ПРОСТОР ЧЕКАЊА

Паралелно овом животу тече и један наш живот који не би био онај преудаљен свет идеја, него свет одјека нас и наших збивања у једној префињенијој материји. И она је та која слаже урезе сведочанстава једне више перспективе што, тек на тачки постигнуте густине, треба изнова да пречита читав земаљски живот.

Први утисак након и у вези мог рођења јесте осећање извесног унутрашње произведеног притиска, немогућност да се изнађе довољан празан широко-удисајан простор у коме би се настанила једна гранањем успињућа, тропски пребогата слика-о-себи: – место сажимања, за кога би се – као за врх каквог у хитњи импровизованог шатора – прикачило око мог још немуштог самопосматрања. Праг усликовљавања тог у-даљ-одаслатог оку-предњачећег звука сопства беше и одвише тесан, тако да се кроз њега – као кроз прозорче једино преостале наде – могло тек провирити али не и некамо приступити. А само он је онај једини пролаз кроз који се може провући слепчева рашља, и са кога то заложено – у отвор положено и неким однето – зрно сопства може дочекати свој стрмо-укотвљен процват: дохват оне висине самопремеравања која не могаде другачије – до ли путем ове заплене – да поднесе одсуство одразног лика себе саме у етерској супстанци сопственог нерашчлањеног корења.

DEVOJKA_U_GRANJU_ZELENA_PASTELA_BY_MIOKE_VIA_G_MAXIMUS_14021686_719508828186940_5999325402113401965_nОко, које не могаде да нађе икакву поредбу дуђе у свету приманом чулима, нашло је – парадоксално – ову исту у месту згушњавања свих чулних утисака; месту пресецања свих струјања унутар сопственог најучесталијег видног поља. А то је врх “шатора” (крова), који је уместо самог себе приказивао свој потпорни, понад свега издвојен “спрат” (сплет греда) – са кога се пружала нова, оку-из-дубине недохватна визура (наговештена ту прикаченим јеленским роговима). Стога је ова (дечјим оком тек наслућена) циљна тачка, место постигнуте густине, била попут чепа избачена – измештена – у веће али и разређеније висине.

Услед бега своје тражено збиљске, дубином одзвањајуће паралеле, која би му једина пружила верну одразну слику сопства, око детињег сновиђења морало је да се задовољи тек њеним изобличеним оквиром: настањивањем на прузи једне у-круг-путујуће, а постепено удаљавајуће над-визуре западног обзорја, ту приспеле од стране једног сасвим туђинског (сутоњег) погледа – чији издужен прамац (коси зрак), будући одваљен и закован у месту, служи још само као полуга одскока ка новим ненаслућеним одредиштима.
*
Бити дете вакуумског простора много пре него људи, биће коме је даљина у сваком њеном појавном виду ближа него близина – нужна је последица тога што је нешто најприсније исцурело из облика присутних ствари и њима истим прирођеног људског округа, и пребегло онде где поглед не допире; то беше пролом казаљке једног – жртвеног јер не-преводивог – сопства ка правцу подударања са свеопштом осом.

KELTSKI_ZMAJ_TAPISERIJA_544649_334383143351412_2073634432_nА при том је сам простор у коме сам се (својим неизабраним, дубоко нежељеним, али лунарним магнетом прослеђеним, рођењем) нашла био неслучајан, повлашћен; обавијао ме је попут раширених крила властите, у пергамент свијене унутрашњости. И још је био осовина која је свијала рубове свају четири околна хоризонта, и њихове узајамно везане одсјаје катапултирала ка даљним непознаваним пределима.
Поред тога што је имао “шаторску” конструкцију и њен главни (иако одсутан) потпорни стуб (налик на разапета једра и одозго утакнуту катарку), овај простор је био пун прегиба и напуклина, неочекиваних пролаза ка својим опречним визурама или добро притајеним полеђинама, – те је душа лако могла да излије на њега цео унутрашњи ток свог предсаживљавања са /једнократно изазваним/ болом оног /у односу на детињу визуру/ неупоредиво ширег света; тачније: да се уклопи у мозаик /многобројних/ путева зацељивања његове /за сва бића заједничке/ ране. Заузврат тог мог прислушавања њихове патње, предмети су ми – као једно немо постројено и к мени нагнуто гледалиште – одговарали тоном озарене, сипко прочишћавајуће сете. Потпуна промена визуре: сада ја – уместо њих – бејах та која је са свих својих страна сагледавана.
Тај кључ двоунакрсног исписивалаштва властитих душевних стања на виђене ствари и прислушавалаштва њихове саморасклопиве унутрашњости, довео је у једном трену свог рада до застоја; нагнуло се тад моје биће ка својој пасивној страни: прислушавалаштву. И тада је стрела мог слепо-погледног писања-по-стварима, након одужене паузичне запетости, била обрнута у свој извор – поставши (противтежно мом утапању у себе – као предалеку и превремену) решеткастом лампом из-ока-отетог плама! Отуд следи замрачење језгра тога плама, или замагљење мог првостеченог продорно-бистрог погледа одушевљења – упртог у властиту тачно фокусирану визију (обрис далеких савезништава).
Варница схватања, упаљена у мом оку, тад је доживела своје нагло захлађење; беше се претворила у кристалну иглицу, што шарањем по површи својег заборава крчи пут једног општег враћања у дубину – која сад први пут постаје тонски разуђена; спирално степенична, иако измењено редоследна; увис брусећа, или најзад преведена – у музику својих у неповрат распршених атома.

“Не користе ту луну више
као што досад користише –
хоћу да кажем као шатор –
што ми се чини чудновато:
атоми су, међутим, њени
у пљусак сви распршени
из којих су ти лептири
земни, које свод узнемири,
пратећи се све у корак
(никад укроћена сила!)
донели један узорак
на врху дрхтавих крила.”

(Едгар По: “Вилинска земља”)

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

Scroll To Top