Плугом по срцу Радмиле Петровић

Радмила Петровић, Моја мама зна шта се дешава у градовима, Енклава, Београд, 2020.

Пред нама је храбра, аутохтона исповест младе песникиње, у облику стихова, о самоохрабривању једне личности, упркос хендикепу какав се трпи одрастајући у патријархалној заједници. Пре свега, пред нама је сведочење о интимном открићу да је људски живот изнад идеолошких и верских одредница, а некако, понајвише, изнад родних поларизација. Песникиња нам дозвољава да упознамо њен свет, али и наслутимо како се поезија јавила, а касније расла у њој.

Моја мама зна шта се дешава у градовима је песничка збирка, која садржи тридесет девет песама. Упркос одсуству тематских целина и циклуса, у које се песме групишу, након прочитане збирке утисак, који дуго остаје јесте као да смо прочитали кратак Bildungsroman са свепрожимајућим елементима исповести, у којима се јунак/јунакиња обраћа својим родитељима. Нуди нам увод, разраду, бројне преокрете и осцилације. Оставља нас без закључка, али не и без поенте. Још увек тражи одговоре, те користи бескрајну слободу коју поезија нуди, тако комуницирајући са својим читаоцима, породицом и самом собом. Последња песма у збирци „Само желим неког да расклопимо трактор мог оца у тишини“ јесте кратак и једноставан вапај – „само желим“, као кратак захтев упућен васиони, нама, у виду отворене и скромне жеље за љубављу, прихватајући амбијент у којем је одрасла. Ипак, на крају песме, одмахује руком према свом болу, решења проблема и жеље оставља да сачекају уз стих:  „није време“. Село црпи физичку снагу, изискује рад и није место за дуге дијалоге, монологе и дубоке контемплације. Иако, све до последњих стихова. очитава свој карактер, аутопортрет храбре, независне, али и „опасне“, фаталне младе жене, поигравајући се маштовитим и саркастичним дефиницијама тих епитета, песникиња нас сада зачуђује и изневерава нека наша очекивања:

„а знаш каква ћу ја, тата, бити жена

јака као шифре на имејлу

нећу се шминкати, хранићу се здраво

на мом челу писаће органик

ја сам свеже биље, тата, и суво сам биље

на тавану које чека да приставиш чај

само никад нисам осетила да сам

мајчина или твоја душица

али, опростила сам“

Отворено и јасно се обраћа својим родитељима, исказујући да се никада није осећала вољено. Назива себе свежим, али и сувим биљем. Свежим, због своје младости и виталности, што одликује њену спољашњост, док сувоћа представља њену унутрашњост и осећање у вези са самом собом. Асоцијативно повезује суво биље, које очекује да га ставе у врућу воду и тако направе чај, са конкретном врстом чаја од биљке мајчине душице, чиме заокружује целину и манифестује оно што јој је током целог детињства недостајало.

Радмила Петровић. Фото: приватна архива.
Радмила Петровић. Фото: приватна архива.

Када је у питању аспект сексуалности, најпре, важно је истаћи да је лирски субјект неко ко жуди и за истополним емотивним везама. Тачније, поред „оног једног мушкарца“, постоји и „она једна жена“, као два пута, један близу другог, који се нужно не искључују. Као врхунац испољавања страствености у емотивним везама, извојила бих кратку песму „Брда“:

„деда, реци ми

шта да закопам у кртичњак

да моји прсти мање хитају у њена брда“

Ново што ови стихови доносе, осим што нас упознају са сексуалном оријентацијом лирске јунакиње, јесте интригирање у виду обраћања деди, који је себе сматрао вештим у утицању на животне судбине других, путем клетви и ритуалних активности. Зато, сада тражи савет од њега, али ове стихове, осим топлих и нежних осећања према партнерки, наткрива и хладно подругивање деди и његовим руралним навикама, које су, у својој суштини, мрачне и погрешне. На сличан начин се подругује и оцу у песми „Сањам оца и ножеве, ножеве, ножеве“:

„обићи ћеш све врачаре да ме спасеш

нема вајде, ја ћу мислити о њој

ти о жени на коју иначе мислиш.

