Синкретизам жанрова у делу Борисава Станковића (I део)

Већ Јован Скерлић уочава прекретнички значај Станковићевог стила, што произилази из саме природе приповедног опуса писца и епохе модерне у којој се појављује. Проза, која представља синтезу лирских и епских са драмским елементима и поступцима, најбољи је показатељ ауторове непрекидне потраге за жанром који би на адекватан начин изразио, не само комплексност и дубину осећања, већ и одабрану проблематику. Отуда се његова дела опиру конвенционалном смештању у оквире традиционалних родова и врста. Могло би се чак приметити да донекле сазивају романтичарски принцип прожимања и хармоничне синтезе сва три рода у склопу једног дела.

На симболичком плану, готово једнако као и поетичком, Станковић је својом ауторском личношћу био изузетно добар пример за овај карактеристични поступак. Пишчева експлицитна поетика упућује на дубоко проживљавано стваралаштво (сваку своју приповетку одболујем, говорио је Сими Пандуровићу), са циљем да у читаоцу покрене нека племенитија осећања (из разговора са Бором Ћосићем) – у супротном, не ради се о правој уметности. Дучић у свом есеју примећује како је Бора први писао из крви и срца, рођен на раскршћу Истока и Запада, тој изложеној и нарочито врло сложеној ветрометини, што представља значајну симболику и својеврсни синкретизам. 

За Станковићеву прозу, карактеристични су осетљивост, душевна напетост, меланхолија, граничне ситуације, психолошко-физиолошко, психосоматско испољавање: дакле, све одлике модерне књижевности на чијем прагу стоји. Спој лирских описа (чулност, интензивна и деликатна комешања унутар људске душе) и драматичних дијалога, гестова, интеракције међу јунацима, уз уметнуте песме и истанчану дескрипцију, говоре у прилог жанровској протежности. 

Подсетимо се да Штајгер епски стил везује за представљање, лирски за сећање, а драмски за напетост очекивања. Сложени сукоби унутар и између јунака Станковићеве прозе мотивишу драматику збивања, а испољавају се изразито лирски наглашено, често стилизовани кроз сновиђења у духу фолклорних представа. Познато је његово понирање у амбиваленцију и тајанственост расцепа природе јунака, посежући за психолошком, биолошком, натуралистичком мотивацијом. Ту су и симболично предочавање својстава простора и предметности која окружује јунаке, афективна изражајност приповедања из првог лица, испољавање кроз песму, игру и театралне монологе, што све скупа доприноси успешном преплитању прозних и песничких жанрова, а у складу са стремљењима епохе и модерним процесом поетизације прозе. Ове одлике обухватају читаво његово стваралаштво, независно од књижевне врсте, препознатљиве су и међусобно кореспондирају, повезујући пишчев опус у јединствену целину.

Спомен-кућа Б. Станковића

Приповетке. Посебност приповедне прозе огледа се отворености да прими, у себи повеже и комбинује мноштво лирских и драмских садржаја и поступака. Као поливалентна форма, погодна за жанровску проходност и међупрелазност, сасвим одговара тенденцијама модерне за релативизовањем тријадног родовског система. Песнички и прозни жанрови се у овом периоду, на трагу романтичарског искуства, међусобно преплићу и приближавају. Проф. Љиљана Бајић указује на значај појединих поднаслова Станковићевих приповедака као сигнала посебне поставке жанровских чинилаца: рецимо, Увела ружа→ из дневника, или У ноћи → цртица са села у Србији (подвукла И.Ђ.). Из критике Павла Маринковића издвајамо: „Увела ружа“ је прави роман, осакаћен и згужван у четрдесет пет страна. Лирско становиште је у овој развијеној приповеци изражено кроз псеудодневничку, епистоларну форму, приповедање у првом лицу (у служби афективне изражајности) и истакнуто место дескрипције. Поетска атмосфера, ломљење и прожимање принципа Ероса и Етоса, тачније, љубави и савести, кроз напета душевна стања, говор којим се више прећуткује него открива, мотив светлости, све су то сличности са лириком, који хронику једне осујећене љубави и унесрећеног живота чине прворазредним примером жанровске поливалентности. Исто се може рећи за причу У ноћи, али и највећи број објављених у збиркама Из старог Јеванђеља и Стари дани, које обилују лирским и драмским елементима.

Више него било који други аутор пре и после њега, Бора Станковић у своју прозу уноси песме, фолкор, боје, мирисе, источњачки чулне сензације. Код њега све пршти и пуца од силине животног осећања, уједно и дубоке туге због детерминисаности, осуђености на растакање, пропадање и никада довољно уживање постојања. Ту је све пуно паре, магле, мириса, звукова и њиховог јаког, дубоког, покретачког зова, исконских и архетипских треперења из саме сржи и дубине бића, земље, колективног искуства, мрачних и тајанствених понора подсвести. Његова реченица делује на сва читаочева чула, буди активну имагинацију и емпатијски однос према јунацима, изражава меланхоличну и болну поезију прошлости. Обично се отвара дескрипцијом, дочаравањем пејзажа и простора у који је смештено дешавање, при чему се поетизовани описи у даљем току приче непрекидно преплићу (као позадински декор) са напетим, драматичним интеракцијама ликова. Лирски су и завршеци, чиме се приповедни круг затвара, сугеришући и појачавајући сету, лепоту и трагику предоченог. Станковићеви приповедни поступци располажу у првом реду сугестивношћу, што чини његово дело пријемчивим, блиским, дуготрајним у сећању читалаца. 

