Путопис поплочан емблемима

Пут’шествије к граду Јерусалиму Јеротеја Рачанина, јеромонаха манастира Раче, опис је његовог путовања-ходочашћа у Свету земљу. Дуга је традиција описивања светих места, али у 17. и 18. веку долази до те промене у односу на дотадашњу праксу да описи путовања постају намењени читаоцу из световне сфере, а не свештенству, што Павић (1970: 305-306) повезује и са готово каталошким пописима светих места у старој српској средњовековној књижевности, али и са традицијом проскинитариона, врсте водича кроз град и околину.

Занимљивијим од средњовековних претходника, учинила ми се веза са антиком:  Павић прави разлику између српске књижевности и западноевропске у томе што у српској, веза са антиком никад није ни напуштана, већ је интегрисана у средњовековну преко византијског наслеђа (уп. Павић 1970: 16).  Како наводи Павић (1991: 88) на другом месту, једно од најуспелијих места целог путописа јесте опис једне од бура које су путнике снашле на путовању у Јерусалим. У пресеку размишљања о том мотиву и античком свету, први ми је био Одисеј, чувени бродоломник античког света.

Док је за Јеротеја море простор где као да његов Бог нема надлештво, Одисеј се креће морем које има сопственог бога, али на његову несрећу, не добро расположеног према њему. Одисејеве невоље на броду мотивисане су његовим пређашњим понашањем којим је увредио једног хировитог старогрчког бога. Не желећи да овим правим икакву паралелу између Јеротеја и Одисеја (на крају, путују из сасвим различитих разлога)1), први је ипак, као монах, на неки начин божји миљеник, док други, бар на мору, то свакако није. Ипак, и један и други су жртве морских непогода, пред којима су једнако немоћни, и један православни монах и један митски херој. И у свету Одисеја и у свету раног 18. века, нека виша сила управља морем и приликама на мору, а тиме и животима људи који тим морима плове.

С обзиром на то да је већ поменути мотив буре и раније обрађиван у литератури (уп. Грбић 2007), желела бих да га прикажем кроз неке од емблема из Итике Јерополитике2), која је издата око пола века3)након што је путопис написан (1727., о чему  говори Боривоје Маринковић (1969: 280-282) у својој студији).

Емблем Путъ4)

Између овог емблема и путописа видим, прво, очигледну везу у томе што да би постојао путопис, прво мора постојати пут; и пут је сам тема, предмет једног путописа.

Емблем је представа о два пута, једном лакшем, на чијем је крају огањ, и другом, тежем, на чијем је крају Бог (односно оно што је тамо Бог поставио, како нам каже тумачење иза емблема: „правдѹ, цѣломудрїе, терпѣнїе, вѣрность, чистотѹ, воздержанїе, истинѹ, благосовѣтїе, согласїе, премудрость и прѡчаѧ добродѣтели“). Јерусалим, који је крајњи циљ Јеротејевог ходочашћа, материјализована је светост, и гледано кроз овај емблем, физичко достигнуће, физички врхунац ток „правог“, тежег пута. Ипак, требало би нагласити неке разлике. Емблем пута учи о идеји коју би требало спроводити у дело до смрти, која има циљ који није могуће постићи за живота, која је на неки начин сама себи циљ; насупрот томе, Јерусалим је место где се може отићи и које се може напустити, док слика емблема, чини ми се, строго одређује пут као или добар или лош, као да прави пут није нешто на шта се човек може вратити. Додуше, монах који одлази у Јерусалим тим својим путовањем може остварити у конкретној стварности део оног што „прави пут“ налаже; тиме би емблем пута био апстрактан, надређени појам ходочашћу, које би било једно од могућих његових реализација. Друга разлика би била та што се на слици емблема пред погрешним путем налази жена, попут маскоте грешности; међутим, као да мизогинија у овом преносу у стварност не функционише, јер је једна од Јеротејевих сапутника управо жена.5)

Једна од одлика правог пута са емблема јесте да је „весь жестокъ, весь каменьми и тернїем постланный“; једна од потешкоћа са којима се ходочасници сусрећу јесте управо бура. И Драгана Грбић (2007: 172) говори о њој као о нечему у складу са доживљавањем живота као смене добрих и лоших околности на путу по којем се човек креће, уз страх и неизвесност који ту промену прате, у складу са духом епохе и тада доминантном сликом Фортуне. У складу са тим може се бура посматрати и као нешто више него само један од доживљаја на путовању, као једно од тих „камења“ на правом путу, јер не може бити лако ићи правим путем.

