“Рекавши лаку ноћ” Пјерa Мејлакa

Having said goodnight, Pierre J. Mejlak, Merlin, Blata I-Bajda, Malta, 2015

Рекавши лаку ноћ (Having said goodnight) је збирка кратких прича, од којих је једна преведена на српски језик (Био сам код ње, тата) и објављена у часопису Кораци. Друге две преведене приче не припадају овој збирци, а објављене су у часописима Траг и Аванград. Збирка, за коју је писац добио награду ЕУ за књижевност 2014. године, састоји се од 13 прича, пролога и епилога који не одступају од нивоа занимљивости самих прича.

Пјер Мејлак је малтешки писац са којим се наша јавност још није довољно упознала и надам се да ће превод ове збирке, али и других његових прича, допринети културолошкој размени. Иако пореклом са Малте, његове приче не одсликавају живот острвљана, можда и зато што није живео само на Малти. Оне свакако јесу обојене начином живота и размишљања писца, односно Малтежана, али дају једну дубљу слику продирући у унутрашње контемплације актера.

Што се тиче превода на енглески (приче су у оригиналу писане на малтешком језику), приче су лако читљиве с аспекта језика, прилагођене, рекла бих, средњеобразовном профилу људи, али су, с друге стране упечатљива поређења, којима се Мејлак служи. Тако, на пример, наилазимо на следеће: „нос који (…) је изгледао као размрскана љуска кикирикија, које као да је отварао неко ко никада пре то није чинио“ (196), „сахрана је била занимљива попут откуцаја сата усред бесане ноћи“ (57). Прича Твоје последње лето, Ејми је читаво једно поређење, препуно персонификација, у којем несрећни дечак уместо другара скупља искоришћене шибице, а потом спомен слике умрлих суграђана. Читава иронија и трагедија су набијени у две кратке реченице:

„Неки од мојих пријатеља нису више имали шта да кажу, па, наравно, нису ништа ни рекли. Била нам је неопходна свежа крв“ (198).

Постоји неколико главних карактеристика свих прича, основних боја које дају општу слику и доживљај збирке. Оно што можемо да осетимо као лак поветарац кроз читаву збирку јесте дах католичанства. Оно налази своје место на различите начине, што није ништа чудно ако знамо да је оно за Малтежане веома важно. Једна прича се издваја у том погледу јер нуди волшебну осуду, критику која се очитује у једном лику приче – католичком бискупу. У питању је прича Странац, у којој жена из великог и бучног града покушава да нађе мир на једном малом острву. Не само да до изражаја долазе не баш тако хришћанске мисли бискупа, већ уопште судар култура – слободна жена из великих, западних градова и затвореност, а истовремено и љубопитљивост мале средине, можда и малог човека, која настоји да очува своју монотонију. Слично роману простора, и овде се лик помера из једне средине у другу, те својим присуством наговештава слику друштва у целини.

Друга одлика која се налази јесу актери прича. Понекад аутор препушта нарацију актерима, а понекад је наратор он сам. Ликови нису релаистично продубљивани, дати су више као скица. Оно на чему је нагласак је њихова унутрашњост, њихови унутрашњи немири, борбе, упитаности.

Потом, ту је још једна занимљива карактеристика. Мејлак покушава да допре до оних осећања људи у тренуцима када се ослобађају неког великог психичког терета, осећања на сахранама, што је веома занимљиво и успешно осликано. Ради се о људским малим тајнама које не могу понети у гроб, које остају онима иза њих да се са њима боре и излазе на крај (као на пример у Prologue), потом људске особине које чувамо за себе и трудимо се да пред другима изгледамо беспрекорно (прича Врана). То су мале тајне које крију породице и парови који су наизглед срећни и живе савршеним животом пред другима. У причи Папагајев крик жена добија вест да јој је супруг умро и сав укус слободе коју је тада осетила симболично се налази у чаши Макалан вискија и једном гутљају којим прославља своју слободу, ослобађа се тешког терета браћног живота:

„Знала је само да је та боца Макалана коју му је његов отац поклонио пре своје смрти била посебна и да је њен муж чекао неку посебну прилику да је отвори. Њена се указала. Сипала је мало у чашу, један гутљајчић је био довољан“ (168).

Технику посмодерниста да се крај остави отворен, као код Фаулса на пример, срећемо и овде. Мејлак оставља причу нерешену, оставља мистерију даљег живота, читаоци могу да наслуте како ће крај да изгледа, али ипак, неизвесност нас држи након сваке приче, као на пример у причи Врана:

„Кетино цело тело се тресло, глава јој је била приљубљена уз груди, а Томас ју је смиривао и уверавао да је полиција већ на путу“ (54).

Закључак о књизи налази се у њој самој, када Мејлак пише причу Nuria Angels Barrera, о жени која роман свог покојног супруга објављује као свој. На једном месту критика пише о њеној књизи „Књига која надахњује, написана са варљивом једноставношћу која само благо прекрива снажну страст и дубину људских односа“ (210).

Ауторка: Љиљана Птицина

Scroll To Top