Прича о северноамеричким Индијанцима

Народ Манитуа и Великог Духа

Увод: Велика Ватра (Дејан Добријевић)

Таласи су се као мали дебељушкасти прасићи превртали један преко другог, ветар је лучио своју молску симфонију, док се омања група дрвених једрењака мирно котрљала по сланој површини океана. Био је то преврео дан Лета господњег 1492, у различитим историјским књигама различито убележен: као највеће откриће новијег доба или пак највећи масакр над једном цивилизацијом, културом и народом, проузрокован обичном грешком, још обичнијег капетана, који је, тражећи Индију парадоксално пристао уз криву обалу. Древни човек који је тамо живео још од неолитских и палеолитских времена, изненада „откривен” нашао се у час посла угрожен у свим сферама егистенције. Но, освајачке хорде Шпанаца, Холанђана, Француза и Енглеза имале су прилику да се сусретну са народом који је упркос необразованости и технолошкој неразвијености наспрам својих освајача поседовао невероватну духовну снагу и карму, која га је водила до највиших тачака тока свога постојања. Одређени хришћански редови, људи и жене, каткада су досегли ту креативну моћ. У Сједињеним Америчким Државама било је стотине сићушних индијанских друштава која су одржавала себе и своје појединце на таквој разини стотине година, до задњег сата.

Ово је прича о народу који је у неким својим сегментима потпуно избрисан са лица земље. О народу, који је конституисао праоблике демократије док су „напредном“ Европом владали монархија и слична хијерархијска уређења. О народу, на чијем је племенском уређењу касније изграђен модел САД. Ово је прича о народу Велике Ватре.

***

Познавати дух Индијанаца САД, значи познавати неки други свет. То значи поћи даље од картезијског доба, даље од хришћанског доба, даље од Аристотеловог доба, даље од свих дихотомија које познајемо, и ући у свет чуда, доба праскозорја човека. Ту су све дихотомије окупљене: радост захтева тугу, а туга радост, човек и друштво и свет су једно, машта и стара конкретна мудрост искусности суделују у ритуалима и морализаторским причама, песмама и митовима, идеализам и идеалност удружују се с истраживачком и постојаном практичношћу. Дете је удружено са човеком.

У време открића, подручје где су сада САД садржавало је око милион Индијанаца (тачније речено аутохтоних Американаца). Укупан број за Северну и Јужну Америку износио је око 30 милиона Индијанаца. Данас је тај број у САД сведен на цифру од око 2 милиона. У доба доласка белаца није било четворне миље која није била употребљена или насељена. Неких 600 индијанских дијалеката служило је још већем броју племенских друштава. Та су друштва живела у савршеној еколошкој равнотежи са шумом, равницом, водама и животињским светом. Историја северноамеричких Индсијанаца, у току низа векова, истиче три индијанске карактеристике, приступачне просечном човеку само применом дубоке друштвене уметности. Оне су биле: психолошка зрелост, многостраност и интензивност са мирноћом.

Сматра се да је постојбина америчких Индијанаца Азија и да су миграције почеле 10000 година пре Христа, а да су досељеници стигли из Источне, па чак и Средње Азије. Оне су текле не само од запада преме истоку, већ и дуж планинских венаца Аљаске, пацифичком обалом, све до Tierra del Fuego. Неке групе су се заустављале, а неке су настављале пратећи речне токове, одувек битне за људске насеобине. Први амерички досељеници су са собом носили оскудна искуства: употребу ватре, уплитање биљних влакана у тетиве и прављење оруђа од камена. Од животиња припитомили су једино пса. На новом континенту научили су да гаје биљке и да праве украсе од метала, што је условило стварање различитих култура. С обзиром да су досељеници стизали из различитих крајева Азије и језици су им били различити. Током времена у новој постојбини издвојило се осам језичких група из двеста мањих језичких целина. Индијанска традиција се понајвише одржала захваљујући неким племенима као што су Зуни и Хопи, и племенима Апачи и Навахо, која су живела под мањим утицајем Шпанаца, налазећи се у далеким пустињама неинтересантним за освајаче, и чији су митови дошли и до нас. У околини великих језера дошло је до стапања више племена алгонкијанске језичке групе, као што су: Оџивабај, Потаватоми, Саук, Фокс и Кикапу, са племенима Санте и Винебаго која су говорила сијуан језиком. Јужно од реке Охајо племена као што су: Кадоан Пони, Сијуаносаги и Омахе су задржала своју религију, јер су били далеко од свих утицаја.