У првој бури (уп. Бођански 1969, 5 (13)) у путопису, путници „само“ очајавају за свој живот; али друга је много детаљније описана (уп. Бођански 1969: 6-7 (14-15)). Све се смрачи,„ни видисмо солнца ни мѣсеца, ни неба, ни землѣ, ни птице летуще“ (Грбић 2007, 165-166). Страх за сопствени живот који путници на броду тада осећају можда није сасвим у складу са идејом са емблема о прихватању свега што се може наћи на том правом путу, али „чудо“ – бар према мишљењу Јеротеја – које је дошло од Бога као спас, могло би бити знак да су ипак на правом путу. Драгана Грбић помиње сличност описа те буре са Хадом (Грбић 2007, 163); пошто је огањ – можда у продуженом смислу сам Пакао – на емблему на крају погрешног пута, бура би могла бити нешто попут упозорења, подсећања на важност живљења исправног живота.

На емблему, на крају правог пута су Бог и врлина; а шта се догоди када Јеротеј коначно стигне у Јерусалим? (Бођански 1969, 12 (20)) Сем што Јеротеј набраја све што види и описује све што уради, посебно што се тиче цркве и црквених обреда, што се тиче везе са емблемом пута посебно је занимљиво када пише о томе да иде истим путем којим је ишао и Христ (Бођански 1969: 22 (31)): где је Христ проклео дућанџије које су му се смејале, камен где је Христ седео, место одакле је Христ понео крст… Тако Јеротеј, када иде Христовим путем, буквално иде путем који је Бог утабао и показао га човеку: можда најбоља физичка реализација емблема пута. Тако би управо то – ходити истим путем којим је ходио и Христ – могло да буде одговор на питање шта се налази на крају ходочашћа.

Мала напомена у односу на већ поменутог Одисеја као неке врсте претходника Јеротеју у бродоломништву по Средоземљу: он би, према моралној поуци овог емблема, био на погрешном путу – уз све жене и чаробнице које прате његово путовање и чувени силазак у подземље, који је на емблему чак нека врсте казне за лоше живљење. Ипак, Одисеј на крају стиже на свој циљ: имао је вољу за то, и на крају, добио је подршку богова за то путовање: слично Јеротеју. На крају, у смислу хомеровског човека, вођеним жељом за славом и еротиком (Ђурић 1982, 74), као по савету са емблема он иде тежим путем, ради личне славе, која је античком човеку била оно што је завршетак „доброг“ пута била за хришћанског човека средњег века и барокног доба.

 

Емблем Вѣра6)

На самој слици емблема, налази се брод, на узбурканој површини мора, недалеко од стеновите, опасне обале. Та слика и натпис били су такође инспиративни за тумачење мотива буре.

Важан моменат за време буре свакако је молитва угрожених Богу. О молитви говори и Драгана Грбић: истинска молитва је пут ка спасењу који је једино могућ кроз Христа (Грбић 2007, 167); и она скреће пажњу на централно место молитве у опису буре, где се поред страшних таласа јавља и страшни вапај путника (Грбић 2007, 170). Приликом прве буре, путници могу само да плачу, исповедају се7), и моле се Богу. То у путопису има ефекта, будући да је следеће што сазнајемо након тога да су се путници зазивали Богородицу и Светог Николу (Бођански 1969, 5 (13)) то да је „правитель вѣтрмломъ“ познао град Ливно где су се склонили. То је можда у супротности са објашњењем емблема, које тврди да вера сама није довољна, већ да је потребно и делати. Чим је кренуло и друго невреме, кренуле су и молитве, Богу и Светом Николи (Бођански 1969, 6 (14)). Бура је поново праћена исповедањем и опраштањем од живота, али овај пут не долази одмах до разрешења. Та бура је трајала више дана, упркос молитвама: дакле, молитве нису услишене одмах. Јеротеј описује и избацивање воде из брода (Бођански 1969, 7 (15)), али и то ускоро постаје немогуће и путницима остаје једино запомагање; два дана и три ноћи нико није окусио ни воде ни хлеба; гласови су промукли, и све док бура не почне да се смирује, путници су лежали „яко мртви“ (као мртви). Кад се бура смири, прва ствар коју ураде је да се „воспомену о смерти“ и онда прозборе „благодаренїе воздасмо Богу“. Тако се потврђује и важност вере у тој ситуацији, али и свест о смрти, карактеристична како за барок, тако и за средњи век (Memento Mori).

