Рат, љубав и политика

Special Newsreel / Universal Feature Film

У горњем делу корица, великим црним словима исписано је S.N.U.F.F, а испод наслова стоји тело жене сликано из перспективе онога који на њој лежи. Када сам почињао да читам књигу, мислио сам да је то тело неке насумичне жене, али када сам књигу прочитао до краја, схватио сам да је то нико други него Каја.

Након четири стотине и кусур страница, човек мора да се саживи са ликовима књиге, и у његовом новонасталом свету, он сваког лика познаје до најситнијих детаља. У овој Пељевиновој књизи, Каја није главни јунак, али се у њој налази зачетак заплета. У сваком случају, погрешно би било да од ње започнем причу о овом роману, те ћу се њој (попут наратора из књиге) вратити нешто касније.

Свет у који Виктор Пељевин одводи његовог читаоца, није ни мало пријатно место. Он се налази у далекој будућности, и састављен је из две групације. Обе групације чине људи, са једном битнијом разликом – ступњем развитка. Развијенију групацију чине Људи, а заосталу чине Орци. Људи живе у Бизантиуму, сферичној кугли која лебди изнад Земље на којој живе Орци (Гуливерова путовања). Однос виша класа – нижа класа је овде сасвим јасно дочарана. Пељевин је овај роман написао математички прецизно, али количина сатире коју је унео у његово стварање је абнормална. Он се играо са језиком, и за сваки нови појам који је смишљао, он је давао објашњење како је тај појам настао. „Постоји једна наука – лингвистичка археологија….1) Мислим да је ова Пељевинова игра уствари шамар нашем модерном друштву, и односу модерног друштва према историји. Људи су узели себи за право да коригују историју, и да доносе потпуно погрешне закључке. То је она девиза да победници пишу историју. Мада овде, чак и победници не познају праву историју…

Читајући ову књигу, сазнајемо да је њен писац човек по имену Демијан-Ландулф Дамилола Карпов. На самом почетку ми увиђамо спону између нашег света, и света у који нас уводи Пељевин. То су имена ликова, у којима је садржана велика иронија. Пељевин његовим ликовима даје имена великих људи нашег света, и на тај начин исмева његове ликове. Примера ради, даље у књизи можемо наићи на оркског јунака чије је име Бамболео (а ми знамо да је то лик из нашег света којег је опевала латино група Gipsy Kings, и некако је та песма представљала педерлук нашег времена). Даље, постоји и једна хладна жена чије је презиме де Аушвиц(!). Поента ових имена је више него јасна: Пељевин жели да покаже како су људи кроз историју губили свест о стварним догађајима, и како је историја могла олако да се протумачи на лош и погрешан начин. Са друге стране, Дамилола и његов пријатељ Монтескје су добили имена по узору на њихове претке (Дамилола је потомак Руса, а Монтескје Француза). Иако они нису у потпуности свесни шта су њихови преци тачно били, поштовање корена је неизоставно.

Полако долазимо да главних ликова ове књиге, а то су млади пар Орка – Грим и Хлоја. Пељевин је одлично смислио начин на који његов свезнали приповедач (који је уједно и један од актера романа- Дамилола) прати развој догађаја. Наиме, Дамилола је пилот беспилотне летелице. У време дешавања овог романа, људи који живе у Бизантиуму готово нон стоп надгледају Орке – људе који живе на Земљи. Они то постижу уз помоћ беспилотних летелица које поседују камуфлажу.

Замислите да, док шетате улицом, поред вас лебди камера коју не можете да видите. (Орвел и Велики Брат су очигледно имали огроман утицај на Пељевина.) Приде, те летеће камере су уз себе имале наоружање, те су лако могле да интервенишу у случају непланираних ситуација. Тако долазимо до друге опције коју су са собом носиле беспилотне летелице – снимање рата – снафа. Ратна пропаганда, и пропаганда уопште, одувек је била једно од најбољих средстава за изазивање родољубивих емоција. Онај који је контролисао пропаганду, контролисао је све. Пељевин је то јако лепо описао, али ништа нам није рекао директно. То је један од разлога зашто он постаје један од мојих омиљених писаца. Пељевин нам пред ноге баца сво смеће савременог света, вешто упаковано, и везано машном.

