Режија:
David Dworsky,
Victor Köhler
Жанр: документарни
Година: 2011
Трајање: 80 мин
Улоге:
Bill Drummond (KLF),
Moby,
Hot Chil,
Lykke Li,
Seth Godin,
Andrew Keen
Круг са спектром боја ротиран довољно брзо “претвара” се у једноличну, безбојну, белу површину. Наша култура убрзањем губи своју шареноликост. За сва заиста вредна остварења неопходни су време и издвојеност, оскудни у наше доба.
PressPausePlay (2011), само је један од документарних филмова који храбро, иако делимично невешто, актуелизују дискусију о крају једне и почетку друге, нове и другачије, миленијумске културе. Иако само документарно остварење, по природи ствари, не даје дефинитивне одговоре, засигурно покреће многа занимљива питања и инспирише даљу дискусију на отворене теме које тек очекују разрешење. Кренимо редом.
Дигитални уметници полако постају свесни онога о чему је теоретичар медија Маршал Меклуан писао пре пола века. Упрошћено и помало наивно мишљење да је медиј Интернета убрзао, олакшао и демократизовао уметнички чин, смењује дубља спознаја о промени окружења, друштва и самог човека. Променивши начин, опсег и брзину њиховог креирања, доступности и прихватања, Интернет је променио концепт, улогу и циљеве саме цивилизације, културе и уметности.
Дебата популарних уметника (Moby, Hot Chip, Lyke Li) креће се између два крајње поларизована схватања на фронту афирмација – негација. Два цитата приказаних аутора контроверзних књига најбоље одсликавају ову црно-белу клацкалицу:
„Ово мења све. Индустрија је мртва. Никад није било боље време да се буде уметник.“ (Seth Godin, “Unleashing the Ideavirus")
„На ивици смо новог мрачног доба. Креативни свет је уништен. Све што имамо су какофонија и лично мишљење.“ (Andrew Keen "The Cult of the Amateur")
Аутори филма, David Dworsky i Victor Köhler, остају у оквирима популарне уметности. Занимљиво би било испитати утицај Интернета и рачунарске технологије на тзв. високу културу. Да ли ће она наставити да постоји или ће се у потпуности растворити у непрегледном сивилу популарне културе? “Свако је фотограф, свако је редитељ, свако је писац, свако је музичар”, каже Мобy на почетку филма. Другачије речено: “Нико није фотограф, нико није редитељ, нико није писац, нико није музичар”.
Изгледа да смо сведоци и саучесници феномена смрти једне културе неспособне да даље испуњава свој задатак. На помолу је нова култура и засад можемо да је процењујемо само по старим мерилима. Стара култура негује визију и обећање боље будућности, као сатисфакцију за свакодневни тежак рад. Како ће изгледати култура која је на помолу? Да ли је човеку у пренасељеном и преоптерећеном друштву потребна визија боље будућности? Изгледа да је такав концепт превазиђен.
Садржај уметности постаје испитивање граница рачунарске технологије. Свакако да уметност ради уметности нема много смисла. Уметност постављена искључиво у раван личног престижа нема никаквог смисла. Да ли нови медији имају снагу да људе повежу заједничким стремљењима? Ако је свако у ситуацији да мери туђ допринос са позиције угрожавања популарности сопственог остварења, онда је комуникација пресечена у старту. Милионима појединаца наоружаних моћном технологијом у трци ка сопственој промоцији, на жалост, недостаје заједничка основа за креирање културе. Имају ли сви ти уметници у зачетку заиста нешто битно (ново) да кажу? Да ли је лична сатисфакција довољна и друштвено прихватљива мотивација? Да ли су друштвене мреже само берзе талената сумњивог квалитета? Феномен такозване „смрти публике“, преокупација је једног дела филма.
Друга тематска целина је одраз у огледалу прве. Дијалог о „смрти уметности“ због све доступније и моћније технологије расправа је о истом проблему са другачије позиције. Уметност умире оног момента кад изгуби контакт са акутним проблемима друштва. Да ли је са страховитим убрзањем промена уопште могуће пратити новонастале проблеме? Очигледно је да уметност више није „испред свог времена“. Испред свог времена је, заправо, још само технологија. Ово нас опет доводи пред недоумицу. Да ли су савремени медији и технички развијена помагала друштвено кохезивне или деструктивне силе? Ако су Интернет и техничке играчке моћне стеге које друштво држе под анестезијом, има ли уметност уопште шансу?
Један од актера тврди да ће нас у будућности помало бити срамота нашег данашњег стања. Ово је оптимистична изјава, јер претпоставља да нас недвосмислено очекује некаква другачија/боља будућност. Елитистичка култура је имала својих предности, али и својих недвосмислених мана. Носталгично дивљење упућено уметницима из прошлости казује да нисмо у стању да досегнемо висине њихових остварења. Упркос невиђеној демократизацији стваралаштва, или управо због ње?
Сваки период историје културе имао је далеко више актера него што је нама познато. Време је непревазиђени филтер квалитета. Да ли смо данас осуђени на непрекидно трајање момента? Има ли време без тока и хронологије сопствено мерило квалитета? Шта ће сведочити о нама? Технологија?
Нова техничка помагала ће наставити да се појављују убрзано (и прекомерно?). Технологија има моћ да ствараоца поштеди великог дела болног и мукотрпног процеса стварања уметности. Питање је има ли ичег заиста вредног без прочишћења које долази кроз борбу / патњу?
PressPausePlay завређује пажњу фокусирањем на контрадикторности савременог техничког развоја као и на примене и промене које је изазвао у уметности.
Аутор: Јован Павловић