Емблем Любовъ8)

На слици је приказана птица, која је у путопису знак спасења: „И въ третїй день узрѣсмо птицу от полудне и велми се возрадовасмо, рекоше, быће нѣгдѣ край близу, и бура малко утоли“ (Бођански 1969, 7 (15)). Веза љубави (према Богу) и птице потврђује се и у објашњењу иза емблема: друго Бог не тражи од нас, до да га љубимо више од свега и од себе самог. Тако кроз молитве, као знак љубави према Богу, и долази спас од буре у виду те птице, заједничке и емблему и путопису. И Драгана Грбић спомиње хришћанску традицију симбола птице у путопису, говорећи о томе као о библијском симболу, који директно алудира на голубицу која је Ноју носећи маслинову гранчицу заправо донела вести о копну, симболички упућујући на сигурност и избављење (Грбић 2007, 174).

Емблем Nадежда9)

На слици се налази кацига, која стоји на сидру изнад бескрајног мора, а коју безуспешно нападају стрелице, и одбијају се од ње. Тумачење иза емблема упућује на спасење које нам долази од вере, љубави и наде према Богу. С једне стране, то се може посматрати слично као емблеми Вѣра и Любовъ, а у контексту буре из путописа, која има везе са трпљењем и молитвом Богу. Много више упада у очи малтене контраст између значења стрела на овом емблему и у путопису. На емблему, стрелице су искушења, нешто што није од Бога и што од Бога удаљава, знак опасности, потенцијални реметилачки фактор. У путопису, с друге стране, стрела је један од знакова престанка буре, која је у средњовековној поетици, као и мердевине, имала везу са усхођењем људске душе (Грбић 2007, 163).

Емблем Терпѣнїе10)

И на слици и у потпису појављује се библијски Јов, за кога је карактеристично да се није поколебао у вери у Бога упркос свим животним невољама („Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње.“). У путопису, путници на броду за време буре и нису имали много избора сем да буду стрпљиви и чекају да Бог заустави буру (како је то њима вероватно изгледало; ато да ликови не траже ослонац у себи већ верују у чуда каже и Драгана Грбић (2007, 173)). Али могла бих рећи да је то индиректна асоцијација на Јова, који, попут путника на броду, није никако могао да утиче на своје недаће и који је био препуштен на милост и немилост више силе.

Тако постављено, оно уздизање душе, поменуто у одељку о Надежди, као и спасење из канџи природе, може се посматрати и као одговор Бога на молитву, веру и наду, као и у случају Јова. У литератури се већ посветило пажње на место у путопису где се река Нил помиње као рајска (Маринковић 1969, 265). У путопису, река је водена површина која, у супротности са морем, представља простор мира, где бура човека не може снаћи, као божји простор. И у ту слику буре се тако уплиће и просторна димензија, јер је она могућа само на специфичном простору. Тако, иако и Јова и ходочаснике сналазе невоље све док Бог не реши да је било доста, у причи о Јову не постоји та идеја да је неки простор опаснији од других.

То је сасвим у складу са средњовековним начелима. У есеју Владимира Гвоздена „Моћ, жанр, субјект: неколико напомена о европским путничким и путописним дискурсима у 18. столећу“, наишла сам на објашњење средњовековне супротстављености curiositas-а stabilitas-у, одакле је произилазило да је путовање грех (као и лекција о људској таштини) (уп. Гвозден 2014, 48). Иако би требало напоменути да тај аутор радозналост као побуду за путовање смешта тек у епоху просветитељства (Гвозден 2014, 49), и да у Јеротејевом случају можда не бисмо могли говорити о греху јер је то ипак путовање из верских побуда, бура се ипак догодила. Можда тако ипак опстаје теза да је безбедно само оно што је познато и домаће.

