Саудад или излишност ироније:  Метаморфоза птица

Филмови који нас кроз личну и историјску драмску причу позивају да се суочимо са властитим сећањем и потиснутим осећањима једна су врста појаве. Можете се присетити многих домаћих филмова који се, рецимо, баве сукобима и друштвом из деведесетих година. Драма симулира живот, ангажује нас да ментално обрађујемо оно што се дешава и на екрану и у нама; прича задржава наврле емоције у свом кориту, не дозвољавајући им да се слободно излију са екрана. Апстрахујем, али се надам да разумете о чему причам. Е, сад, филм који служи томе да аутор(ка), правећи га, контемплира и окушава укус и текстуру и све друге могуће квалитете сопствених сећања и осећаја другачије функционише. Такви филмови се опиру когницији, не покушавају да буду узбудљиви, само зраче то стање духа које их покреће – успостављају афективно поље у које гледалац може бити спреман да уђе или не. Такве филмове или пригрлиш или их потпуно искулираш. У сваком случају, не можеш да их заиста видиш, а да не спустиш штитове и оклопе и не запиташ се где се налазиш – не у односу на њих, већ у односу на себе. Дугометражни првенац Катарине Васконселос „Метаморфоза птица“ (A Metamorfose dos Passaros, 2020) спада у такве филмове.

Филм је настајао шест година као разрада ауторкиног награђиваног получасовног документарца из 2013. године „Метафора или туга изнутра“ (Metafora ou a Tristeza Virada do Avesso). У приказима окарактерисан као документарни есеј о породичној љубави и губитку, филм „Метаморфоза птица“ заиста јесте једно отворено истраживање како у погледу форме, тако и у погледу ауторкиног односа према личним и породичним темама које је годинама заокупљају. Кроз слободно преплитање породичних сведочанстава и сопствене имагинације, Катарина Васконселос даље истражује пре свега метафору – омиљени елемент у свом филмском језику – и наративну полифонију у виду сусретања различитих личних гласова и перспектива. Са јасним референцама на Агнес Варду и португалског редитеља Мануела де Оливеиру, ауторка испитује карактеристичан контрапункт између покретних и непокретних слика и, даље, између визуелних секвенци, музике и комплетне нарације у војсоверу.

Метаморфоза птица. Beldocs.
Метаморфоза птица. Beldocs.

Тематски „Метаморфоза птица“ истражује „саудад“ – (стерео)типични португалски афект, толико опеваван у фаду и у књижевним класицима, експортован у све португалске колоније, и популарно поново оживљен с новом економском емиграцијом из Португала у богатије земље. Катарина Васконселос се безрезервно предају саудаду – без ироније, без интелектуализације – храбро пригрливши његове најизвиканије поставке: чежњу морепловца за домом, чежњу младе жене са одсутним младим мужем, чежњу детета за родитељем који се (можда и засигурно) никада неће вратити, жеђ државе за славом и народа за слободом. Филм је натопљен болно-слатком меланхолијом, сећањима на дубоку љубав и срећу који, готово трансцендентно, превазилазе сопствено одсуство. Ризик од патетичног разливања и губљења енергије у клишеима, Катарина Васконселос решава снажним метафорама биља, дрвећа и птица, и визуелно изузетно упечатљивим хибридним стапањем људских и нељудских манифестација живота у универзалним ритмовима пупњења и повлачења животних сокова.

Окидач за поетично рекреирање породичне историје била је одлука ауторкиног деде, некадашњег морепловца, да спали сву преписку са својом вољеном и рано преминулом женом. Жеља за одржавањем породичног сећања на нежност и љубавиз које су се рађали нови животи потомака ипак се повлачи пред поштовањем воље прогенитора да своју личну историју заувек дели само са онима који су у њој директно учествовали. Пошто више неће моћи да се ослони на аутентничне писане документе, породично сећање захтева другачији медијум и другачије стратегије. Ту наступа ауторкина разнолика пракса у визуелним уметностима и склоност ка поезији, која ће се, кроз креативну размену са оцем и рођацима, показати као више него лична моћ, као један од виталних сокова који се капиларно шире породицом баш у виду поштовања према дубоким осећањима. „Метаморфоза птица“ тако постаје простор у коме ауторка успоставља комуникацију са породичним мистеријама, попуњавајући белине у партикуларној, личној хроници поетским визијама универзалних токова рађања, одгоја, процвата, а онда и опадања, губитка и сећања.

