Најава изложбе Мирне Јовановић „Запад у Источном руху“
и
интервју)
Већ треће излагање поставке ,,Запад у Источном руху“ Мирне Јовановић (Фестивал хришћанске културе, Зајечар, 2021 (уз изложбу ,,Лаку ноћ, Фјодоре“), Центар за културу, Добој, 2023, Музеј ,,Семберије“, Бијељина 2023) довољан је повод да се забиљежи необична и храбра сликарска позиција ове ауторке, чија је основна професија – глума. Као иконописац, Јовановићева је овом изложбом направила пресјек историје умјетности према личним афинитетима, али и изазовима копистике и конверзије из разнородних епоха, стилова и праваца у византијску технику која је показала овим своју супериорну позицију у умјетничком, али и културолошком смислу.
Колико је ова изложба изазовна говори и не мање обухватна рецензија академске сликарке Весне Тодоровић, из које издвајамо: Изложба „Запад у источном руху“ ауторке Мирне Јовановић обухвата 24 „слике у икони“ или још боље „иконе у сликама“. И управо такав назив објашњава намјеру савременог иконописца да обједини двије, по много чему, различите врсте умјетности. Профану и сакралну, западну и источну, времено-просторну, и есхатолошку. Смјела идеја да у иконописном маниру представи реплике епохалних дјела великих сликара, даје стваралаштву Јовановићеве несвакидашњи и посве оригиналан печат. Жељу да портрете и фигуре свих стилова оживи и обасја суштаственом свјетлошћу иконе, преноси и на сву твар, сву природу, која обојеном свјетлошћу задобија карактер непропадљивог.На овим сликама, Далијеви мотиви добијају своју потпуну и смислену (или осмишљену) надреалност; Мунков „Крик“, изгубљен у безнађима свјетским, понире у живоносне Свјетлости; Климтова мајка и дијете никад јаче наличе најсветијим Мајци и Дјетету. И ликови, рукама свих највећих умјетника стварани, и очима свих вјекова гледани, просјали су Свјетлошћу Творца.“
Поред ове изложбе 2021. године на двоструки јубилеј Фјодора Михаиловича Достојевског осмјелила се оживјети јунаке цјелокупног његовог опуса, пробраних по дјелима, претачући и свој читање у портрете поставком „Лица Достојевског“.
Јовановићева пројављује и трећи ниво својих ликовних могућности које истаче из основне иконописне дјелатности, чиме најављује да су истраживања недогледна илуструјући сликовнице за најмлађу публику по ауторским текстовима, али и показујући своју унутрашњу васиону (која је лајтмотив већине њених радова) измаштавајући ликове и пространства, говорећи у сликама језиком византологије, која никада не говори само једну, очигледну, првоимпулсну визуелну причу, већ инвоцира огромне имагинативне механизме разнородних промишљајућих система, ревалоризујући вриједности савременог друштва без оштре критике, како смо стереотипно и празноговорно навикли, увлачећи их натраг, у матицу извира квалитета, преданости и супериорности пуноће живљења у класичној умјетности која не трпи компромис инстантизације културе.
Мирна Јовановић (тек 1990. годиште!) поријеклом је из Добоја, Академију умјетности на Одсјеку за драмску и филмску умјетност завршила у Бијељини 2013. године у класи професора Југа Радивојевића. Од 2014. године похађала Епархијску школу иконописа „Одигитрија“ у Бијељини, од наредне члан Удружења ликовних умјетника „Свети Лука“ у Бијељини. Од 2019. стални је члан ансамбла Градског позоришта „Семберија“ (улоге које радо издваја су Зинаида/Боркин у Ивановом самоубиству адаптираном Иванову А. П. Чехова, у режији Давида Алића и Шаци, по тексту Поле Вогел Најстарији занат, у режији Петера Српчича). Учествовала на великом броју колективних изложби и ликовних колонија у Републици Српској и Србији.
У иконопису препозната од стране „Христианское искусство“ каталога у издању Московске Патријаршије за 2022. и 2023. годину. Слика иконе традиционалном техником сликања (јајчана темпера на липовој дасци), док се одскора у илустрацијама опробава у врло занимљивим комбинованом техником акварела и рапидографа.
