ПРОШЛОСТ КАО СВЕСТ О НУЖНОСТИМА ДАНАШЊИЦЕ – ДЕО ПРВИ

Дан први. Напољу студен. Сунце, једва видљиво, сакривено иза тешких и сивих облака, полако гасне, а над велеградом се ствара величанствен призор децембарске вечери. Првобитно сивило замењују лампиони најразличитијих боја који у дослуху са бојама семафора и новогодишњим мелодијама доприносе стварању узавреле претпразничке атмосфере.

13bУ Ташмајданском парку и Цркви Светог Марка, пак, потпуни смирај. Чује се тишина и осећа снага једног света изван времена. Пажљиви посматрач приметио би седамнаест прилика, четрнаест мушких и три женске, које, као једна, улазе у велелепно монументално здање, урађено у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу на Косову и Метохији. Крсте се, целивају иконе и врше дубоки поклон над гробницама цара Стефана Душана, патријарха Германа, краља Александра Обреновића, краљице Драге и кнеза Милоша Обреновића. Посвећују своје срце и ум само Господу, пале свеће и моле се Господу – да благослови њихову добру намеру и управља њиховим путовањем у одласку и повратку, да здраво, мирно и срећно оду и врате се – ПУТЕВИМА ПРЕДАКА, 100 ГОДИНА КАСНИЈЕ. Седам часова касније Миодраг, Драгана, Небојша, Марко, Александар, још један Александар, Срђан, Иван, Мирко, Алекса, Софија, Ђорђе, Петар, Немања, Слободан, Бојан и Бојана ступиће на тло средњовековног града, који је добио име по тврђави чији се остаци уздижу недалеко од истог – Звечан.

Први сусрет са Косовом. Ваздух удишемо пуним плућима. Очи су широм отворене. Иако је град утонуо у ноћ и тишину, желимо да видимо и ослушнемо. Ни шума, ни гласа, али жеља је одвећ јака. Домаћини су у међувремену припремили вечеру. Несебични у својој намери и изузетно гостопримљиви, износе пред нас плодове природе са ових простора. Док се крчмом шири мирис праве домаће кухиње, са домаћинима разговарамо о нашем путовању. Миодраг, организатор, градацијски предочава нашу причу – од планирања путовања, преко позива, преписке са потенцијалним путницима, пријављивања, отказивања пријава до коначне реализације. Статистика каже да је постер о планираном путовању видело око 400 000 људи, о путовању се детаљније информисало (кликом на линк) око 100 000, на ФБ страници „100 година касније“ постер је like-овало, коментарисало и поделило око 10 000, до 1. децембра пријавило се преко стотину људи и, до краја, кренуло седамнаесторо. Кроз наредна три дана (11-13.12.2015) седамнаесторо ентузијаста обићи ће: Газиместан, Грачаницу и истоимени манастир, Високе Дечане, Призрен и Богословију Светих Кирила и Методија и Цркву Богородице Љевишке, те Албанију – Тирану, Драч и Скадар. Након вечере и разговора са домаћинима, одлазимо на починак, чини ми се сви са истом жељом – да што пре сване како бисмо могли да видимо, удахнемо, дотакнемо.

gračanica

.

Дан други. Будимо се са првим зраком светлости који као да додатно утемељује и крепи снагу, веру и наду са којима смо дан пре кренули на највећи путнички подухват. Од Звечана преко Косовске Митровице и Вучитрна пут нас води до Газиместана. Посматрам. Волим да посматрам. У мени су се сплели и прошлост и садашњост и стрепња и самопоуздање и дубоко поштовање за оне који су пали у борби за слободу. Желим толико тога да кажем, али немам коме. Из те запитаности и вртлога мисли прену ме призор о ком сневах. Преда мном се указа кула, коју препознах са слика из уџбеника из историје и читанки. Стајала је испред мене у свој својој величини, постојаности и снази. У ходу ишчитавам стихове епских песама косовског циклуса који су исписани на зидовима желећи да што пре стигнем до врха. Покушавам да избројим степенике, али ми не иде. Не застајавам. Мој поглед стреми ка висинама. Видим комад плавог неба. И ту сам. Налазим се на платформи. Тешко дишем. Борим се против ветра који ме немилосрдно шиба по образима. Не дам да ме сломи. Вртим се у круг. Видим ушће река Ситнице и Лаба. Боже… Ја сам на месту на ком се одиграла Косовска битка 1389. године.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави. 