Што се тиче племена Кајове, шпански извори наводе да су настањивали области реке Јелоустон око 1706. године, док други извори тврде да им је постојбина област Оклахоме, где се и данас налазе. Они су карактеристични за јужне равнице, као што су Чејени за северне. Кроз историју Кајове су се удруживале са Кајова Апачима који су говорили Атабаскан језиком. И поред заједничког учешћа у ратовима и церемонијама, као и поред идентичне материјалне културе, оба народа су задржала језички идентитет, социјалне, управне и религиозне облике. Племе Зуни, у југозападном Новом Мексику највеће је од свих Пуебло Индијанаца и вероватно најконзервативније. Њихова религија и филозофија је најкомпликованија. Мит о настанку кукуруза је рецитован једанпут годишње, а рецитовала су га 2 свештеника. У току рецитовања појављују се Шалако – велика натприродна бића у облику птице, позната као „божански створови”, да благослове народ Зуна. Церемонија траје целу ноћ. Док се прича изговара не сме се изоставити ни једна једина реч, јер цео церемонијал неће имати ефекат. Племе Модоци данас живи на источној падини Кескејд планине у Орегону, пределу којег пресецају речни токови према језерима. Њихов живот је уско везан за долине, реке и језера. Из реке су користили лососе и друге рибе, сушећи их за зиму. Од корњача су јели месо, док су оклопе користили за зделе и посуђе.

Чироки Индијанци, који су живели у Јужној Каролини и Источном Тенесију представљали су највеће северноамеричко племе од 20000 људи, који су живели у 60 градова. Племе Ирокези је настало из уније између пет племена из дела североисточне Америке. Били су то: Кајуга, Мохавк, Ониеда, Онондага и Сенека, који су говорили међусобно разумљивим језицима. Њихова организација је постала један од модела конституисања САД-а.

Уместо ауторовог закључка:

Хеј-а-а-хеј! Хеј-а-а-а-хеј! Хеј-а-а-хеј! Деда, Велики Душе, још ме једном погледај на земљи и пригни се да чујеш мој слабашни глас. Ти си први живео и старији си од сваке потребе, старији си од сваке молитве. Све ти ствари припадају – двоножне, четвороножне, крила ваздуха и све зелено што живи. Поставио си моћ четирију страна света да се укрсте. Укрстио си добар пут и пут потешкоћа; и тамо где се секу то је место свето. Дан за даном, ти си живот свега.

ЦРНИ ЛОС, ДАКОТА СИЈУКС

Увод приредио: Peti Sioux Dobrijevich

Тема: Тамо где смо преварени (Mici Zibi)

„Живео је једном, мада тврде да их има још понегде, народ слободан и природан као вук. Звали су их Индијанци. Схватали су и разумевали природу, звали је Маниту. Говорили су:

Давно, када је Маниту стварао свет, прво је створио равнице и планине. Затим реке и језера. Онда је створио небо, дрвеће и траву. После тога створио је животиње. Од сваке животиње Свемогући је створио свој народ, створио је нас. Наш народ настао је од вука. Зато децо, поштујте вука као свог оца, своју мајку. Поштујте вука као свог брата. Не смете га убити нити му било како нашкодити. Он је наш тотем, наш заштитник”.

Индијанска легенда: Бели човек, Маниту и вук

Прича о северноамеричким Индијанцима, прича о првим, аутохтоним Американцима, сеже дубоко у далеку прошлост, даљу од освита првих цивилизација.

У давна времена, пре неких десет, двадесет или више хиљада година, групе племена из Источне и Средње Азије кренуле су на далеки пут неизвесности, пут у непознато. Вођени властитом судбином и пратећи свој унутрашњи немир стигли су на неки нови, неоткривени континент, испоставиће се касније – не баш гостољубиво подручје данашње Аљаске.

Откривајући временом себе, унутрашње пориве, снове и духове предака кренули су даље, дуж пацифичке обале и долинама река у потрази за стаништем и храном. Стапајући се са природом, њеном нетакнутом издашношћу, изазовима и логиком – схватљивом само за оне који могу да је испоштују, следе и узврате несебично на даровима, проширили су се до крајњих тачака америчког континента, данашње Огњене земље, зване и Terra del Fuego. Били су то народи монголоидног изгледа, међусобно различити по језику и култури, племенски организовани у ловачко-сакупљачка и риболовачка друштва, која ће учећи почети да се баве и земљорадњом те узгојем биљака.

