Дошли смо и до последњег дана 24. позоришног маратона у Сомбору под називом „Мед и млеко“. Крај маратона јесте и крај 2015/2016. позоришне сезоне.
18. 6. 2016. на великој сцени Народног позоришта Сомбор имали смо огромну част да присуствујемо концерту Боже Вреће. Што се тиче речи које могу да опишу овај невероватан концерт, све стану у текстове, како његових, тако и старих севдалинки. Божо на нашу сцену доноси пре свега несразмерну емоцију својим гласом, који се, како и рекох за овај позоришни маратон, осети по целом телу. Својом појавом,у сваком смислу те речи, Божо Врећо са собом доноси слободу и љубав. Ово је једна појава која је узима душу у своје руке и плеше са њом, док је не уздигне до неба. Немам адекватне речи да предочим шта значи присуствовати оваквој емоцији, тако да ћу овде стати, а сви ви који нисте имали прилику да присуствујете Божином концерту, урадите то првом приликом и решите се страха од света, дајући своју душу уметности.
Прва представа последњег дана позоришног маратона била је представа Српског народног позоришта из Новог Сада под називом „Дух који хода (Прометејев пут)“ рађена у режији Александра Поповског, а по мотивима дела Дејана Дуковског.
Главни лик је Маре, симболично шекспиролог, који је одлучио да се самостално суочи са неправдом која му је нанета од стране државног система. Александар Поповски гради овај лик тако да, као и у осталим представама овог маратона, можемо да се поистоветимо са њим. И овде ћемо се сусрести са контактом глумаца и публике. Зашто? Зато што све ово се и нама дешава, сви смо ми део државног система који нас тлачи, да би на крају постали као они, јер нас неправда и бес терају на убиства. Маре је јединка слична скоро сваком данашњем човеку – он има породицу, живи са мајком и оцем, има и брата, има и крсну славу. Уводећи тако мотиве свакодневног живота, Поповски не заборавља ни цркву, ни оно што она данас представља. Ко су данашњи свештеници? Шта је нама и њима свето? Да ли смо сви карика у ланцу неправди? Да ли ће тај ланац послужити да се окујемо њиме или да, напросто, њиме убијемо све оно што нас гуши? Овај комплексни, савремени Хамлет одлучио је да ствар узме у своје руке, одузимавши другима право на живот. Тиме, он одузима себе од себе, од своје супруге, од своје кћери која му се заувек и беспрекорно диви, али из тог круга смрти се не може.
Свет је пун неправде, неправда мора да се почистила би мирно могли лежати на земљи, а не под њом, без да нас жуља.
Ништа не би изгледало овако сурово истинито и тачно, без ансамбла који је оживео дело пред нама, а ансамбл чине: Ненад Пећинар, Јована Стипић, Душан Јакишић, Милорад Капор, Игор Павловић, Страхиња Бојовић, Радоје Чупић, Гордана Ђурђевић Димић, Вишња Обрадовић и Даница Грубачки.
16. 4. 2009. на великој сцени Народног позоришта Сомбор премијерно је изведена представа „Буба у уху“ у режији Оље Ђорђевић, а по мотивима дела Жоржа Фејдоа. 18. 6. 2016. као представу која затвара овогодишњи позоришни маратон, имали смо част да гледамо управо ову представу у њеном последњем извођењу. Ово је једна од представа Народног позоришта Сомбор која је верно пунила позоришну салу, салу која је одзвањала смехом приликом сваког извођења.
Хвала Ољи Ђорђевић што је успела да унесе толико смеха у ово мрачно време тако прецизно осмисливши ову комедију ситуације, тако презицно поделивши улоге глумцима Народног позоришта Сомбор који су, верујте ми, сваки пут умели да нас засмеју до суза.
Глумци у овој представи су: Марко Марковић, Миљан Прљета, Ивана В. Јовановић, Милијана Макевић, Бранислав Јерковић, Нинослав Ђорђевић, Богомир Ђорђевић, Перо Стојанчевић, Олгица Несторовић/Драгана Шуша, Татјана Шанта, Ксенија Ђорђевић/Милица Јаневски, Здравко Панић и Никола Ивачков.
Хвала вам, свима.
Како традиција налаже, на самом крају маратона додељене су награде и то за глумицу сезоне коју је добила Милица Јаневски, награда за глумца сезоне припала је Саши Торлаковићу, а награда под називом „Иза кулиса“ припала је Владимиру Броћиловићу, а све то употпунио је цветни удар.
Хвала свим гостујућим позориштима, хвала свим глумцима, свим спонзорима. Посебно велико хвала Народном позоришту Сомбор што нам сваке године омогућава овај вишедневни спектакл уметности, уметности која не јењава, уметности која учи.
Завршићу речима управника Михајла Несторовића, јер ако смо нешто научили из ових представа, тако ће заиста и да нам буде:
,,Нека нам потече мед и млеко!“
Ауторка: Горица Радмиловић
