Париз. Rue des Francs-Bourgeois, кафе ”La Marquis” и једна млада жена која је одлучила да своју елегантну белу кошуљу и лепршаву тегет сукњу данас укомбинује са хеланкама на жуто-црне пруге. Тешко је било не приметити је тог осунчаног јесењег дана како непомично седи на једној од оних нестабилних столица у кафеу и са осмехом и сузама у очима чита нечије речи на белој хартији. ”Да ли је све у реду?” Поглед јој се на моменат одвојио од папира, а конобар као да је трже и опет врати у реалност. Ах, ти учтиви француски конобари са својим готово урођеним шармом. ”Да, јесте. Хвала.” Уколико вам пажњу у том тренутку није привукла девојчица на стазици поред, која се једним спретним покретом попела на бицикл или старац који је, вртећи свој штап, намеравао да и данас прелиста новине у овом маленом кафеу, онда бисте свакако могли приметити онај трачак несигурности ове младе жене док покушава што правилније да изговори француски нагласак. Да сте остали ту још који минут пало би вам на памет и да би она у неким другим околностима на неком мало удаљенијем месту одавде уз те укусне кроасане уместо велике кремасте кафе сигурно наручила чај у овим поподневним сатима.
”Кларкова, могу да чујем како ти се дах убрзава…” Сунце је успело да осветли мастило на хартији те се тако по нека реч могла прочитати и док сте седели за суседним столом. Читала је писмо. Чврсто је стискала тај папир као да се боји да би јој сваког минута могао одлетети. ”Немој сувише често да мислиш о мени. Не бих да мислим како си сва кмезава. Само живи добро. Само живи.” Осмех јој је полако постајао све шири и шири док су сузе претиле да склизну низ образе. ”Бићу крај тебе на сваком твом кораку. Воли те, Вил.” Уз блaгo климање главом одвојила је поглед од хартије, некако помало збуњено платила рачун и са својом торбицом кренула низ тротоар. Где ли се само упутила са тим високим потпетицама? Иако се полако губила међу свим тим људима лако би вам се могло учинити да сте је истог тог поподнева срели и преко пута кафеа у оној познатој парфимерији ”L’Artisan Parfumeur” где, као по неком добром савету, купује парфем ”Papillons Extreme” или сте је можда крајичком ока запазили док је у својим шареним хеланкама прелазила онај прелепи лучни мост Pont Alexandre III преко реке Сене. Где год да сте је срели тог дана схватили бисте да заиста ужива. Била је од оних туриста који су обраћали пажњу на сваки детаљ Париза како би са собом понели што више успомена из ове велелепне метрополе. Удисала је ваздух пуним плућима. Изгледа да је испунила обећање. Живела је.
Луиза Кларк је настала у машти енглеске новинарке и списатељице Џоџо Мојес, док ју је на платну јуна ове године својом шармантошћу и професионализмом дочарала глумица Емилија Кларк. Џоџо, коју пријатељи описују као веома позитивну жену, једна је од ретких аутора који су у својој родној земљи два пута освојили награду за ”Најбољу љубавну причу године” од стране ”Асоцијације писаца романтичних новела”, док је широј публици постала позната по свом бестселеру ”Последње писмо”. Са давно урезаном професионалном навиком да прича о оном о чему људи некако увек ћуте и инспирисана реалном животном причом једног енглеског рагбисте који је након несреће остао парализован, а затим у договору са својим родитељима одлучио да се подвргне еутаназији у швајцарској клиници ”Дигнитас”, Џоџо је 2012. године одлучила да напише књигу ”Me before you” (”Док нисам срела тебе”). Кроз веома шашав лик Луизе Кларк ова списатељица је желела да људима склоним осуђивању прикаже и ону другу страну приче.