(Милан Ракић – На Газиместану)

Опет усмеравам поглед ка небу и нада мном као да вијори Ракићева патриотска поезија, читав онај циклус песама инспирисан заветним косовским искуством – Минаре, На Газиместану, Симонида, Божур, Јефимија, Кондир, Напуштена црква и Наслеђе.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
(Милан Ракић – На Газиместану)

Казујем Ракићеве стихове и још једном се осврћем, саледавам кулу и простор око ње, и питам да ли нас је заиста захватила западњачка  река. Да ли треба да крочимо на свету земљу Косова, па да тек онда срце и душу Српства осетимо? Размишљам и посматрам. Посматрам своје сапутнике, који, закључујем на основу њихових израза лица, сваки за себе, воде унутрашњу дискусију са прецима. Посматрам пределе. Тужни су и пусти.

А тамо, ко гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе –
Раздраба се блесак по коси и луци,
Ко да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.
(Алекса Шантић, Јутро на Косову)


17aГрачаница је следећа станица нашег путовања. Заустављамо се и одлазимо до споменика палим борцима у Првом светском рату, споменика краљу Милутину и манастира Грачаница. Споменик краљу Милутину откривен је 2015. године, налази се у дворишту Основне школе „Краљ Милутин“ и представља спону са прошлошћу – што је прошлост присутнија у нама, сигурнији смо у садашњости – али и светионик, путоказ, стални и свеприсутни подсетник да треба да чинимо добро, да се надамо и верујемо. Правимо фотографије и дивимо се његовој грандиозности док нас ученици школе кришом посматрају кроз прозоре својих учионица. Поздрављамо их благим осмесима и упућујемо се ка манастиру. Манастир Грачаница саграђен је између 1313. и 1321. године. Један је од најлепших српских средњовековних манастира. Најбогатији владар на Балкану тога доба, Свети краљ Милутин (1282-1321), испунио је завет Господу да ће сваке године своје владавине саградити по једну цркву, а последња у низу, најсјајнија и најузвишенија, била је Грачаница. Свети краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Манастир Грачаница данас је женски манастир. Наиме, у Грачаници је, по њеном настанку, живело више стотина монаха. Током времена више пута је разарана, нарочито од стране Турака. Извесно време била је и напуштена. Након Другог светског рата, неколико монахиња одлучило је да обнови манастир, те је тако постао женски. Врата манастира отвара нам управо једна од монахиња, која у њему борави тек две недеље. Мила и предусретљива, говори о историјату манастира и радо одговара на наша питања. На нашим лицима видно је дивљење не само према овој, него према свим јаким, храбрим и мудрим женама, према онима које се надају, које верују да Господ увек има последњу реч, према онима које чувају последњу парчад свете српске земље.

Поглед потом усмерава ка фрескама. Фреске су дело чувених фрескописаца, дворских сликара Светог краља Милутина. Све зидне површине покривене су фрескама најразличитијих тема, па тако имамо: Богородичин циклус, мотиве из Старог и Новог завета, представе Страшног суда, календара, ктиторске представе Светог краља Милутина и краљице Симониде. Први пут је осликана и краљевска лоза Немањића са 16 чланова. Фреске имају теолошки, литургијски, алегоријски и историјски карактер. Као спој аутентичног градитељског дела и богате сликарске творевине, Грачаница се од 2006. налази на УНЕСКО листи заштићених културних добара. Нарочиту пажњу посвећује краљици Симониди. Фреска на којој се налази Симонидин лик инспирисала је Ракића да напише песму насловивши је управо њеним именом:

Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне, на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи! (Милан Ракић – Симонида)

13aПостоје три верзије о томе како су ископане Симонидине очи. Прва каже да су то учинили Арбанаси, друга да су то учинили Турци док су харали манастире, јер су имали осећај да их свеци посматрају и осуђују њихов чин, а трећа, која се чини некако најверодостојнијом, да су то учинили људи који су били болесни, мештани околних места – долазили су у манастир, стругали малтер са предела очију светаца и потом га стављали на оболеле делове тела верујући да ће тако оздравити. Излазимо из манастира. Осећамо спокој у телу и души. Осећамо да смо се зближили. Радост због остварених и предстојећих циљева неизмерна је. Расположени и пуна срца, упућујемо се ка манастиру Високи Дечани. Наш аутобус, превозника Ласта, у међувремену је отишао према Великој Хочи, а ми се возимо локалним, са КиМ регистрационом ознаком. Испоставиће се да смо донели исправну одлуку, јер су нашу Ласту каменовали док је пролазила кроз Суву Реку.

