“Прича о Јону” – прича о ватреном свештенику

Необичан аутор. Необична књига. Прича о Јону, исландског аутора Офејгура Сигурдсона тематизује нови почетак на југу земље за протераног свештеника Јона. Како је сваки почетак тежак, тако и Јона на новом станишту дочекује еруптирани вулкан Катла, те је он приморан да се бори с природном катастрофом и њеним последицама, као и са унутрашњим недаћама које га прогоне будући да је оптужен за убиство.

Прича о Јону написао је један песник, што се у необичним језичким играма и стилским варијацијама лако препознаје. Песнички дух Офејгура Сигурдсона овом роману дао је полетност, комбинаторику лирског и епског, модерног и традиционалног, а његово очито познавање и исландске историје и историје књижевности роману даје веродостојност. Свештеник Јон јесте историјска фигура, веома значајна за Исланд, познат као „ватрени свештеник“ који је, према предању, молитвом зауставио бујицу лаве из еруптираног вулкана. У дескриптивним пасажима који се односе управо на вулкан и последице ерупције аутор исказује снажни осећај за естетику природе и готово сликарско умеће. Иако пише о стварним  историјским збивањима, читаоцима се лако може чинити да је сам аутор проживео све о чему пише.

Офејгур Сигурдсон

Састављен од 27 писама које Јон пише својој жени Торун у периоду ишчекивања њиховог поновног сусрета, овај роман је прожет Јоновим размишљањима о лекарској вештини, књижевности и уметности превођења, њиховој заједничкој прошлости, стрепњама о будућности, али и о свакодневним обавезама и новом животу који Јон дели са својим братом Торстејном и двојицом пријатеља учењака, Егертом и Бјарнијем. У појединим писмима могуће је уочити потенцијалну иманентну поетику самог аутора. „Причам из кревета кроз полусан, покушавам Торстејну да објасним колико је важно пробудити се на прави начин, пренети неоскрнављене снове, осећај и слике с једне стране на другу, руком их обликовати у речи. То се зове стихови из снова. То је тежак књижевни жанр. Поете и у сну леже у зноју труда свога. То су њихове њиве. Тамо је цео свет лишен спознаје о јави и блокиран, пролаз на другу страну је отворен само неколико тренутака свечери и сјутра, у оковима, на граници. Тамо је тешко мувати се с пером за писање. Торстејн то тешко поима и стално ме буди својим звиждукањем и лупањем лонцима. Не воли да буде сам кад је будан.  Желео би да разуме какви су то стихови из снова, али сам себи не даје времена да схвати како су песме натукнице осећања из света снова/полеђина стварности тешким трудом пребачена на папир…“

Док пише жени, Јон се осврће и на путовање до пећине у којој се настанио. Епизоде борбе с бујицама воде, с пепелом и прашином, с потресима земље, описане су дугим флуидним реченицама које се читају у даху. Како би подигао напетост саме приповести, те карактеристичне дуге реченице аутор је поделио косим цртама. Косе црте се типично јављају на местима која се некако морају нагласити. И баш као што лава тече, тако теку и реченице овог дела.

Јон се у писмима не задржава само на ефемерним и овоземаљским питањима. Он такође, као да води дневник, разматра питање просветитељства и води се тезом „незнање је злочин“, у чему је аутору послужила исландска анегдота о диву Кристоферу, који је иако неписмен, пролазио кроз села и доносио људима књиге. Јон сâм, поред преписа и превода, има улогу просветитеља. Он, рецимо, жели да научи људе да пливају, да их подучи о лековитом биљу. Али, он такође жели да исправи нарав оних који су покварени, да образује необразоване, стога, он жени пише о многим ликовима који су прошли кроз његов живот и пре него што ју је упознао.

Једна од упечатљивих Јонових мисли је она о меланхолији. На једном месту стоји битна и снажна лепа реченица да је меланхолија „необична туга, јер човек јој се препушта и постаје завистан од ње; уз њу иде и неописиво, тамно задовољство“. А даље се каже да је то најраспрострањенија емоција на Исланду а сâм Исланд „каменита, брдовита земља пуна глечера с ненастањеним висоравнима, пешчарама и пустопољинама“. Меланхолија, па чак и депресија, јесте „нордијска болест“, како каже Јон.

Прича о Јону је заслужено награђена Европском наградом за књижевност. Захваљујући томе, коначно имамо прилику да и на српском језику читамо ово необично дело занимљиве садржине и још занимљивијег стила.

Аутор: Вања Радаковић

Scroll To Top