Вјерујем да све интересује који је био твој развојни пут, особито што глума обухвата вјештине, знања и синкретичко активирање свих облика човјековог живота. Таленат наслијеђен или стечен? И видно огроман рад. Шта те чини тиме што јеси?
За бављење глумом немам неко рационално објашњење, просто је жеља из дјетињства, све је ишло ка томе, кроз све фазе школовања до Академије сам се успут бавила пјевањем, плесом, свирањем, само се нисам бавила ликовним стваралаштвом, јер за то заиста немам урођени дар.
Склоност ка умјетности и подршка да се различитим умјетностима бавим потиче из породице, иако ми родитељи нису умјетници, имају своје одређене дарове, имали су осјећај шта треба подстицати код мене и на томе су радили. Што се тиче рада, то је такође нешто што ме породица научила јер се у мојој кући подразумијева да ако се нечега прихватиш то мораш да савладаш и константно радиш на томе.
Најранија сјећања на прве цртеже? Како и зашто иконопис? И данас, чини се уживаш у освајању нових имагинативних простора новим техникама. Колико је захтијевно направити поставку овог типа која тражи темељно познавање историје умјетности, али и ликовну анализу сваког дјела? Шта си читала/слушала/гледала док си је израђивала и када си схватила да је постала заокружена цјелина?
Први цртежи су настали у мамином кувару, зеленим и љубичастим фломастерима, врло апстрактни. У школи сам била поприлично лоша на часовима ликовног. Почела сам да цртам и сликам када сам уписала Академију, јер сам имала потребу да радим нешто што би ме опустило након цјелодневних предавања и вјежби. Неколико мјесеци након што сам дипломирала, случајно сам дошла на завршну изложбу полазника Епархијске школе иконописа и схватила да желим да учим иконопис. Уписала сам школу и четири године се радовала свакој новој линији коју сам научила да нацртам.
Идеја да радим овакву поставку дошла је кроз информацију коју сам прочитала у биографији Густава Климта, да је његова златна фаза инспирисана византијском умјетношћу. Почела сам детаљније да посматрам његове слике и да уочавам сличности и разлике, затим Ван Гогове и одлучила да само пробам поједине слике да урадим у византијском стилу. Онда су се слике саме наметале које желим да урадим.
И занимљиво је што оваква поставка никада не мора да постане заокружена цјелина, јер се увијек може додавати или одузимати
За добро одиграну улогу потребно ти је шта? А за добро насликану слику? Колики су процеси приближни и да ли се међусобно инспиришу?
За добро одиграну улогу потребан је студиозан рад, редитељ у ког имаш повјерење и који зна шта ради и добар креативни процес, а за добро насликану слику, да имаш идеју, ако нешто треба додатно да проучиш, то урадиш, затим ставиш платно на штафелај и почнеш да радиш. Мене идеје углавном опсесивно прогањају (али баш опсесивно, да константно у глави идеју размаштавам, сликам, поправљам и завршавам) док не сједнем и почнем да радим, да их „скинем с врата“.
Занимљиво је да си у комаду ,,Иваново самоубиство” добила привилегију да и глумиш сликарку? Како је то искуство и да ли је утицало на каснији твој рад и да ли ти је у конципирању лика сликарско искуство било значајно?
Та представа је чаробно искуство. Редитељ, Давид Алић, искористио је све наше таленте. Добила сам задатак да урадим слику на огромном најлону и то је дио сценографије у другом чину. Занимљив је био пут како сам дошла до тог лика, јер ми је редитељ дао смјернице, слободу и повјерење да пробам на различите начине, да читам шта желим и уз помоћ врло занимљивих биографија Далија и Тулуз-Лотрека дошла сам до јунакиње коју играм.
На изложби ,,Запад у Источном руху“ много је сликара које си истражила, зашто баш ти сликари и кога је од њих било најтеже савладати византијом?
Поставку сам радила три и по године, остао је велики број сликара које нисам до краја истражила, велики број слика које су остале на нивоу скице и чекају свој ред. У почетку сам бирала према личној љубави према одређеним сликарима и њиховом раду, а послије по томе шта би ми био изазов да сликам у иконописном маниру, шта могу да савладам и научим нешто ново.