Били су то народи сиромашни (или скромни) по знању, али изузетно богати духом, Великим Духом властитих предака који их је непогрешиво водио и којег су изузетно поштовали. Били су то номади и ловци који су схватали и поштовали природу, звали је Маниту, градећи на њеној лепоти, невиности и дарежљивости властиту цивилизацију и хармонични свет узајамног узимања, давања и пре свега  поштовања.

Мудрост о животу:

„Као што не можете видети да се листови било ког здравог дрвета међусобно препиру или боре, исто тако нема никакве потребе да се људи међусобно препиру или боре због било чега изузев пријатељског надметања. Када се Велики Дух спозна изнутра, у заједницама у којима се поштује истина и поштење, људи живе у међусобном складу. Они доживљавају своје властите животе и живот Творца као један исти живот. Они знају да су наши људи листови, а наша племена гране чудесног дрвета. Они знају да живот двоногих и четвороногих и крилатих, живот биљака, река и мора, живот чак и самог сунца, месеца и звезда расте из истог дрвета. Сви потичу из једног стабла Бића- вечног живљења које знамо под именом Бог. На овај начин, Велики Дух живи унутар свих ствари, у свакој животињи и биљци, у сваком дрвету, и у сваком од нас који смо овде присутни”

Досељеници из Азије, први, аутохтони Американци, били су деца природе, која живе у складу са њеним законима. Живећи номадски и пратећи дивљач по беспућима непрегледне нетакнуте природе, били су у сталном покрету и праћењу токова природе са свим њеним менама, изазовима и даровима. Све што су имали, носили су са собом- и своје шаторе(wигwаме) и своје оружје – лук, стрелу, копље, секиру (tomahawk), а касније и коње, који су им понајвише служили у сеобама, борбама и лову на бизоне (buffale – tatanka) њихове главне изворе хране и осталих скромних потрепштина. Дивљи коњи – мустанзи, уживали су у властитој слободи и неспутаности.

Богата индијанска митологија говори нам о томе колико су поштовали земљу: она по њима није била ничије власништво, а ми смо је само изнајмили да живимо на њој. Велики Дух уступио нам је земљу као и биљкама и нашој браћи животињама. Да би преживео, Индијанац убија само онолико колико му је потребно, молећи се духу природе и тражећи опрост.

До времена европске колонизације северноамеричка популација је приближно бројала нешто мање од милион људи, који су углавном живели дуж обала (бавећи се ловом, сакупљањем и риболовом), пре него дуж неплодне унутрашњости континента. Њихове мале сеоске заједнице временом су прешле и на земљорадњу. Док су мушкарци ишли у лов на дивљач, жене су се бавиле домаћинством, децом и узгајањем култура попут кукуруза (којег су звали ћерка живота), пасуља, дувана и других биљака.

Главне групе азијских досељеника обично се деле географски на: северозападну обалу (нпр. народи Nutka и Kuakiuti), висораван и басен (Pajati и Nez Perse), југоисточни (Čiroki), североисточни (Algonkini и Irokezi), Велика низија (Apači), југозападни (Navaho, Zuni, Hopi и Pueblo), Калифорнију (Pomo), подарктички (Čipavimo) и арктички (Inuiti).

Мудрости знаменитих северноамеричких поглавица:

ЛУДИ КОЊ (Поглавица Oglala Siux) – 1875  

Опходи се према земљи ваљано: њу ти нису дали твоји родитељи, њу су ти позајмила твоја деца. Ми не наслеђујемо земљу од наших предака, ми је позајмљујемо од наше деце. Не може се продати земља којом људи ходе.

ОРАО ПОГЛАВИЦА – Pawne

У почетку свих ствари, мудрост и знање су били код животиња, јер Tirawa, који је изнад, није говорио директно човеку. Он је слао одређене животиње да кажу човеку да се он показује кроз звери, и да он од њих, и од звезда и сунца и месеца треба да учи. Све ствари у свету су двоје. У нашем уму ми смо двоје, добро и зло. Нашим очима видимо двоје, ствари које су лепе и ствари које су ружне. Ми имамо десну руку, која удара и која је начињена за зло и леву која је пуна доброте и близу је срца. Једна нас нога може водити на пут зла, друга нас може водити добру. Зато, све ствари су двоје.

