла бити неће,
Очајаваће бродска ужад
И једра ће се ветра зажелети.
О, родна грудо све даља,
Морнари су ови лотос јели
И заборавили ко су и одакле су,
Имена свога се не сећају,
Нити претке своје памте.
Ни слава оружја ахејског,
Ни сви подвизи Ајантови,
Ни разорена Троја,
Ништа им више не значе.
Док громко узвикујем – Итакааа
И руку ка пучини залуд пружам,
Они одговарају: Глуви смо за речи твоје
И још певају:
“Где цвета лотосов цвет,
Oнамо наш је свет…”
О сви богови олимпски,
Милости ваше иштем –
Откријте ми да ли сам заиста
Син Лаертов, или Сизифов,
како су, још док сам дете био,
Трачариле бабе по јонским острвима.

МЕЛАНХОЛИЈА

Не вреди да је гониш,
неће извући узбрдо
тешка климава кола.
Није то митски коњ
с паром свемоћних крила,
но твоја уморна кобила
што пасе посну траву
крај прашног сеоског пута.
Ни весталка ни куртизана,
Нигде приспела ниси,
Уморна душо што
Када увече скинеш
Дебеле слојеве шминке,
Угледаш лице девојчице
И пијавице туге уместо обрва.
Као руком по ташни,
Не гледајући,
Пребираш по бићу
Трагове усахлих љубави
И сама у сан тонеш
Још лепа, топла и жива
Као свећа напола догорела.

РОДЕ

Док ходам између дрвореда,
Премећући у глави речи неког стиха,
Чујем изненада однекуд дубоки хуј,
Тајанствени лелуј у ваздуху.
И осетим како се из столетног сна
Буди избледели, кржљави инстинкт,
Ишчилели додир с природом,
Као шести прст пред очима,
Као пловне кожице међу прстима,
Као шкрге на врату…
Кад ме прелети брза жива сенка,
Подигнем главу и видим
Јато од пет рода у ниском лету,
С јасним циљем учитаним у једноличне покрете крила,
Како промичу тик изнад врхова крошњи,
Лепе и снежно беле од младог, јутарњег сунца.

РАЂАЊЕ ПЕСМЕ

Пита ме човек,
Озбиљно радознао:
– Како настаје песма?
Постоји прво нека слутња,
Кажем му,
Не можеш тачно да утврдиш
Где ти се то налази,
Као кад треба да кинеш.
Осећаш да расте у теби,
Артикулише се…
Мрдаш главом лево, десно,
У незнању и несигурности.
Понекад у страху
Да ће се изјаловити
Погледаш у сунце
И пустиш свој глас
Да заврши посао.
Или, као кад чекаш
Да се умири водена површ,
Да би јасно видео
Одраз свога лица
У њој.

Аутор: Мирослав Алексић

Scroll To Top