У везу са тим довела бих и есеј аутора James-а Clifford-а, Notes on Travel and Theory. Аутор прави разлику између истраживача (explorer), путника (traveler) и туристе (tourist), цитирајући у ствари Paul-а Fussel-а, и књигу Abroad. Према томе, Јеротеј би у Јерусалиму био туриста, јер је ишао да види унапред, углавном библијском традицијом одређене ствари, одређеним редоследом; али је путујући до Јерусалима можда ипак био путник, јер је у оквиру познатих ствари видео и нешто нетипично (као на пример злосрећно бакарно гумно (Бођански 1969, 2 (10)), којег се дотакао и Боривоје Маринковић (1969,  265-267) што није пропустио да забележи у свом путопису.

Емблеми Љубав, Надежда и Терпеније

*

Уским избором емблема – одабравши да на Пут’шествије к граду Јерусалиму гледам кроз пет емблема (Путъ, Вѣра, Nадежда, Любовъ, Терпѣнїе) из Итике Јерополитике – покушала сам да направим другачију визију неких мотива из путописа, са највећим акцентом на путу и бури, уз мали осврт на антику и средњи век. Као најинспиративнији се показао емблем Пут, којим сам желела да објасним и циљ пута као таквог, и појаву препрека на том циљу (буре). Он ми је омогућио да се дотакнем, бар на тренутак, и учешћа жене на ходочашћу.

Емблемима Вѣре и Любови послужила сам се за тумачење важне позиције молитве у ауторовом доживљају буре. Емблем Nадежда сам првобитно замислила да искористим на сличан начин као и Вѣру и Любовъ, али ми је на крају добро дошао за другачији поглед на мотив стреле. Емблем Терпѣнїе ми је помогао да успоставим неки однос путописа и Библије, што је, с обзиром на јаке везе са средњовековном традицијом овог дела, било прилично неопходно.

Надам се да сам успела да асоцијације и везе које сам уочила између Итике Јерополтике и Пут’шествија к граду Јерусалиму преточим у речи. Почела сам од Пута, којим сам обухватила целу слику, и одакле сам сузила поглед на мотив буре, који сам желела да обрадим на аутентичан начин. Још ужи фокус омогућили су ми Вѣра и Любовъ на молитву, као нешто што у делу функционише као начин, узрок разрешења; Надежда је ту најужег опсега, јер обухвата само детаљ знака почетка престанка буре. Емблем Терпѣнїе је после свега дошло као осврт на могуће везе дела са традицијом средњег века и Библије, што би био удаљени поглед издалека на путопис, којим сам се и опростила од његовог тумачења.

Антички и средњовековни трагови у овом путопису остали су у сенци барокних елемената које сам желела да истакнем тражећи и описујући њихову везу са емблемима, и који су у мом доживљају били снажније изражени.

Ауторка: Татјана Кличковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Посебно не с обзиром на жанровске разлике и оне везане за историјски моменат настајања Одисеје и Јеротејевог путописа.
2 http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/209 (приступљено: 12. 1. 2017)
3 1774., према сајту Матице српске.
4 Итика Јерополитика1774, 5 (23). Дајем двоструку нумерацију да би се избегла забуна: први број се односи на то како је сама Итика нумерисана, а број у загради на нумерацију према сајту.
5 Жена се зове Неда уп.Бођански 1969, 1 (7). И код путописа дајем двоструку нумерацију, прву према нумерацији путописа, а другу према нумерацији фототипског издања.
6 Итика Јерополитика 1774, 15 (35).
7 Драгана Грбић говори и о значају исповедања за средњовековну поетику (Грбић 2007, 170).
8 Итика Јерополитика1774, 19 (39).
9 Итика Јерополитика 1774, 29 (51).
10 Итика Јерополитика 1774, 129 (159).
Scroll To Top