Док сам радила ову поставку, урадила сам и илустрације за сликовницу “Скровиште за тајну” и изложбу за јубилеј Достојевског. Све је имало утицај једно на друго и занимљиво ми је да гледам напредак од прве до посљедње слике и бескрајно се радујем да видим шта ће тек бити.
Радила си занимљиву поставку у двије варијанте посвећену ликовима Достојевског. Јубилеј се био само повод, иза тога налазе се твоја читања Достојевског у аналитичком кључу. Каква си искуства понијела након свих лица Достојевског? Да ли си видјела тонуће класика које је потребно ревалоризовати?
Достојевског много волим и враћам му се редовно. Имала сам огромну жељу да обиљежим његов дупли јубилеј, па макар те слике стајале у мом атељеу и гледали их само мени блиски људи. У глави сам прво имала слику Достојевског са његовим јунацима, „Лица Достојевског“, али да бих дошла до те слике, морала сам прво урадити појединачно ликове његових јунака, па их објединити ликом Достојевског, а на крају све су то његова лица. Његови јунаци су непроцјењиви, увијек занимљиви, дубоки, дивно би било да се у данашњем времену више изучавају, јер Достојевски је, као и сваки геније, свевремен.
Снови глумице и снови сликарке?
Снови глумице и сликарке су да их пут однесе увијек тамо гдје треба да буду и да раде оно што истински осјећају и желе. Зато не планирам ништа, него се препуштам Небесима и процесу живота и заиста се увијек деси оно што је најбоље.
Најдража остварења у обје бранше су која?
У позоришту најдраже улоге су Зинаида/Боркин у „Ивановом самоубиству“ адаптираном „Иванову“ А. П. Чехова, у режији Давида Алића и Шаци, по тексту Поле Вогел, у режији Петера Српчича.
Што се сликања тиче, волим поједине иконе које сам урадила, најдража слика ми је „Лица Достојевског“ и сликовнице „Скровиште за тајну“ ауторке Јелене Калајџија и „Света деца“ Игора Коларова.
Шта ново припремаш и од чека зависи избор тема? И како координираш атеље и позориште?
Радим нову поставку слика, илустрације за нову сликовницу, која ће бити врло потресна, испробавам комбиновање неких техника на илустрацијама, скицирам све што ми падне на памет и записујем оно што тек треба некада да дође на ред. Мозак тренутно слика на све стране, не зна чему би се прво окренуо. У позоришту тренутно теку занимљиве и инспиративне пробе за нову представу, што ми само даје већу мотивацију. Координирам углавном тако да не знам никада који је дан у седмици, понекад ни који је мјесец, а када одлучим да мало одморим, послије два дана ми је много досадно.
Лексиконски траг: шта читаш, слушаш, гледаш, имаш ли хобије, по чему си препознатљива мимо струка?
Класике читам изнова и изнова, такође стручну и духовну литературу, биографије умјетника. Окружена сам феноменалним људима који ми препоручују сјајне књиге и филмове. Тим препорукама на неки чудан начин људи се још боље упознају и откривају суптилно скривене дијелове бића. Имам један чудан „ритуал“ да једном годишње прочитам „Мајстора и Маргариту“ Михаила Булгакова. Потајно желим да урадим илустрације за ту књигу (што ћу сигурно и урадити) и играм Бехемота. Док сликам, слушам радио, углавном са рок музиком или предавања о темама које ме у том тренутку занимају. Из хобија правим минијатурне фигуре од глине, свируцкам гитару, много волим да плешем, учим стране језике, путујем, шетам. Жељела бих да научим да везем и сликам на свили. Углавном никада немам мира и нисам љубитељ спавања, јер ми је то траћење времена.
Порука младим будућим умјетницима…
Нисам баш човјек који има право да даје било какве савјете. Из личног искуства сам научила да је слушање интуиције врло корисно и да препуштање животу, без страха, доноси мноштво благослова. Друштво нас учи да све мора да се рационализује, а мислим да дефинитивно више треба да чујемо шта има да каже унутрашње биће и гдје би оно да нас води.
Изложбу „Запад у Источном руху“ заинтересовани ће моћи видјети до 14. јула у Музеју „Семберије“, а вјерујемо, ускоро и у другим градовима.
Текст написала и разговор водила: Јелена Калајџија