ВЕЛИКИ ГРОМ – Algonqyin

Велики Дух је у свим стварима, он је у ваздуху који дишемо. Велики Дух је наш отац, а земља је наша мајка. Она нас храни, и све што ставимо у њу она нам враћа.

GEORGE COPWAY – поглавица Ojibwa (1818 – 1863)

Међу Индијанцима нема писаних закона. Обичаји који се преносе са колена на колено су једини закон који их води. Свако се може понашати другачије од онога што се сматра добрим ако сам тако изабере, али такво понашање ће му донети осуду народа. Страх од осуде народа је моћан обруч који држи све људе у једном друштвеном телу.

МЕДВЕД КОЈИ СТОЈИ – поглавица Oglala Siux

Мудри су били стари Лакоте. Знали су да човеково срце постаје тврдо кад се удаљи од природе и да непоштовање живих, растућих ствари такође води и непоштовању људи.

TECUMSEH – поглавица  Shawnee племена

Увек поздрави пријатеља кад га сретнеш или пролазиш поред њега, поздрави чак и странца на усамљеном месту. Поштуј све људе и не клањај се никоме. Кад се ујутру устанеш, захвали се за храну и радост живота. Ако свему томе не видиш разлога, грешка је једино у теби. Не искориштавај никога и ништа, јер то претвара мудраце у будале и заробљава дух визије.

DAN GEORGE – поглавица Salish племена

Ако разговараш са животињама, и оне ће разговарати с тобом и тако ћете се међусобно упознати. Ако не разговараш с њима, нећеш их упознати, а оно што не познајеш, тога се бојиш. Оно чега се бојиш, то уништаваш.

ЛУДИ КОЊ – поглавица Oglala Siux

Ми нисмо тражили од вас, белих људи, да дођете овамо. Велики Дух дао нам је ову земљу као дом. Ви сте имали своју земљу. Ми вас нисмо дирали. Велики Дух дао нам је пуно земље да на њој живимо, дао нам је бизоне, јелене, антилопе и другу дивљач. Али ви сте дошли овамо; ви нам узимате земљу, ви убијате нашу дивљач и нама је тешко живети. Сад нам кажете да радимо за живот, али нас Велики Дух није терао да радимо, већ да живимо од лова. Ви, бели људи, можете радити ако желите. Ми се не мешамо у ваше послове, а ви нас питате зашто не постанемо цивилизовани. Ми не желимо вашу цивилизацију! Ми желимо живети попут наших очева.

БИК КОЈИ СЕДИ (Tatanka Yotanka) – поглавица Hunkpapa Siux

Ја сам црвени човек. Да је Велики Дух хтео да будем белац, учинио би ме таквим. У твоје је срце ставио једне жеље и планове, у моје срце друге. Сваки је човек добар у његовим очима. Орлови не морају бити вране. Ми сми сромашни, али слободни. Ниједан белац не надзире наше кораке. Ако морамо умрети, умрећемо бранећи своја права.

МЕДВЕД КОЈИ СТОЈИ – поглавица Oglala Siux

Из индијанског приступа животу призилази велика слобода – дубока и свеобухватна љубав према природи, поштовање живота, обогаћујућа вера у врхову снагу, те начела истине, поштовања, великодушности, једнакости и братства као водиље у односима међу људима.

МЕДВЕД КОЈИ СТОЈИ – поглавица Oglala Siux

У срцима свих нас постоји скривена цеста којом се ретко путује, а која води до непознатог, тајног места. Стари су људи заиста волели земљу и на њој су седели и почивали с осећањем да су близу мајчинске снаге. Своје су шаторе градили на земљи, а своје жртвенике од земље. Земља је умиривала, јачала, прочишћавала и лечила. Због тога стари Индијанац још увек седи на земљи, не устаје и не одваја се од њених снага које живот дају. За њега седети или лежати на земљи значи моћи размишљати дубље и осећати снажније. Он може јасније проникнути у тајне живота и доћи у ближи однос са животом око себе.

