Ријалити као избор

У својој књизи Кратка историја напретка канадски писац Роналд Рајт објаснио је зашто социјализам није успео у Америци: „зато што сиромашни не сматрају себе израбљиваним пролетеријатом, већ привремено униженим милионерима“.

Није шала да се народи другачије односе према сопственом колективном бићу, односно да су попут живог организма мање или више подложни друштвеним бољкама. Комунистичке и социјалистичке партије постојале су и постоје у многим европским државама, али те су државе данас ипак по уређењу републике, укључујући и Србију, мада није одувек било тако. Уколико узмемо Немањићку државу као почетак државотворства у Срба, увидећемо да смо доста дуже живели у ексклузивном него у инклузивном друштву. Другим речима, и те како је било важно чије сте дете, кога све знате и у којим околностима сте рођени и одрасли. За полетног појединца места је било јако мало.

Један народ, једна вера, једна држава (када смо је имали), био је рецепт и за време настанка грађанског друштва у 19. веку. Српски народ је очекивано имао једну културу, која би се савременом терминологијом назвала мејнстрим, с тим што других „стримова“ (токова) није било или ако су постојали, били су означени као изразито негативни и тиме потиснути на маргину друштва. Политика сингуларизма наставила се кроз читав 20. век: један краљ, једна народна војска, једна партија, једна идеологија и на послетку један ТВ канал. Овакав концепт сам по себи није лош, али неповратно деградира способност појединца за препознавање и упражњавање плурализма, који се исхитрено и некритички перципира као негативна појава.

Српски гледалац је прве деценије 21. века суочен са мноштвом кабловских канала најразличитије садржине, што је за њега био (неми) шок раван ономе што је задесило америчке Индијанце када су угледали конкистадоре. Епилог је сличан, изузети из свог природног хабитата, великобратовског првог канала националне телевизије, која је десеткована, гледаоци су изгубили појам колективнвог у бројности понуђених канала. А онда се приде појавио и ријалити.

Ријалити програм је настао у Сједињеним Државама након Другог светског рата, а најуниженији формат који је доспео до нас је зачет деведесетих година прошлог века, да би прве деценије овог века доживео своју пуну експанзију. Како је очито настао у друштву другачијег од српског, његова изворна циљана публика такође је различита, али што је важније, он је намењен одређеној групи људи, а не свима. Неслућена популарност ријалити емисија у САД-у, попут „Џерзи Шора“ [Jersey Shore] и „У корак са Кардашијановима“ [Keeping Up with the Kardashians], само је одраз тамошњих друштвених проблема, а никако сведочанство о квалитету ријалити програма. У очима српског гледаоца (дословно), ријалити је прерастао у онај један телевизијски канал коме се беспоговорно веровало и који је добар део времена оправдавао то поверење. Раније су спикери директно сарађивали са лекторима, а данас лекторе једва да ико и консултује. Ударних термина за емитовање попут другог Дневника више нема, јер их је концепт 24/7 ријалити телевизије у потпуности обесмислио. Штавише, ријалити није емисија, већ читав телевизијски канал или више њих чије емитовање никада никад не престаје. Једини који може испрати сваки минут тог програма вероватно је само ђаво, јер он никад не спава.

Што се публике тиче, у Србији данас ријалити гледају сви који га коментаришу: и они који га отворено воле, они који га гледају али ћуте о томе (најбројнија скупина) и они који га отворено критикују. Не говоримо овде о телевизијској критици као рецензији или приказу, већ о крајње неконструктивном нападу заснованом на претпоставци да ријалити програм јесте једнак том једном саборном каналу који би сви требало да гледају. Он то није чак ни у својој постојбини, нити то икада игде може постати, јер ријалити је пре свега производ који конзумира онај ко тако жели. Колико год се чинило да је левијатански раширен временом и простором, једини пут до њега ипак води својевољним кликом даљинског управљача. Стога, оштра критика једног таквог програма једнако је тривијална колико и критика куповине двослојног, а не трослојног тоалет папира.

Легитимна мета истинске критике, уколико би таква постојала, био би конзумент, односно гледалац, јер како смо већ истакли, ријалити је производ који подлеже законима тржишта. Уколико нико не пребаци на ријалити програм, сва је прилика да ће његово снимање бити обустављено, јер није исплативо, што се редовно дешава са пилот-серијама у Америци. У светским размерама, тешко је очекивати да се догоди овакав обрт, али у Србији је промена свакако могућа. Као што смо се за историјске прилике јако брзо разочарали у политичке партије, у капитализам и у демократију, тако исто можемо изгустирати и ријалити, што страни гледалац никада не био у стању да учини, јер му је ријалити програм животна вредност од самог почетка. У православној земљи која живи на Косовском миту дегутантно је говорити о било ком ТВ формату као о вредности. Духовна конкуренција је срећом (још увек) превише јака.

Треба напокон разумети да свађалачки настројени појединци затворени у псеудокућу нису никакав социјални феномен, друштвено огледало нити вредност, већ само један програмски пакет који се нуди онима који би га пазарили. Када на рафу супермаркета видимо „црни сок“ чија је цена непуних четрдесет динара, наравно да ћемо купити оригиналну „колу“ иако кошта деведесет динара. У културној понуди механизам одлучивања није ништа другачији, јер ако је већ притисак на дугме бесплатан, зашто изабрати у сваком погледу сиромашнији садржај.

Иако ће се публика ријатили програма временом смањити, она ће увек постојати и то никако није лоша ствар. Напротив, то може имати необичну педагошку вредност. Када нас дете као родитеља следећи пут упита шта те чике окупљене око стола у подруму раде, можемо мирне савести одговорити: „Тете и чике нису имале детињство, па морају сада да буду деца. Почиње ти цртани, пребаци канал“.

Аутор: Стефан Пајовић

Scroll To Top