Илија Бакић, Читање сигнала, Everest media, Београд 2017.

Књига Илије Бакића Читање сигнала условно речено представља једно од новијих књижевнокритичких дјела у којима се промишља о умјетности сигнализма. Кажемо условно речено, зато што она заправо представља зборник ауторових теоријских и критичких текстова од који су најстарији писани 1997, а посљедњи 2016. године. У том погледу, Бакићева књига представља синтезу његовог дводеценијског критичког рада, као и својеврсну књижевну историју сигнализма.

Тематски, текстови варирају од књижевних манифеста, до критичких осврта на цјелокупно или дио стваралаштва једног или више пјесника и приказа одређеног дјела или публикације. На плану индивидуалног стваралаштва Илије Бакића, књига Читање сигнала освјетљава још једну страну његовог књижевног рада. Осим што је као пјесник и романописац Бакић придонио развоју сигнализма и српске научне фантастике, Бакић се овим темама бавио проблемски и као есејиста и књижевни критичар. Обједињујући његов скоро двадесетогодишњи критичарски рад, Читање сигнала даје читаоцу увид у једну посебну ауторску посвећеност у естетски проблем сигнализма, откривања нових начина изражавања, искушавања језика и доказивања његове моћи. Са друге стране, на општем плану Бакићева књига се може сагледати као хроника сигнализма из које се може ишчитати историјат књижевног стваралаштва, ниво плодности и иновативности појединих аутора, те рецепција њиховог дјела.

Међутим, потребно је запазити да на метапоетичком плану књига Читање сигнала много више говори о књижевном покрету којим се аутор бави, него што то чини један појединачан текст изузет из цјелине. Посебну пажњу треба посветити распореду текстова, који није базиран по хронолошком, него по тематском критеријуму. Иако не постоје графичке ознаке, у књизи се може пропознати неколико цјелина и потцјелина.

Прву цјелину чине прва два текста „Лаким кораком у свим смеровима“ (писан у коауторству са Звонком Сарићем) и „Сигнали 21. века (лични поглед)“, који представљају манифесте сигнализма. Присуство коаутора у првом тексту и поднаслов „лични поглед“ другог текста упућују на спрегу између личног и општег у изнесеним начелима манифестних текстова. Њихов положај на почетку књиге их одређује као својеврсни увод за остале текстове, при чему се кроз њих читалац у најопштијим цртама обавјештава о томе шта је сигнализам, која су његова поетичка начела, али и на оно шта ће аутор књиге тражити од писаца и текстова о којима пише, а то су слобода, смјетлост да истражује нове хоризонте и да се бори против окошталих моралистичко-естетских норми које спутавају умјетност.

Другу цјелину чине текстови теоријског карактера у којима је тема одређени правац у оквиру сигнализма, или дјело, односно дио дјела једног од истакнутих сигналистичких стваралаца. Као правац који је настао под окриљем сигнализма истражен је сцијентизам (научнофантастична поезија) у два текста. У тексту „Елементи научне фантастике у поезији сциентизма“ проучавају се начела сцијентистичке поетике на примјерима пјесничког дјела Мирољуба Тодоровића и Слободана Вукановића. У оба случаја, аутор истиче њихову смјелост за експериментисањем са пјесничким језиком (мијешањем поетског и научнофантастичког дискурса), као и њихову оригиналну визију будућности. „Научнофантастична поезија Слободана Вукановића“ се наслања и продубљује закључке из претходног текста, дајући читаоцу дубљи увид у пјесников сцијентистички циклус. У овој цјелини писано је и о сигналистичком раду Мирољуба Тодоровића, Звонка Сарића и Љубише Јоцића, при чему би требало скренути посебну пажњу на учешће посљедњег од наведених, великог надреалистичког пјесника, који се у позним годинама прикључио покрету сигнализма, откривши у њему ново авангардно врело револуционарног стваралаштва.

Трећа и најобимнија тематска цјелина заправо би били критички прикази појединачних књига различитих жанровских провенијенција. Иако су већином у питању умјетничка дјела проистекла из поетике сигнализма (збирке поезије, приповједака или романи), добар дио простора је посвећен есејистичким и научним радовима о сигнализму. Ова цјелина се може подијелити на неколико потцјелина у зависности од броја текстова посвећених дјелу појединачног аутора. Писци који су добили своје циклусе су Слободан Шкеровић (5 текстова), Звонко Сарић (3 текста) и Мирољуб Тодоровић, отац сигнализма, који је у складу с тим и најзаступљенији у књизи (13 текстова). Посљедња потцјелина представља приказе зборника радова посвећених сигнализму. Распоред текстова не слиједи хронологију њиховог настајања, све док се не створи ланац критика појединачних дјела једнога писца. Тако се у, на први поглед насумично распоређеном скупу чланака, открива хармоничност која прије свега поштује тему пјесничког промишљања, а не реалност ван ње саме.