JOSEPH (Heinmot Tooyalaket) – Nez Perce

Земља је створена уз помоћ Сунца и требало би је оставити онаквом каква јесте. Земља је створена без линија разграничења и није на човеку да је дели. Видим белце широм земље како се богате и видим њихову намеру да нам дају безвредну земљу. Земља и ја један смо ум. Мере земље и наших тела су исте. Реците нам, ако то можете рећи, да вас је послала стваралачка снага да с нама разговарате. Можда мислите да вас је Створитељ послао да нас уништите. Кад бих мислио да вас је послао Створитељ, могао бих и ја поверовати да имате право са мном располагати. Немојте ме погрешно схватити, већ схватите у потпуности моју приврженост земљи. Ја никад нисам рекао да могу радити са земљом шта ми се прохте. Једини ко има право располагати земљом је онај који је створио. Ја имам право живети на својој земљи, а тако и ти имаш право живети у својој.

Ово је прича о народу Великог Духа и њему супротстављеном свету похлепног, лицемерног и свирепог белог човека. Ово је прича о једном од највећих и најбруталнијих геноцида у историји човечанства. Ово је есеј о лепоти, људској души, чудесној природи, поштовању, саосећању, мудрости, истини и правди, са једне – индијанске стране, и бестијалности, лажи, лицемерју, подмуклости, неправди и незабележеном злу, са друге стране тзв. цивилизованог, побожног, евро-американизованог модерног човека, вука у јагњећој кожи хришћанства који се латио мача у име „виших” циљева и „права”. Ово је тужна мисао, виђење два супротстављена концепта живота и света, прича о бруталном нестанку једне, индијанске цивилизације, и настанку „модерног, праведног и хришћанског” света на тлу натопљеном крвљу „црвенокожне” браће. Ово је један од могућих одговора на вечно питање свих нас: КО СМО, КАКВИ СМО И КУДА ИДЕМО?.

Поглавица Врано Стопало:

Шта је живот? То је трептај свица у ноћи. То је дах бизона на зимској хладноћи. То је мала сенка која јури преко траве и нестаје са заласком сунца.

Ми смо звезде што певају
ми певамо нашим сјајем
ми смо ватрене птице
ми летимо небом
ми гледамо доле на планине
ово су песме звезда
песма Алгонкина

И док су векови мира, слободе и сагласја са природом и Великим Духом хармонично пролазили на непрегледним и дивљим пространствима Америке, док су аутохтони амерички народи градили свој нови свет у складу са Maniutom као Створитељем свега постојећег, духовима својих предака, својим митовима и легендама, номадски лутајући и слушајући само властито чисто срце, са друге стране „велике баре” тј. атлантског океана, развијао се неки сасвим другачији свет, спремајући се на свој судбински, далеки пут.

Средњевековна Европа, наследник и лучоноша тзв. напредне и хришћанске Западне цивилизације, у свом пуном технолошком успону и обесној сили, након „милосрдних” крсташких ратова усмерених ка непокореном Истоку, у име „Бога, вере, правде и једине могуће истине”, усмерава свој поглед праведника и авантуристе ка Западу, бацајући око на све што може послужити сврси остварења „узвишених и светих циљева” Столице и Круне. Постајући водећа светска поморска сила (пре свега захваљујући будућим колонизаторима планете: Шпанији, Португалији, Холандији, Француској и неизбежној, најкрволочнијој и циничнијој британској Круни у чијем ће се окриљу, у наредна 4 века наћи око 90% светске територије), са светим Крстом у једној, а мачем и пушком у другој руци, Европа преко океанских беспућа креће својим једрењацима у авантуру „открића, просветљења и мисионарског ширења властите милосрдне вере” на остатак света.

Лутајући, на путу ка Индији, под благословом шпанске Круне, морепловац Кристофер Колумбо пристиже у незнању на обале непознатог света, Лета господњег 1492. Мислећи да је у питању обала далеке земље Индије, приликом сусрета са локалним становницима Новог света крсти их погрешним именом. Индијанци. Погрешно име, од погрешних људи, незваних гостију, на погрешном месту. Био је то први сусрет са новим континентом (касније крштеним именом – Америка, по неком другом морепловцу), непознатом цивилизацијом и погледом на живот и свет. Био је то, показаће време, фатални сусрет треће врсте, увод у погром и нестанак тзв. пагана и дивљака, грешком названих Индијанци, од стране „цивилизованих следбеника” Христа. Био је то један од тренутака у мучној историји света када су све праве вредности или уништене или окренуте наглавачке – моменат у коме је тзв. Европско „јагње Божије” заклало Вука…

На крају овог дела приче, када преведете ток индијанске цивилизације, све мудрости и легенде, као и начин живота и опхођења Индијанаца према Природи, другима и самима себи на језик хришћанства, благотворних речи и дела Исуса Христа, и упоредите их са евро-америчким виђењем хришћанства и нарочито делима у то име, схватићете (надам се) ко су у ствари били прави Хришћани, ко милосрдни, а ко пали анђели! Дела (плодови) говоре.

