Религија у служби друштвене интеграције

Када се у социолошким круговима спомене име Емила Диркема, поред његовог виђења као претече функционализма, једна од првих ствари које нам падају на памет јесте и религија. Управо због својих обимних радова о религији и функцији религије у друштву, он је сматран једним од најважнијих друштвених теоретичара, односно класичара, који су се бавили овим питањима.

С обзиром на то да се Диркем бавио пре свега друштвеном теоријом, он и религију види у њеном светлу. За њега она представља људску делатност чије се постојање везује за друштвену групу, те, према њему, изван ње не може бити ни религије. Дакле, према Диркему, религија представља друштвену чињеницу карактеристичну за одређено друштво. Као друштвена чињеница, она за њега представља чврсто повезан систем веровања и обичаја, који се пре свега односе на свете, односно од људи издвојене, као и често забрањене ствари. Према њему, то је систем веровања и обичаја који све своје присталице сједињује у исту моралну заједницу.

***

Ако бисмо сада хтели да говоримо о религији као интегративној друштвеној појави, потребно је позабавити се схватањем облика друштвене солидарности од стране Емила Диркема. Наиме, Диркем разликује два типа солидарности – механичку и органску. До ових типова солидарности, Диркем долази проучавајући прелазак из примитивних механичких друштава у модерна органска друштва. Оно што у суштини разликује ова два типа друштва јесте другачије порекло њихове солидарности, као онога што их држи на окупу.

Припаднике друштва у којем је заступљена механичка солидарност одликује чињеница да су повезани обављањем истих послова попут лова или сакупљања плодова. Људе у оваквим друштвима на окупу држи неразвијеност поделе рада, односно њено одсуство. Насупрот овоме, у савременим друштвима која одликује органска солидарност јавља се развијена подела рада, те се заправо солидарност на подели рада и заснива. Главна детерминанта солидарности јесте уствари међузависност.

***

Зашто су ови облици солидарности важни у схватању религије? Наиме, у својим „истраживањима“  религије, Диркем се бавио првим, основним религијским облицима. Отуда и његово дело Елементарни облици религијског живота. С обзиром на то да се ови елементарни религијски облици везују за историјски даља, и примитивна друштва, за њих се везује механички облик солидарности. У оваквим друштвима (Диркем се бавио веровањима  Абориџина) религија је представљала скуп веровања и обичаја на нивоу конкретног друштва, односно клана, и чинила је специфичан облик колективне свести, или, ако бисмо се фукоовски изразили, особен дискурс који је био карактеристичан за та друштва. То значи да је свако племе, односно клан, имало културни оквир у којем су се рађали његови чланови. За ова првобитна друштва, предмет веровања био је тотем, с обзиром на то да је Диркем сматрао да је први облик религијске свести био заправо тотемизам. Ова примитивна друштва тотемизам је повезивао изнутра.

Да бисмо дошли до елемената који су важни за схватање овог рада, потребно је затим се позабавити преласком друштава из механичког у органски облик солидарности. Када друштва прелазе у органски облик солидарности, запажа се све већа подела рада. Како долази до поделе рада, долази до поделе рада и међу различитим друштвима, од првобитних, па и до дан данас. На тај начин долази и до све веће међудруштвене зависности услед поделе рада. Услед овога, друштва су све више повезана, а када се пажња обрати на контекст религије, све уочљивија постаје распрострањеност једне религије у више различитих друштава. Тако би се могло доћи до закључка да са све већом диференцијацијом друштава у смислу поделе рада, а самим тим повећањем њихове међузависности, долази до једног интегришућег фактора који је неопходан за њихову несметану кохабитацију, фактора који спречава евентуалне сукобе којима би се решио проблем међузависности. Тај фактор зове се религија. Религија која је заједничка међузависним друштвима. У том светлу можемо посматрати и хришћанство, које је као најзаступљенија религија већ вековима један друштвено интегришући фактор међу међузависним друштвима. Веровања, норме и обичаји који представљају дискурс хришћанства заправо заступају интегришуће ставове који различита друштва држе у пријатељству и подстичу толеранцију.

***

Да би се дошло до друштвено интегришућег схватања религије као друштвене појаве у раду Бронислава Малиновског, могуће је поћи од његовог поимања улоге религије по питању смрти чланова примитивних, а могуће је рећи и савремених друштава. Према Малиновском, смрт представља претњу по самоодржање једне групе, те прети и солидарности и јединству једне групе. Од тога такође зависи и организација тог конкретног друштва, односно групе, његова традиција, па и култура.

Смрт, упркос свом значају, није пресудна за важност религије у једном друштву, односно заједници. Оно што је кључно за њену важност јесте управо њен јавни карактер. На тај начин, феноменима попут смрти, рођења и многих других догађаја, односно појава, придаје се јавни карактер и важност. Ове појаве везују се за одређена веровања, која путем ритуала који се изводе држе друштво на окупу. Према Малиновском, религији је потребна заједница, али овом ставу могуће је додати став да је и заједници потребна и религија. Овакав став могуће је извући из његовог функционалистичког става према свим друштвеним појавама, где им приписује различите функције у друштву. Између осталих, тако и религија има своје функције. У том смислу, могуће је извући и друштвено-интегришуће функције религије.

Како Малиновски наводи, друштву је религија потребна због одржавања моралног закона и реда, управо због вредности и норми које она носи са собом. Поред вредности и норми, она са собом носи и одређене ритуале и обреде, који укључују постојање повремених светковина, које окупљају по правилу већи број људи, припадника одређеног друштва. Поред бројности људи на светковинама, потребно је обратити пажњу и на друге културолошке аспекте ових скупова, међу које је могуће убројати и аспекте везане за начин облачења, начин понашања, културу исхране и слично. Сви ови фактори утичу на свест људи, морално их афирмишући и чинећи их интегрисаним у један чврст друштвени систем.

***

Дакле, ако бисмо у социолошком светлу говорили о феномену религије као глобалне друштвене појаве,  а у духу функционализма, неопходно је поред индивидуалних функција попут индивидуалних емоционалних и самосатисфакционих, истаћи пре свега друштвене функције религије. Враћајући се уназад кроз историју, и поново идући до данас, немогуће је а не увидети огроман значај религије као друштвене појаве. Пре свега, религија је као феномен широко распрострањена и карактеристична је за готово свако друштво. Стога, потребно је увидети и њену функцију у сваком друштву. Ослонивши се на горе наведене ауторе, може се доћи до закључка да је религија током читавог постојања људских друштава утицала у великој мери на њихов опстанак.

Као културни феномен који са собом носи одређен дискурс, садржан у веровањима, обичајима и нормама које је карактеришу, религија доприноси некој врсти друштвеног јединства, како моралног, тако, и у крајњој линији, чак и економског. На тај начин религија макар ублажује унутардруштвене сукобе. Поред тога, религија са овим функцијама може да се окарактерише и као детерминанта међудруштвене солидарности и јединства, те стога може бити сматрана и унутардруштвено интегришућим фактором, тако и међудруштвено интегришућим. Наравно, ова функција религије није једина и карактеристична је за културолошки сличнија друштва, која су, притом, често и на другим пољима међузависна, те с тога постоје и друге функције религије од којих је једна и функција друштвеног сукоба, али о томе неки други пут.

Аутор: Немања Милошевић 

Scroll To Top