На месту које одише миром, тишином и пружа осећај спокојства и благостања основао је Свети Стефан Урош III Дечански манастир Високи Дечани. „Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, (…) сачишћено сваким дрвећем, јер је место много гранато и много плодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река (…) – са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је, дакле, место часно и достохвално за подизање манастира.“ Овако је Григорије Цамблак описао избор места за оснивање манастира у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске архиепископије, и Призрена, једне од славних престоница Немањића. Пристижемо. Но, наш први сусрет и прва размењена реч не беху са свештеним лицем, монахом манастира, но са војним снагама КФОР-а које данас обезбеђују манастир и којима дајемо документа. Улазимо у дворе манастира, а по нама као да пада покров који за тили час однесе умор и испуни наше мисли блаженим спокојем. Улаз у манастир налази се на уздигнутом тлу и тако обезбеђује да се у првом сусрету обухвати погледом готово цео комплекс. У том нас, богоумилно и тихо, поздравља и жели добродошлицу отац Петар. „Помаже Бог, оче“, рекнемо сви углас. Наша посета била је најављена, те разговарамо о местима која смо обишли и која тек треба да обиђемо, о бескрајној Божјој светлости у души и непоколебљивој вољи са којом смо кренули на пут. Затим усмеравамо погледе ка најважнијој грађевини у манастиру – саборном храму, који је, чини се, блиставији него икада раније. Задржавамо се испред улазних врата док нам отац објашњава да је извршена рестаурација фасаде, камених зидова, врата, прозора и скулптура. Радове су у оквиру УНЕСКО-вог програма обнове обавили италијански стручњаци док су рестауратори из Београда урадили чишћење фресака и икона у јужном делу здања.

У храм улазимо тихо, полако и са дубоким поштовањем. Величанствености спољашњег изгледа храма одговара исто таква унутрашњост. С обзиром да су Дечани постали место ходочашћа, даривани су готово седам векова без прекида. Тако ризницу чине: старе иконе, намештај, скупоцено украшени богослужбени предмети, као и рукописне и штампане књиге. 21aЛагано корачамо ка иконостасу испред ког се, положене у кивот, налазе мошти Светог Стефана Дечанског. Са вером и молитвом, прилазимо кивоту и целивамо га. Свето тело Стефана Дечанског потпуно цело почива и чини благодатна дела. Посебности угођаја, за мене барем, доприноси још једна чињеница. Наиме, крсна слава моје породице је Свети Стефан Дечански, у народу познат као Свети Мрата (Мратиндан). Црква га слави као великомученика 24. новембра. Син Светог краља Милутина и отац цара Душана, још као десетогодишњак, под лажном оптужбом да хоће оцу да преотме престо, ослепљен је и послат у манастир Христа Пантократора у Цариграду. По ослепљењу, јавио му се Свети Николај Чудотворац рекавши да ће му вратити вид, што се и догодило пет година касније. Отац се измирио са сином и даривао му велику и богату државу, којом је Стефан Дечански мудро, човекољубиво и богољубиво владао. Подизање Високих Дечана био је врхунац Стефановог задужбинарства. Дана 24.11.1331. Свети Стефан Дечански упокојио се као мученик и праведник. Са Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља српског народа. Са једне стране мошти Светог Стефана Дечанског, који је моја крсна слава, а са друге једина фреска на свету на којој Исус Христос има у руци мач правде, уместо књиге – Исус Христос, на чији сам дан рођења рођена и ја. Двоструко ушушкано место у мом срцу. Има ли вреднијег дара? Издвајам се из групе. Шетам манастирским двориштем. Сама. Удишем свеж и окрепљујући ваздух. Срећна сам.

Отац Петар нас потом позива у трпезарију, где нас чека ручак. Три стола. Посна трпеза. Дечанско вино. Домаћа погача, тек извађена из пећи. Пасуљ. Риба. Кисели купус. Кисела паприка. Слатко. Јабуке. Казујемо молитву пре обеда и одмах затим кушамо храну коју су произвели монаси користећи незагађену природу и њене дарове. И не трудимо се да саберемо утиске. Исувише их је. Чини се да тек данас, док пишем овај текст, месец дана након нашег путовања, постајем свесна где је моја нога крочила док се мисли складиште, саме од себе. Казујемо молитву после обеда и обилазимо преостале зграде манастирског комплекса. Поред трпезарије, ту су: Архимандритија, Милошев конак, звоник и Леонтијев конак. Питамо оца Петра о посетиоцима – ко долази у манастир и колико често. Каже нам да родитељи доводе децу, да им се очита молитва, долазе болесни тражећи исцељење, а долазе и млади парови, Албанци, те да су врата манастира широм отворена за све добронамерне људе.

Спушта се мрак. Стискам јабуку коју узех из чиније, са трпезаријског стола, а за мном остају Дечани одолевајући освајачима и чувајући сећања на најславније.

Ауторка текста и фотографија: Бојана Анђелић

Scroll To Top