Санда Ристић Стојановић: Из рукописа „Авангардна поема Стварност“

АФРОДИТА XXI
(ШЕТЊА)

Афродита на тргу наших речи,
погађа речи оружарницама наших тајни,
подвлачи скривене пределе,
скривене ноћи,
из којих искачу устаници јединствености срца.
Војске равнодневнице патње је опколише,
проричу корак сведочанстава свих
из нас,
у нас.
Црни угаљ нашег присуства
црна наше ликове
на срцу баш овог тренутка.
На улици искре просјака осветљавају наш пут и
плакате на којима ноћ тврди да је наше срце.
Афродита на аеродрому,
вуче кофере цивилизације,
пролази рендгенску контролу свог постојања,
и нашег постојања,
хвата лет за неупитност нашег срца,
свог срца.
Афродита на пустим улицама,
увежбава трен самилости,
проси избеглице речи,
проси избеглиштво у речи,
посматра вечност емоције
избегле у окршаје раја и пакла.
Афродита испред позоришта будућности,
лепи плакат својих стања,
лепи плакат – флуид наших ратовања,
лепи плакат – сведочење о срцу – песнику,
постаје мета посвађаних наших метафизика,
даје новчиће просјацима наших визија,
мери време наших позоришних мозаика од којих
ноћ ствара нове путеве,
од којих дан умеси песму нашег опстанка.

ЉУБАВ XXI

Девојка стоји на улици,
неправде се размећу као очњаци ноћи,
град се стопи са својом емоцијом,
кровови имају чула слична разговору звезда,
простори околних кућа слуте све дубине пролазника.

Девојка стоји на улици
висока је као неколико речи о љубави,
позната је овој ноћи исто колико светски рат који бесни,
фасаде околних кућа слуте јурише речи љубави.

Девојка стоји на улици,
косе јој предвиђају љубавне потезе ноћи,
срце јој има облик саобраћаја ноћи,
један одјек у ноћи је нацрта
као емоцију,
као сећање,
као чекање,
као одраз кутка стварности
у коме се сакупише звезде да прославе громадну страст ноћи.

Девојка стоји на улици
ноћ је описује као срце чекања,
рог храбрости у кога дува хајдучија љубави.

Један младић хода улицом,
висок колико расцепи свемира
и узбуне ноћи,
срце му је нарамак стварности
и одлучност плиме те ноћи.

Један младић хода улицом,
револуције су се одомаћиле у њему,
оштре се о његове речи видици света.

Један младић стиже до девојке која стоји на улици,
срца им се огледају у страсти апсурда.

ТРЕНУТАК XXI

Овај тренутак скривено се
обраћа и животу и смрти,
венчава и развенчава наше унутрашње слике,
бере плодове авангардне као
моје лично Сунце.

Овај тренутак
чека на свим местима нас
као песма,
једначи снаге опеваних пролећа,
уграђује се у капије од речи
изникле на раскрсницама од
поверења између песама и времена.

Ауторка: Санда Ристић Стојановић

Scroll To Top