Синкретизам жанрова у делу Борисава Станковића (II део)

Драме. Да Станковићева дела међусобно кореспондирају и размењују мотиве, показује чињеница да су подстицаји за сижее његових драмских остварења Коштана  и Ташана пронађени управо у приповеткама. Судбина хаџике Ташане, која испашта младалачко огрешење о конвенције патријархалног друштва, тако што доживотно двори малоумника Парапуту, тема је истоимене цртицe у збирци Божји људи. Један од елемената приповетке Наш Божић, причу о фаталној Циганки Фатими, која заносном песмом и игром уноси немир у варошке мушкарце и одвлачи их од кућа, па су је власти морале присилно удати, асоцијативно повезујемо са још чувенијом драмом о Коштани. Од почетка је била намењена сценском извођењу, наглашеним присуством музике и игре као, по речима Љиљане Бајић, функционалних чинилаца драмске радње. Петар Коњовић, припремајући постављање истоимене опере, истиче унутрашње прожимање музичких елемената и народног лиризма са текстом као посебну лепоту дела. 

Померање оквира драмских жанрова сугерисано је Станковићевим двоумљењем у погледу врсте и драмске форме Коштане. У многобројним верзијама и изменама текста, означавао ју је најпре као „комад с певањем“, потом „драмску причу” и, коначно, „приповетку“. Скерлић Коштану назива „jедном од најлепших, најпоетичнијих и најдубљих песама целе наше књижевности“ (из есеја „О Коштани Борисава Станковића“, подвукла И.Ђ.). Стварана у духу традиције комада с певањем, превазилази задатости жанра и показује се као изразито модеран драмски текст. Лирски, психолошки и филозофски садржаји чине је увек актуелном и интересантном. 

Трагични сукоби у Станковићевим  делима условљени су неразрешивим нескладом између индивидуалне слободе и колективне условљености, али и кобним схватањем судбине, животним нескладом који није могуће превазићи, ни преболети. Визијом ширине и бескраја симболизован је вечити сан о апсолутној слободи. Коштана је њено оличење, полетном младошћу, огромном животном страшћу и виталистичко-романтичарском чежњом за бескрајем, својом поетичном и осећајном душом. Она је отелотворени занос младости, док је кроз лик Митке представљен поражен и меланхоличан, али, још увек осетљив и заноса жељан дух.

Развијене и поетизоване дидаскалије, нарочито уводни опис ентеријера хаџи-Томиног дома (По ћилиму игра клонуо сунчев зрак. Са улице допире свирка, граја.) уводе епски, наративни моменат у драму. Брижљивост и детаљност дескрипције простора у којима се одигравају чинови, открива тенденцију да се и овим путем изврши карактеризација јунака и ближе предоче њихове судбине. Контрасти уобичајено наговештавају драмски несклад: хаџијска кућа је богато и уредно декорисана, али, хладна и стерилна; док је Собина потпуно другачије замишљен простор, у који се склања из уређеног, варошког света како би се поново дошло у контакт са изворном, природном душевношћу и осећајношћу. Коштанина загледаност у мрачну, застрашујућу, али, бескрајну гору симболизује привлачност слободне, мада неизвесне ширине ничим условљаваног живота. Истовремено, тај живот је далек, недохватан и неостварљив у датим околностима. 

Песме и лирски монолози преовладавају над уобичајеним дијалошким деоницама у драми. Коштана акценат ставља на исповедне моменте, када се душа јунака слободно открива и подстакнута музиком, лепотом и емоцијама, доживљава макар тренутни узлет. Песме су знаковите и асоцијативно биране, њихов садржај углавном има симболичку везу са самим јунацима који их изводе или траже, кроз песме и поводом песама се разоткрива трагика Миткиног, Томиног, Коштаниног, па чак и живота њених родитеља. Према томе, може се закључити да је у питању „лирска драма“ (Љ. Бајић), у којој песма и поетске исповести јунака  изражајношћу и сугестивношћу психолошки обликују описани свет и људе у њему, истовремено убедљиво преносећи вечито важеће истине о животу.

Роман. Неоспорно је да Нечиста крв и Газда Младен спадају у ред  првих модерних, лирских романа у нашој књижевности. Повезивањем елемената романа лика са психолошким, натуралистичким и историјским, као и необичним решењима што се приповедне перспективе и усложњене мотивације тиче, укључили су српску књижевност на прелазу векова у европске токове. Сам по себи, лирски роман  је хибридни жанр. У први план долази сасвим нови тип књижевног јунака, мењају се тачка гледишта и наративни идеал, а прозни текст настоји да се приближи поезији новим третманом и предочавањем питања људског удеса. Новица Петковић је сматрао Станковића једним од зачетника модерне српске прозе, а Нечисту крв прекретничким делом. Разлози су бројни, а сам роман круна Станковићевог стваралаштва, пример употребљених и на особен начин модификованих (до сада истакнутих)  елемената.