Вратио бих се још једном на почетак, не бих ли појаснио улогу наратора ове књиге. Рекао сам да је Дамилола главни наратор, али нисам био у потпуности искрен. Ова књига поседује два наратора који се наизменично мењају. Оба су Дамилола, али… Један део другог Дамилоле је – Грим. Да бих објаснио зашто је то тако преписаћу један одломак из књиге:

„Дејствујућа лица овог приповедања биће млади Орк Грим и његова пријатељица Хлоја.Стицајем околности, ја сам их дуго посматрао из ваздуха, и практично сви њихови наведени дијалози били су снимљени преко даљинских диктафона моје Хенелоре. Зато имам могућност да испричам ову причу онако како ју је видео Грим – што мој задатак чини много занимљивијим, а никако не шкоди истинитости мог приповедања.“2)

Дакле, када је Дамилола приповедач, он пише оно што види, а када је Грим приповедач, то Дамилола пише оно што Грим види. Пељевин је лако могао да изостави ово објашњење, али онда ова књига не би била творевина Дамилоле, већ Пељевина, а Пељевин је желео да се дистанцира од дела, и улогу свезнајућег наратора је у потпуности проследио Дамилоли. Наравно, код Пељевина све има своје, и на крају ће се сазнати зашто је, и са којим циљем Дамилола писао ову књигу.

Сада бих се вратио Каји, оној која игра кључну улогу у овом роману. Каја је изузетно скупа сура коју је Дамилола купио на кредит.А сура? Сура је вештачка интелигенција смештена у тело жене, која служи као сексуални објекат. У суштини, она је потомак лутке на надувавање. Пошто поседује вештачку интелигенцију, она такође поседује нешто људско, и са тим људским, наш наратор Дамилола ће имати огромних проблема.

Код Пељевинових дела се увек јављају некаква питања. Питање ко сам ја, или можда боље – шта сам ја, провлачи се кроз неколико његових прича.

У овој књизи, Пељевин се враћа том питању, и кроз вербални сукоб Дамилоле и Каје, он покушава да схвати шта је то свест. На крају књиге, Дамилола се пита зашто?

„Каја ми је била послата на утеху и радост – иако је она, наравно била само гумена лутка. Али ако је рекла истину о томе како функционише мој ум, шта ће онда Манитуу гумена лутка по имену човек?“3)

Маниту је у овом постапокалиптичком свету назив за бога. Пељевин се у овом питању поиграо са нашим богом, и са религијом уопште, називајући људе божијим гуменим луткама. Као што је човек створио гумене лутке над којим би се иживљавао, тако је и бог створио човека како би се са њим играо. Као да је хтео да каже да је хришћанство једна заблуда, и како су религије ништавне. Шта је човек, и чија је творевина? Зашто смо умислили да смо тако велики, кад изнад нас постоје више силе, које својим делањем много више утичу на наше животе од нас самих?

На много оваквих питања, Пељевин даје одговоре, или нам само кроз маглу, прстом показује пут. Назвао сам овај текст Рат, љубав и политика. Рат и политика су сасвим јасна асоцијација на све што се дешава у роману, а што сам овде изнео. Али шта је са љубављу? Сви знамо да постоје две љубави: телесна и духовна. Ако причамо о телесној љубави, онда је јасно зашто се она појављује у овој књизи. Али ако причамо о духовној љубави… Прочитајете књигу, и сазнаћете.

У овој књизи Пељевин се изругао кривљењу историје, настајању ратова, односу ситних и великих земаља, истока и запада. Изругао се хомосексуалцима и перверзњавцима. Али можда најбитније, Пељевин нас је овом књигом упозорио да наша будућност лако може постати будућност коју је он описао у С.Н.У.Ф.Ф-у.

Аутор: Милош Предојевић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Виктор Паљевин, S.N.U.F.F, Booka, 2014. стр. 16.
2 Виктор Паљевин, S.N.U.F.F., Booka, 2014. стр. 16.
3 Исто, стр. 10
Scroll To Top