Прича: Не, ја те тако ватрено не љубим, већ само на час

Ако бисте чули како су „били Рус, Србин и Хрват“, помислили бисте да се ради о неумесном вицу који за циљ има исмевање барем једне од наведене три нације. Уз контекст Хрвата би вероватно била употребљена „шаховница“, Србин би завршавао неки посао „испод жита“, док Рус стоји по страни и густира вотку. Да ли ће и даље звучати као виц, ако вам кажем да су главни актери песници, један је из деветнаестог, други из двадесетог века, а трећи нам је савременик? Иако их чак столећа раздвајају, они зборе исте речи, само завијене у различито рухо, а жила куцавица тог руха је жена, употребљена искључиво у контексту музе, која ће притиснути невидљиви окидач и разбудити машту уметника. Не, ово није неумесни виц. Ово је прича која уверава да би, када би се нашли заглављени у лифту, Љермонтов, Црњански и Рундек имали заједничку тему за разговор.

Милош и Вида Црњански

Након мрачног средњег века у ком је жена била или анонимни аутор, или невидљиви стуб на којем је почивала породица, видимо да она може бити и глава државе. Гинократија је у неким земљама, попут Уједињеног Краљевства, окарактерисана као препород, напредак и процват државе. У Русији, на пример, видимо да жена може да влада, али се у тој работи не сналази најбоље. Наиме, императорке су интересе државе подређивале интересима својих „љубимаца“ и на тај начин удовољавале њиховим хировима, уместо да брину о просперитету државе. Када су жене почеле да пишу јавно, њихов таленат се доводио у питање. Пример за то нам је Мери Шели коју су оптужили да је мужевљева дела потписала својим именом, јер је Франкештајн толико аутентичан и фасцинантан да је немогуће да је изашао из пера жене. Међутим, кроз векове, епохе, различите културе и државе, жена је напросто у сваком погледу бриљирала управо у пасивној улози – улози музе.

Жена представља непресушну инспирацију са чијег извора су многи уметници пунили своје крчаге. Било да се ради о књижевности, вајарству, музици, сликарству или некој другој уметности, женски лик био је темељ за стварање ингениозних дела. Углавном су те музе завређивале уметникову пажњу дуго; у неким случајевима могле су да уживају углед надахнућа његовог дела до краја свог живота, па чак и након смрти. Међутим, шта се дешава ако се „она“ посматра тренутачно, искључиво као предмет инспирације и задовољења сопствених потреба? Такав пример нам даје Црњанскова Прича, у којој песник сервира увертиру о лепотама своје драге, о њеној коси „ко црна свила у недрима голим“. На трен ћемо вероватно помислити (а можда ћемо се, као ја, и годинама заваравати) како је та срећница била, не само љубавница, него и велика љубав човека који јој је посветио песму. Прелепа младалачка нежност и искреност, на први поглед. Управо та сурова искреност нас доводи до врхунца песме, као и одговора на горепоменуто питање.

Михаил Љермонтов

Наиме, песник нâс романтике поражава разрешењем у финалу, када нам открива сурову истину – да се овој хероини ни имена не може „сетити никад више“. Овај детаљ који на тумачење песме баца потпуно нови вео, открива нам да је жена ваистину оставила траг у животу песника, али очигледно не довољно велик да би он запамтио њено име, саставни део њеног идентитета. Она је била ту, постојала, али само да му удовољи, да буде место на којем ће он напунити онај свој крчаг, али то је, нажалост, све. Песник у овој својој идеализованој жени ипак себично воли „само себе сама“, као и Ракић у чувеној Искреној песми.

Михаил Љермонтов, са друге стране, још је суровији. Док нам Црњански ову истину не одаје потпуно експлицитно, Љермонтов је све само не посредан у песми Не, ја те тако ватрено не љубим. Он огољено, чак и огорчено, признаје да је лепота драге за њега минула, да је угасло све што га је у прошлости за њу снажно везивало. Међутим, и овде видимо потпуно исто коришћење жене као покретача емоција, инспирације и надахнућа, као и извор страсти који, додуше, сада више не постоји. Док је међусобна искра исијавала из очију обоје, жена му је била потребна како би га пробудила и одржала, но више не постоји никаква импулсивност међу њима. Он чак не збори са њом „већ са срцем својим“, али како у себи не може не може наћи ослонац, он сада већ тражи црте друге жене, чији огањ неће бити угашен, која ће дати овом уметнику оно што му, дрско, „по праву следује“ – нову инспирацију. Ерго, док са њом присутном разговара, срцем већ прича са неком другом, која ће му дати нешто ново, разбудити његову машту на сасвим други начин.

Дарко Рундек ће искоракнути још смелије од својих колега песника и без било каквог устручавања једноставно рећи: „Ја желим те само на час!“ Он отворено и сурово кажњава своју „даму“ овим речима. Код њега је, чак много више него код Црњанског и Љермонтова, наглашена та нота еротског и сексуалног. Не, она му неће бити потребна дуже од тренутка (чак ни минут) у којем ће га задовољити, бити искључиво предмет и окидач. Након тога, песник се спонтано и сурово одаљава од своје музе, чак је посматра са гађењем. Она искра у оку која је дуго узбуркивала Љермонтовљеву машту у прошлости, Рундека за кратак временски период „боде“ и „кочи“. Он не види даље од тог тренутачног задовољства које му жена пружа, његове мисли су већ одавно устале из тог кревета, протегле се, попиле кафу и наставиле даље.

Рундек је на једноставан начин свео ову свевременску актуелну тему о којој су и Љермонтов и Црњански говорили. Жена јесте драгоцена, она је ћуп на крају дуге у којем се налазе сва блага овог света, али несрећа је њена што не може увек уметничку душу обогатити на дуже време. Наравно, постоје изузеци попут Петрарке, који је својој Лаури подредио не само стихове, већ и живот. Али ту су и они који жену посматрају само као предмет инспирације, повод за писање, кланац кроз који могу ослободити свој ерос. И заиста, када би се ова тројица великана нашли заглављени у лифту, и када би им ова тема била заједничка, бојим се да би убрзо након истрошених речи о пролазној драгој, почели  причати о себи. Та тема сопства би их сигурно навела да упадају један другом у реч и распламсала овај разговор више него прича о жени, која је ионако служила само да би кроз стихове о њој, заправо говорили о сопственим задовољењима и потребама. О себи.

Ауторка: Милица Јелисавчић

Scroll To Top