С обзиром на то да је ова цјелина сачињена од приказа појединачних дјела, читалац ће уочити учестала понављања (поготово у циклусима о дјелу једног писца). Репетитивност јесте производ тога што су текстови у књигу ушли такви какви јесу, као критике појединих дјела или есеји о одређеном естетском проблему сигнализма, умјесто да су преправљени и прилагођени да дјелују као хомогена цјелина. Ово је условило и то да један издвојен текст дјелује као малени фрагмент једне много веће цјелине. У одређеним текстовима се њихова фрагментарна природа и експлицитно истиче, добијајући тиме аутопоетску вриједност. Иако ће мање посвећен читалац репетитивност књиге као цјелине и фрагментарност и лабаву повезаност текстова тумачити као ману, онај читалац који се удуби у садејство форме и садржаја Бакићеве књиге, схватиће да управо та и таква форма говори о правој суштини сигнализма коју је аутор желио да искаже. Измјена текстова ради прилагођавања хомогеној цјелини представљала би фаворизовање колективног у односу на индивидуално. Али очување њихове првобитне структуре и пажљиво груписање у већу цјелину може се обиљежити термином „фрагментарно-композитна форма“ (38), који Бакић користи за опис структурног начела текстуалне праксе Мирољуба Тодоровића. Самим тим, структура књига је суштински сигналистичка, чиме се изражава почаст појединачном дјелу којем је текст посвећен, док се оно прецизно поставља у шири контекст стварлаштва његовог аутора и сигнализма као умјетничког покрета којем он припада.

Веза између текстова ове књиге, са једне стране, налази се у њеној теми, сигнализму, а са друге стране у ауторовој визији шта сигнализам представља. У првом манифесту као основни принип сигнализма одређује се „одашиљање порука у етар и пријем оних које су послали други, без обавеза, са много добре воље (латинске ‘bona fides’), без признавања априорних ауторитета и коначних образаца мишљења и стварања“ (23–24). Овај принцип би се могао сажети у ријечи „слобода“. И заиста, основни захтјев Илије Бакића и сигнализма јесте право умјетника да буде слободан, да експериментише и открива нове облике умјетности и нове садржаје. У том погледу, важно је примјетити да је посебна критика коју истиче код Мирољуба Тодоровића његова тежња ка језичком експериментисању које доказује да је „језик неуништив. Цепање и/или слагање, контрапунктирање и/или римовање, калупљење и/или потпуно игнорисање правила – ништа не може да потисне језик/реч јер испод кошуљице слова скривени су неизбројеви слојеви значења који се, неоткривеном алхемијом, спајају са значењем неких других речи да би, пропуштени кроз ум Ствараоца, били одаслати у простор–време прошлости–садашњости–будућности“. Задатак пјесника је да буде у току са својим временом, да прати све његове особине и мијене, али и да га превазилази.

Тематска нит која фрагментарну грађу књиге повезује у цјелину, јесте ауторово истицање игре као основе поетике сигнализма. То се можда најбоље осликава на приниципу диференцијације принципа револуционарно/лудичко у тексту посвећном Љубиши Јоцићу, гдје се пјеснику замијера једино то што на уштрб другог принципа (лудичког) потенцира први принцип (револуционарно).Наспрам њега, Бакић управо инсистира на „провокацији и лудизму као квалитетима које традиционализам лако одбацује“ (38). Зато се за једног од главних јунака ове књиге, који извире из сваког појединачног читања сигналистичких дјела, може сматрати „‘Хомо луденс’ најплеменитији лик човековог бића“ (73).

За крај потребно је истаћи надвременску или боље рећи надгенерацијску природу сигнализма. Ово је доказано на његовим самим почецима, управо у томе што му се Љубиша Јоцић, као старији пјесник, придружио и дао легитимитет као младалачком и превратничком пјесничком покрету. Овај мост међу различитим годиштима сигнализам је остао и данас, када се њиме баве младе генерације писаца, пјесника и књижевних теоретичара. Стога је симболично да је један од најстаријих текстова из књиге Читање сигнала посвећен Мирољубу Тодоровићу, писан 1997. године, док је један од посљедњих, написан 2016. године, посвећен младој теоретичарки Јелени Марићевић, ауторки књиге Легитимација за сигнализам. Најмлађи и најстарији текст Бакићеве књиге повезују двије особе књижевног живота, међу којима стоји генерацијска разлика од скоро пола вијека, доказујући да је сигнализам „отворен за све генерације које пристижу доносећи сензибилитет нових времена односно новог века и миленијума и спремне су да и даље истражују.“ (99)

Аутор текста: Федор Марјановић

Визуелни радови: Владимир Милојковић

Scroll To Top