кад слушамо Шабана Шаулића“

Некад нам даје и превише простора, а некада нас и ограничава у покушајима да разумемо да ли се она подробније бави својом сексуалношћу и да ли је она манифест пркоса, али и, сасвим супротно, вид задовољења родитељских жеља, у неочекиваној појавности. Порекло (не)опредељења крије се у томе што се никада није осећала као    девојка-девојка, како она то прецизно и једноставно смешта у стих. Узрок томе су очекивања њених родитеља и родбине, док је још увек била у мајчином стомаку. Очекивали су мушко дете, а на то веровање их је навело прорицање врачаре, коју су претходно посетили. Поред тога, важно је истаћи кључан податак за разумевање, а он је да Радмила Петровић има две старије сестре. Стално подсећа на мушкарца у себи, под којим подразумева храброст, али и истинску слабост, мужевност и окрутност:

„тата, у овој ћерки имаш помало сина

ког си много желео

не само у начину на који ходам

или играм уз песме Синана Сакића

некад кроз мене проструји крв предака

оних што су убијали своје жене

пушком скидали комшијску децу с трешње“

Радмила Петровић. Фото: приватна архива.
Радмила Петровић. Фото: приватна архива.

Песникиња се не скрива иза песничких праваца, школа или узора. Но, свакако, њена поезија се наставља на поезију савремених ауторки, чији је најадекватнији пример Милена Марковић, због симболичких приказа рурално-традиционалистичких слика и еволуције жене у жени. Такође, стилови ових двеју песникиња се умногоме подударају: динамично низање стихова, опкорачења, иронија и аутоиронија на неочекиваним местима, одсуство риме и знакова интерпункције, који би само сметали песми да бесконачно струји и дише. Емоционално живо, али песнички учено и смирено Радмила Петровић пише лирику као зов емпатији према болу, који није само њен, иако га искључиво тако осећа. Не покушава да се обрати свакој девојчици, девојци, жени или сваком мушкарцу, оцу, али сви је они морају саслушати. Да ли ће јој поверовати чак ни не зависи од њих, јер су убедљивост и истинитост главни адути њених стихова. „Пре поласка у школу знала сам шта је одузимање“, „Зашто сестра плаче?“, „Планина у пламену“, „Играчке сте куповали за сина“, „Сањам оца и ножеве, ножеве, ножеве“ су песме о приношењу женствености као жртве у најранијем периоду живота, зарад привидног испуњења очекивања властите породице. Помало подсмешљиво гледа на своју трагику, као и на трагику оних који је не разумеју. „Они који је не разумеју“ нису искључиво људи са села, а нису ни искључиво људи из града. То су, понекад, сви они којима се мисли непрестано сударају о оквире, које им ове средине намећу, као стереотипне називе за одређене хабитусе. Помоћу самоироније се хвата у коштац са лутањем по себи, између мужевности и женствености, између трактора и штикли.

Лирска јунакиња не покушава да сложи Рубикову коцку и постигне склад тако да свака димензија њеног песништва носи одређену боју. Пружа вам коцку да је сами окрећете, померате њене делове, покушавате да разумете зашто сензуалност и родољубље могу ићи заједно, како жена може истовремено волети и мрзети мушкост у себи, шта би село добацило граду, а какве речи, заправо, град увек има на уму. То јесу питања, али произашла из страхова, које песникиња ослобађа из себе и слободно пушта у своју лирику. Путем лирике налазе пут до читалаца, који се идентификују, а и оних, који су у стању прихватити и разумети другост, док читају једноставан, а истовремено загонетан језик, којим се песникиња служи.

Ауторка: Уна Мартиновић

Scroll To Top