Нечиста крв у први план доводи прву истинску и сасвим јединствену књижевну јунакињу код нас, трагичну лепотицу Софку „ефенди-Митину“, преко чије знамените и необичне судбине аутор настоји да наслика судар два света на раскршћу времена и све његове трагичне последице. С обзиром на то да је Софка као мало који лик обдарена самосвешћу и необичним осећањем себе и света, те горде издвојености – али и усамљености, преовладавају психолошка и сензорна дескрипција. Насловом наговештена биолошка тематика бива потиснута двема доминантнијим: етичком и психолошком, што ствара ефекат изневереног читалачког очекивања. То је тек прво у низу жанровских преступања која уочавамо кроз анализу овог романа.

Градацијско кретање ка Софкиној трагедији сугерисано је усменим, епским маниром. Мрачне слике прате јунакињино откривање погубних одлука којима се њен живот усмерава ка суноврату, најављујући Софкино страдање и изражавајући  егзистенцијалну стрепњу. Психосоматске реакције које прате њена открића дају причи снажна обележја натурализма, а њихова наглашена самосвест психологизма. Чулност, изражајност покрета, осетљивост, сведоче о успелом споју натуралистичких и психолошких елемената. Као митска Персефона, јунакиња „силази“ у други, мрачнији свет; истовремено, наслућује се мотив жртвоване кћери (Ифигеније), што зазива још један митолошки слој  у склопу дела. Тужна судбина изузетне и чувене девојке чини да роман у великој мери подсећа на повест о злосрећним лепотицама, повезујући причу са усменом поезијом, средњовековним баладама, донекле и бајкама (чак Софка, осећајући се попут плена уграбљеног од стране Маркових сељака, себе замишља као отету принцезу, а кућу као некакав караван, логор усред дивљег беспућа).

Софкино окружење је у потпуности уроњено у обичаје. Због тога се много пажње и простора поклања описима обреда, били то свадбени, погребни, или њихова мешавина, која такође антиципира будуће страдање главне јунакиње. Чувена сцена купања девојака у амаму, у ноћи пред свадбу, укључује велики број уметнутих песама и ритуала који су, у контексту Софкиног доживљаја и свести о правом значењу скривеном иза предстојећег чина, намењени појачавању трагичног утиска. Фолклорно обликована сцена Томчиног привиђања Софке као русалке, речне виле, још један је значајан пример укључивања народних, усмених, митолошких слојева у циљу грађења мистичне, језовите атмосфере.

Спомен кућа Б. Станковића

Изузетно је значајан и више пута истакнут мотив куће, уз симболику предмета. Софка кућу доживљава као метонимију сопствене личности, простор изван кога се осећа угрожено и уплашено. Услед тога и долази до погрешно схваћене куповине куће, заправо продаје саме девојке која себе везује и поистовећује са породичним домом. У ширем смислу, идентификација полази од поноса старином, богатством и угледом породице, наслеђа које је у основи личне гордости и самопоуздања. Доминација дескриптивних елемената над наративним и експресивни потенцијал описа простора посебно су карактеристични у контрастима успостављеним између Софкиног префињеног и газда-Марковог примитивног света. Најупадљивије супротности налазе се у описима ентеријера њихових домова. Начин на који се дати описи граде индикативни су за проучавање: док примамљива стилизованост мноштва детаља у Тодориној соби наговештава свет предвиђен за истанчана чула и њихово уживање, опис Марковог „сопчета“ пружа слику огољености, растакања и трошности људског живота. На исти начин, у претходно спомињаним приповеткама и драми, предметност својом дескрипцијом дочарава трагичну коб књижевних јунака који су њоме окружени.

Пример саусловљености са пишчевим концептом читаоца налазимо у роману Нечиста крв, где аутор тематизујући однос читаоца и дела скреће пажњу на рецепцију самог текста. На замерке због „згужваног, превише убрзаног завршетка“, Станковић се правдао, између осталог, одлуком да читаоцу допусти да и сам донесе закључке, такорећи „измашта“ могући крај романа. Већ на почетку XX века рачуна се, дакле, на фигуру читаоца отвореног за дело и пријемчивог за сугестије које му оно пружа. Мада није реч о концепту имплицитног читаоца, он је свеједно адекватан намерама аутора, али, реалан и индивидуализован.

Библиографија

Бајић, Љиљана; Књижевно дело Борисава Станковића у настави, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
Бужињска, Ана; Марковски, Павел ; Књижевне теорије XX века, Службени гласник, Београд, 2009.
Велек, Рене; Ворен, Остин ; Теорија књижевности, Нолит, Београд, 1991.
Еко, Умберто;  Границе тумачења, Paideia, Београд, 2001.
Калер, Џонатан; Теорија књижевности: Сасвим кратак увод, Службени гласник, Београд, 2009.
Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985.
Солар, Миливој; Питања поетике, Школска књига, Загреб, 1971.
Станковић, Борисав;  Стари дани/Божји људи, Просвета/Слово љубве, Београд, 1979.
Хирш, Ерик Д; Начела тумачења, Нолит, Београд, 1983.

Ауторка: Исидора Ђоловић

Scroll To Top