ИНДИЈАНСКИ ЕТИЧКИ КОД:

  1. Устани са сунцем и помоли се. Моли се сам. Велики Дух ће слушати само ако ти говориш.
  2. Буди толерантан према онима који су се изгубили на путу. Незнање, љутња, љубомора и похлепа излазе из изгубљених душа. Моли се за њих да пронађу водство.
  3. Тражи себе, кроз себе. Не дозволи другима да управљају твојим путем. То је твој пут и само твој, други могу ићи са тобом, али нико не може ићи уместо тебе.
  4. Опходи се према гостима у кући са пуно обазривости. Послужи их најбољом храном, дај им најбољи лежај, односи се према њима са поштовањем и честитошћу.
  5. Не узимај што није твоје, било од неке особе, заједнице, дивљине или нечије културе. Није заслужено и дато. Није твоје.
  6. Поштуј све што постоји на земљи, било људе, било биљке.
  7. Поштуј туђе мишљење, жеље и речи. Никад не прекидај нечији говор, не приговарај или грубо опонашај мимиком изречено.Дозволи свакој особи право на лично изражавање.
  8. Никад не говори лоше о другима. Негативна енергија коју тиме шаљеш у универзум вратиће ти се вишеструко.
  9. Сви људи чине грешке. Све грешке могу бити опроштене.
  10. Негативне мисли узрокују болест ума, тела и духа. Вежбај оптимизам.
  11. Природа није наша, она је део нас. Она је део наше световне породице.
  12. Деца су семе будућности. Сади љубав у њихова срца и заливај их мудрошћу и учењима живота. Док расту, дај им место да расту.
  13. Избегавај рањавање срца других. Отров боли, вратиће се теби.
  14. Буди искрен у сва времена. Искреност је испит наслеђа и доследности, унутар овог универзума.
  15. Држи себе у равнотежи. Своје умно Ја, духовно Ја, емоционално Ја и телесно Ја. Сва требају бити једнако снажна, чиста и здрава. Јачај тело да ојача ум. Расти богато у духовности да излечиш емоционалне ране.
  16. Доноси свесне одлуке, као шта ћу и какав бити, како ћу деловати и носити се са својим делима. Буди одговоран за своја дела.
  17. Поштуј приватност и лични простор других. Не дирај туђе власништво, поготово не дирај свете и духовне реликвије. То је забрањено.
  18. Буди првенствено искрен према себи. Не можеш бити пажљив и помоћи другима, ако ниси пажљив према себи и не помажеш прво себи.
  19. Поштуј туђа верска опредељења. Не сили друге да верују у твоје.
  20. Дели своју добру срећу. Дели и учествуј у давању милостиње.

Након чина „открића”, Америку и њене староседеоце почели су да запљускују смртоносни таласи европских колонизатора и освајача. Шпански конквистадори (убице и пљачкаши), потом тзв. мисионари и трговци, повукли су за собом себи сличне авантуристе и крвнике из Португалије, Холандије, Француске и наравно, следећих векова неизбежне, Британије. У име Бога (Католичке Цркве и Свете Папине Столице), „виших” циљева, „права” више расе и „правде” јачег, грамзивости и похлепе, цинизма и немилосрдног лицемерја, пут „обећане” земље и Новог света (у циљу богаћења на туђој несрећи) кренули су сви могући – званични и незванични авантуристи, освајачи, мисионари спремни на покрштавање и брутално привођење у тзв. хришћанство тзв. „урођеника и дивљака”, убице, преваранти, осуђеници и трговци жељни што бржег и већег богаћења. Све у свему, сав могући и немогући шљам (уз благослов Круне и већ поменуте Цркве).

