Сан о Еви

Бог створи прве људе налик на себе и подели их тако да се разликују међу собом, на мушкарце и на жене. Мушкарцу недене име Адам, а жени Ева и даде им слободу воље и бесмртност. Бесрамно хођаше кроз свој велики врт еденски без стида или страха од, студени, ноћи и звери. Живеше дуго у изобиљу и складу те бејаху једно са природом и са Богом.

Адам и Ева у свему личише на свога Творца осим што су били само људи, склони паду и греху. Но, Бог чекаше и искушиваше их данима и они одолеваше свакаквом злу које су могли измислити или пронаћи. Бог им даде да открију нагоне своје како би се множили у љубави и ширили род и пород свој. Адам и Ева старише без страха од нестанка и бездана. Адам и Ева спојише се душама својим и телима својим и Ева занесе те поста блажена. Ни једно ни друго нису знали како ће блаженост Евина изгледати те чекаше на промене телесне. Еви се утроба попунише и напупише као рај у пролеће и она поста, често, лоше воље и мрзовољна те изгуби жељу са Адамом ноћити и стаде се о себи и чеду својему више бринути. Адам беше безобзиран према жени својој и плоду утробе њене те мишљаше само на себе и ода се сасвим греху похоте. Једне вечери еденске Адам се грдно наљути те изби Еву своју и отера је од себе далеко. Дани пролажаху и Адам остаде сам да лута рајским шумама и лединама не налазећи Еве нити какве друге жене.

Adam and Eve in the Garden of Eden – Jan Brueghel

Адам би усамљен и сломљен болом јер ишчезоше његове похотне и самоглаве мисле те га притисну брига и страх за Еву и чедо њихово. Адам грдно плакаше сваке ноћи док једног јутра не указа се њему Бог његов у зениту подневног сунца. „Зашто плачеш Адаме?“ Упита Бог Адама. „Отерао сам Еву заувек“ рече Адам и силно заплака. „Кушњама си подлегао, Адаме и казна савести твоје убрзо те је стигла. Нико те није гонио да Еву од себе отераш. Кривица је твоја само.“ Рече њему праведни Бог. „Где је моја Ева и шта је са плодом утробе њене?“ Зајеца Адам у питању своме, Богу. „Ева је далеко од тебе и неће ти се вратити. Избацивши је ти си јој ребро поломио и плод је утробе своје она изгубила од бола и жалости. Остао си сада сам.“ Рече Бог Адаму и ишчезну у невидљиво. Адам оста сам скршен болом да лежи на земљи. Адам луташе још много времена губећи мир, слободу и разум те све више губише лик човека, од Бога створеног. Подсећаше Адам више на какву животињу него на човека. Адам изгуби светлост у трагању за Евом коју тако давно од себе отераше и молише Бога сваки дан да му је врати говорећи како се покајао. Бог му рече да тако жање како је и сијао. Адам се силно разљути и рече Богу како је неправедан.

Адам, све више налик каквом мајмуну, оста сам заувек у болу својему да тражи Еву. Адам се једне вечери стаде гушити и подносити голема бола у ребрима те кашљући без престанка седам дана и седам ноћи издахну. После тога развукоше га дивље звери.

Аутор: Стефан Басарић

Scroll To Top