Метаморфоза птица. Beldocs.
Метаморфоза птица. Beldocs.

Ауторкин отац је рано остао без мајке, као касније и сама ауторка. Баба Беатриз или, краће и звучније, само Триз је уз помоћ кућне помоћнице подизала шесторо деце у дугим поморским одсуствима вољеног мужа. Полазећи од материјалних успомена на одрастање деце, које је Триз брижљиво чувала, нарација реконструше перспективе двоје родитеља – раздвојених морима, али упетљаних у исту чулну, готово опипљиву, мрежу чежње, надања и заједничког памћења. Политичка димензија филма сачињена је од референци на конзервативну Салазарову владавину и на колонијалну историју Португала уграђену у све потоње прекоморске послове.

Спори ритам; tableaux vivants с минималним покретима; људска тела обујмљена биљним врежама и лишћем; кожа у голицавом додиру с пауновим перјем или неосетно трансформисана у одрвенелу кору дрвета; природни пејзажи с огледалима. Карактери пуштају метафорично корење како би могли да расту ка својим сновима, или одлете попут птице да би се једном вратили измењени. Или се неке сасвим друге птице враћају уместо њих? Поређења на моменте одвећ експлицитна и предвидива, али визуелно изузетно упечатљива. Једноставне сцене снимљене на шеснаестомилиметарској траци, зналачки осветљене, с невероватном пажњом за сваки детаљ, упркос својој скромности стварају филмску магију која се – остаје да се види, али све су прилике – тешко заборавља.

Слике сугеришу сензуалну женску перспективу, мајчински поглед који препознаје и бодри покрете животних сила, деликатне руке које уређују камерне сцене и размичу тешке драперије између ограниченог собног простора и влажних пространстава маховине, лепљивих бујних цветова и дрвећа у менама. Женска тела су, међутим, приметно мање присутна од сазревајућих мушких: у огледалима иза којих се, у неким сценама, ауторка заклања огледа се природа. Омаж Агнес Варди, омаж снази прихватања рањивости.

Овом опипавању комплексног сентимента жаљења за рано умрлом мајком ауторка се препушта у некој врсти саосећајног савезништва са својим оцем. При томе, Катарина Васконселос не посеже за иронијским нити било каквим другим маневром дистанцирања од преплављујуће емоције. Ликове не сенчи неким мање идеализованим животним аспектима. Нема никаквих контраста; само бескрајни, али чулни, океан меланхолије – севдаха, практично – у који у једном моменту ауторка урања, а из кога касније у филму израња њен отац.

Шта се очекује од гледалаца? Да сведоче тој интимној причи, да се препусте призорима и сентименту којим оне зраче. На шта филм покреће? То је већ лично. Код мене је покренуо сећања, додуше с врло различитом сценографијом и перформансима: Била сам на студијама кад је очева мајка умрла. Дани су били лепи, пролећни. Бабина жеља је била да јој на сахрани свира весела музика. Жеља није схваћена озбиљно, па према томе није ни услишена. Уместо тога, две рођаке су дочекивале ожалошћене госте и, како би ко пристизао, ударале у драматичан плач и нарицање. Многи од присутних би им се спонтано придружили. Тада ми се толика драма чинила непотребном, чак сам је доживела као бучно ометање истинског жаљења. С временом боље разумем тај језик традиције. Није једноставно напросто се суочити с голом емоцијом. Зато нам и виси за вратом све што је индивидуално и колективно нисмо успели да оплачемо. Зато није згорег мало стимулације – нежна ћушка преко ивице, у океан осећаја у којем пливамо раме уз раме с прецима. А ако се пространства срца проломе, и с португалским саудадом, и с Катарином Васконселос.

Ауторка: Милисава Петковић

Scroll To Top