Уследила су четири века пакла и апокалипсе за свет Индијанаца – четири века перфидних лажи, циничних превара, немилосрдне пљачке, насилног покрштавања, кршења свих могућих људских права, понижавања и масакра – ГЕНОЦИДА несагледивих размера који је довео америчке староседеоце на руб пропасти, понижења и истребљења. Невиђено, цинично, свирепо и перфидно зло нагомилавало се временом од Источне обале данашњих Сједињених Америчких Држава (преко поучне приче о „откупу” Менхетна, данашњег елитног дела елитног мегаполиса Њујорка, центра светске економије преваре са све Wall street-ом, када су га Европљани купили од Индијанаца за читавих 24 долара, и када су га Индијанци, схвативши шта су заправо учинили крстили правим именом – Тамо где смо преварени. Најбоље можемо схватити суштину целе приче о два концепта, цивилизације и правца у којима је могао да крене свет), почевши од 16. века, стигавши крајем 19. века (завршним масакром, над Сијуксима) до Западне обале, као коначно „решење” индијанског питања (звучи некако познато, зар не?). Коначно „решење” састојало се од погрома Индијанаца, отимања готово целокупне индијанске територије, одузимања свих људских права и прогона у резервате (софистициранији назив за логоре), као и од утирања пута ка биолошком нестанку једног народ, иронијом судбине, јединих правих Американаца.

Цинизам тзв. уговора, договора, уредби и закона који су склапани у корист само једне стране или само форме ради током поменутим векова сукоба, на крају је потврђен мачем и ватреним оружјем и потписан, трајно важећи, крвљу свих оних који нису дочекали благодети новостворених Сједињених Америчких Држава, Сједињених Држава без готово иједног аутохтоног Американца, староседеоца. Дода ли се свему томе прича о довођењу људи из Африке и њихово претварање у робове без икаквих права, од стране САД, најслободарскије демократије у Универзуму и шире, као и ширење приче о људским правима по целом свету насилним путем, те америчко војно ангажовање и глобално поробљавање остатка света перфидним економским средствима, осећај горчине и гађења тешко се да описати и разумети…

О Земљо, мајко наша,
о Небо, оче наш,
ми смо ваша деца, на уморним леђима
доносимо вам дарове које волите.
Исплетите нам зато сјајну одећу,
нек јој основа буде бела светлост јутра,
нек јој потка буде црвена светлост вечери,
нек јој ресе буду од од кише која пада,
нек јој руб буде равна дуга.
Исткајте нам такву сјајну одећу,
да бисмо могли ходати како приличи
тамо где је трава зелена,
о Земљо, мајко наша, о Небо, оче наш.

племе Winebago

Пре дубљег осврта на већ поменуте чињенице и начин на који су спроведене у дело (у званичној историји победника приказаних као „праведна борба за напредак човечанства и стварање савршеног демократског друштва”), заронићемо још једном у свет северноамеричког народа. Следи сажета прича о неколицини племена који су чинила индијански свет. Преглед је непотпун и делом инспиративан за даља истраживања о незваничној историји преварених.

Мудрост Индијанаца не огледа се само у њиховој љубави према природи коју поштују, већ је њихова мудрост – њихово битисање.

Један Чироки Индијанац је испричао свом унуку:

„У људима се одвија непрекидна битка. Ту се стално боре два вука. Један је Зло, то је страх, гнев, завист, злобност, кајање, похлепа, надменост, самосажаљење, кривица, огорчење, инфериорност, лажи, лажни понос, супериорност и его.

Други је Добро, то је радост, мир, љубав, нада, ведрина, понизност, доброта, добронамерност, саосећање, великодушност, истина, вера и самилост.

Који вук побеђује?- упита унук.

А стари Чироки одговори:

Онај којег храниш.

Аутор: Драган Узелац 

View Comment (1)
  • Drage moje urednice,
    pored svih pohvala koje sam Vam uputio do sada, moram to da učinim i u vezi sa tehničkom stranom obrade teksta koja je prosto fascinantna 🙂 Vaša književna učenost oseti se na svakom koraku, pa i na tehničkoj strani besprekornosti i divnoj uklopljenosti fotografija koje prate tekst. Ni najmanje nisam zahtevam niti Vam se mešam u posao, ali moram da Vas pohvalim – perfektne se i od reči u svakom segmentu saradnje i mogu da budem presrećan sa Vama. Novca nažalost nema za nikoga, ali i kad bi ga bilo ta suma samo bi oduzela na čistoti našem radu, bez ikakve satisfakcije 🙂
    Divne ste, prosto rečeno 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top