Због недавно изгубљеног посла конобарице и лоше финансијске ситуације у којој се нашла њена шесточлана породица Луиза је приморана да нађе нови посао. Иако нема велике циљеве у свом животу и живи искључиво од данас до сутра Луиза зна да никако не жели да се врати послу у фабрици пилића нити да поново ноћу слаже робу на полицама локалног супермаркета. Њен саветник, вероватно оним увек непредвидивим прстом судбине, једног поподнева јој налети на оглас у којем се тражи неговатељица која би правила друштво једном квадриплегичару и предлаже јој да оде на разговор. У мајчином елегантном пословном костиму који је једва навукла на себе и са косом подигнутом у реп Луиза по први пут закорачује у велелепни дом породице Трејнор. Након веома неспретног интервјуа са госпођом Трејнор уз непрестано прикривањем новог шлица на сукњи, који се појавио истог момента кад се спустила на скупоцену белу гарнитуру, Луиза добија посао. Својим карактеристичним описима детаља Џоџо је дочарала и лик Вила Трејнора тридесетпетогодишњака који је након луксузног живота успешног бизнисмена необазривим прелажењем улице једне кишне вечери остао доживотно парализован. Први сусрет ова два лика као и њихово свакодневно виђање у почетку је приказано кроз хладан однос, јер Луиза ма колико да се трудила никако није могла да пронађе начин да развесели овог младог човека и напокон пређе ту тврђаву коју је Вил две године веома вешто сазидао око себе. Мрзовољног младића у колицима који уз јапанске филмове и непрестано гледање кроз прозор сваког секунда жали за својим животом пре несреће дочарао је британски глумац Сем Клафлин који је приврженост свом послу показао губитком скоро четрдесет килограма за ову улогу.
Дугогодишње пријатељство између планетно популарне Калиси из ”Игре престола” и Финика Одера из филма ”Игре Глади” било је пресудно за представљање односа између некадашњег свестраног младића и локалне девојке која никако да разуме како тамо негде другде у свету може бити боље него у њеном родном Стортфолду. Схватајући колико јој је новац потребан Вил одлучује да напокон сусти гард и препусти се Луизиним плановима. Између читања упустава о Виловој болести које јој је његов болничар и добар пријатељ Нејтан оставио и уношења дрва споља Луиза случајно начује у разговору госпође и господина Трејнора прави разлог ожиљака на Виловим рукама као и њену функцију због које су је запослили на шест месеци у својој кући. Младић кога је успела напокон да обрије и ошиша и поврати му осмех на лице и који јој је за рођендан поклонио хеланке на жуто-црне пруге, јер се сећао из њених прича да су јој оне некада давно биле омиљене, пре три месеца је родитељима саопштио своју одлуку да жели да оконча живот у швајцарској клиници ”Дигнитас” и да им даје рок од пола године да се са том његовом одлуком помире.
Џоџо је више пута нагласила како се бојала да ће, уколико овај проблем не представи на прави начин, уништити своју каријеру, али јој је ту сумњу разрешила како сама њена одлучност да објави ову причу тако и невероватна глумачка постава у филму за који је и сама написала сценарио. Својим шареним одевним комбинацијама и непрестаним осмехом на лицу Емилија Кларк је Луизи дала невероватну харизму којом је кроз разна путовања и излете у договору са Виловим родитељима покушавала да му врати наду у живот. Енглеска ауторка је покушала и љубављу као најмоћнијом ствари на свету да преокрене ситуацију, али и да прикаже њену праву моћ када је реч о прихаватању одлука управо оних људи које највише волимо. Након невероватног плеса на венчању своје бивше са Луизом у крилу, егзотичног путовања на Маурицијус и тинејџерских пољубаца Вил Луизи саопштава да никада није ни размишљао да промени своју одлуку и моли је да пође са њим на клинику. Сем Клафлин је током интервјуа на премијери филма изјавио да му је управо та сцена исповести на плажи била најтежа за снимање, јер је требало остати непомичан док је Емилија својом невероватном глумом дочарала Луизину немоћ да прихвати крај Виловог живота.
Уз велику подршку своје породице после неколико недеља проведених у четири зида своје мале собе Луиза ипак одлази у Швајцарску и одлучује да проводе последње минуте Виловог живота у његовом загрљају.
”Свестан сам да сам ти нанео бол и да сам ти донео тугу, и надам се да ћеш једног дана, када будеш била мање љута на мене, увидети да нисам имао избора осим да урадим оно што сам урадио, а увидећеш да ћеш и ти имати заиста добар живот, бољи него да ме ниси срела.” Речи су јој биле у глави све време док је бирала онај парфем који јој је он препоручио, па и док је у својим бубмар хеланкама корачала једним од најектравагантнијих мостова који је спајао кварт Јелисејских поља са квартом Ајфеловог торња. Вил је био у праву када је причао о божанствености и јединствености овог града. Изгледа да је имао ту моћ да јој пружао неки чудан мир. ”Koрачај поносно и храбро, Кларкова.” И корачала је.
Ауторка: Милана Квргић