Пример епизоде „вађења мантафе“ из приповетке Ђурђевдан показује зналачко уношење једног фолклорног, традиционалног обичаја у наративну линију, употпуњеног драматиком ишчекивања и дијалога, а лириком описа детаља и осећања. Прича У виноградима у целини је заснована на исповедању из првог лица, које подсећа на песму у прози и поетичну евокацију младости. Увођење лика Циганке гатаре појачава мистичну атмосферу приче. Ипак, највећи лирски потенцијал поседује приповетка Нушка. Главна јунакиња изразитом чулном самосвешћу, изгарањем за неком недефинисаном, а свепрожимајућом животном жудњом и ширином, обједињује карактеристике каснијих ликова Коштане и Софке. Њене реагкције на звуке свадбеног весеља који допиру из суседног дворишта, предавање музици и специфичном врањанском дерту, страст која мучи Младена, елементи су који успостављају везу са осталим делима писца и на тај начин формирају опсесивни тематско-симболички круг. 

Уметнутим песмама обилује и прича Стари дани, у коју читаоце уводи носталгични приповедач, супротстављајући нереду и тескоби чаршијске свакодневнице етеричну слику прошлости:….Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, срце греје. Паса и Томча су типични јунаци из Станковићеве „галерије“ који уместо речи користе покрет и глас за испољавање најскривенијих радости и мука. Средишња епизода славе пуна је различитих оглашавања, мелодија, музике која говори речитије и више од ликова спутаних обзирима и конвенцијама патријархалног света у коме живе, а сама славска атмосфера асоцира на карневалску, где се бар на одређено време разобручавају строге стеге и пружа катарзични бег од животне условљености. Мотив ноћи има посебан значај за Станковићеву прозу. Осим што је најчешће реч о типично лирском, песницима омиљеном мотиву, представља амбијент у коме се одигравају пресудне сцене, разоткривају маске књижевних ликова и долази до потпуног ослобађања суспрегнуте душе. Ноћ је позорница и за Аничине страшне психичке кризе у Покојниковој жени, причи са изразитим драмским потенцијалом, где сукоб назора затворене средине и укроћеног витализма младе жене доводи до слома животног, обнављајућег начела и саме индивидуе.

Збирка Божји људи циклично повезује готово цртице, обједињене заједничком темом „божјака“, нераскидиво повезане у велику, панорамску слику која дочарава општу атмосферу посредством појединачних прича посвећених сваком од ликова. Сам аутор у писму Милану Савићу истиче њихову јединствену повезаност, која би распарчавањем била изгубљена и са собом однела целину, утисак и карактер дела. Због сложености загонетног уметничког света који читаоцима нуди, а пре свега фолклорним слојевима, култом мртвих и анимизмом, пратећим обредима, сујеверјем и обичајима, кроз вантекстовне чиниоце приближен је архаични свет патријархалне средине која негује сасвим специфичан поглед на просјаке као митске претке и у складу са тим упражњава ритуалне радње о празницима, поменима или задушницама. Патолошки пориви, лудило и бизарне страсти уливају се у један ток са етнографским, митолошким и фолклорно-легендарним елементима, крећући се према чудесном и тајанственом непознатом, скривеном у древности доживљаја света, колективном несвесном и архетипском. На тај начин, паганска представа бива приближена искуству модерног човека.

Биолошки мотиви хладноће и глади, бескућништво и нагон за поседовањем/ чувањем/гомилањем, повезани су са надређеним мотивима егзистенцијалне осујећености и ускраћености, из које произилази потреба за стабилношћу и условљава њихово понашање. С тим у вези, отвара се питање односа друштва према „божјацима“, а који је такође амбивалентан и креће се од гнушања до сажаљења и богобојажљивости пред, како се верује, оличеним прецима. Све је без разлике подређено колективном духу средине која негује култ мртвих и ритуалне радње, у чијем су средишту маргинализовани просјаци, попут посредника до оностраног. „Божјаци“ су у овом случају припадници својеврсног паралелног универзума, који постоји уз онај „званични“, без могућности да се икада у њега интегрише. Два света егзистирају упоредо, знајући један за други, али, никада се не спајајући. При том су изопштеници искривљени одраз прихватљивог слоја друштва. Насупрот заједници и њеним кодексима, налази се кафански свет, који „божјаке“ третира често сурово, кроз шегачење и тражење лаке забаве у исмевању.

Начини приповедања су од великог значаја и потребно је скренути пажњу на динамичко и акустичко представљање ликова, описе и ситуационо сликање. Контрастирањем колективног, масовног појављивања у уводној причи Задушница и појединачних појава, живописних портрета, уочава се издвајање личности из групе, карактерно осликавање у свим особеностима, па поновно „утапање“ у заједничку несрећу и изопштеност. Новелистичка приповедачка поента успоставља везу са Чеховљевом традицијом, скрећући при том пажњу на приповедача. Он припада колективу, поуздан је и присутан, коментарише и констатује трагичну сталност, непроменљивост зле судбине „својих“ јунака. Те судбине су без обрта и разрешења, а његово сведочанство обележено памћењем и вредновањем колектива повезује збирку Божји људи са још једним значајним жанром – у питању је хроника. Кроз приказивање појединачних судбина, по једног тренутка у времену, писац саставља запис о историји читавог периода и средине. Лирски удео је знатан кроз инкорпориране песме, тужбалице, усмени и фолклорни слој, који је у приповеткама присутан ради што потпуније карактеризације „божјака“. Нису занемарљиви ни звучни и језички израз, који сугеришу неисказиву драму, као ни кинетичка карактеризација као типично сценски део. Наглашена динамика кретања ликова побуђује активно замишљање слике, дочаравајући нам њихове несређене животе.

Ауторка: Исидора Ђоловић

Scroll To Top