Прч у хороскопу

Мирјана Фрау Коларски, ПУЈ, ПИКЕ (Сабрана дела, том први): Аутопоетичке, сатиричне и друге, такође љубавне песме, Центар за културу и туризам ЦЕКИТ у Зајечару: Фестивал младих песника. Дани поезије, Зајечар 2017.

Песнички првенац Мирјане Фрау Коларски (1987) Пуј, пике јесте пре свега духовита књига, заводљивих стихова, провокативних врцавости и песничких слика које шире осмех. Аутор поговора „Песнички говор: Смисао игре и игра смисла“, Дејан Алексић, подвлачи да се „песнички говор позива на игру, како би се испунило његово празнично начело“, те да „знамо шта следи у наставку ове изреке [„пуј, пике“], а промишљајући над поезијом Мирјане Фрау Коларски можемо рећи само супротно од тога – важи“.

Но, шта за песникињу значи „не важи“, па је гласно запевала своје песничко Пуј, пике? Можда је баш одговор у трећем делу наслова књиге: Аутопоетичке, сатиричне и друге, такође љубавне песме. Све су њене песме, дакле, љубавне. Оно на шта би могло да се односи Пуј, пике јесте можда љубавни однос, који је данас, грубо гледано, махом плошан, баналан и проблематичан, у тој мери да не оставља траг на људима. Након везе или еротског чина, као да се може рећи да се није ни десио, као да љубавна игра сама по себи брише тежину обавезе или потенцијалног емотивног бола због растанка. Човек се прави да ничег није било, као да одмахује руком и мрмља: „Пуј, пике“.

Посебно сатиричне и љубавне песме, па и песме ласцивне садржине доминантне су у српском грађанском песништву. Од 18. века, наиме, и српска књижевност добија свој еротски ток, а Маркиз де Сад постаје парадигма еротске књижевности Француске, тј. Европе. Оно што повезује еротску поезију српског грађанства и еротске елементе поезије Мирјане Фрау Коларски јесте несумњиво језичка игривост; поетска фигуративност садржана у стилским фигурама дикције, а затим и на лексичком плану (на пример у поднаслову песме „Уста на уста малом богу“ – за двадесет и седми ми рождества лет). Ако је Маркиз де Сад своје књиге красио гравурама, Мирјана Фрау Коларски је поетички смело и успело на корице књиге поставила речиту гравуру са натписом Les petits jeux innocens, што значи „Мале невине игре“.

На илустрацији је сугестиван призор оралног секса, тј. младе госпођице, међу чијим ногама се „сакрио“ мушкарац и који, притом, изгледа као да нешто тражи. Језиком игре говорећи, девојка и младић играју се „жмурке“, кријући се међусобно час у женском, час у мушком међуножју. То потврђују и песме, као што је „За џ“: „Да се кладимо или да се запљунемо“, „Ima-golo-gie“: „И суматраисти су онанисали -/ Што да се не запљунем“ или „Пре него се запљунем“. Фраза „запљунути се“ долази, наиме, из контекста дечјих жмурки и означава моменат када је пронађен онај који се сакрио. Стављена у песнички еротски и аутопоетички контекст, фраза добија нове нивое семантизације. Најпре, у учешћу пљувачке у еротском чину, а затим и у светлу поетичког самооткривања: „Све што си прочитао/ Поједи// Ако подригнеш у акузативу/ Добро је// Ако се покакиш у интрументалу -/ Стави то на папир“. Песма „Пре него се запљунем“ је последња у књизи, представља њен епилог, али и говори о томе шта за ауторку песме јесу.

Песме су, јасно је, храна, али за читаоца. Ту храну творе ипак различите излучевине, материјални продукти људског тела: пљувачка, подриг, кака, испрдак, слина, суза, менструална крв, мокраћа, зубни плак и сл. Зато песникиња каже да је „Клозетска шоља/ Насушна потреба – / Емотивни котлић“ („Исход“) и пева о „статусном пражњењу“ („Нека изненађења треба покварити“), певању као „физиолошкој потреби“: „Испрднула сам јутрос/ песму једну ја“. У овој песми каже се и да се Бахтин смеје, а смеје се и читалац, јер бахтиновска карневализација такође је у подтексту песничке књиге.

Бахтин, надаље, везу између носа и фалуса истиче као обележје гротескног приказивања тела. Отуда у песми „Наше мушке ствари и остале ситније околности“ у мушком носу можемо препознати фалус: „Онда се светло угасило/ И нисам могла да наслутим тренутак/ Када си својим великим носем/ Забраздио у моја превелика очекивања“. Фалус (уз тестисе) је један од најважнијих лајтмотива песничке књиге Пуј, пике и за песникињу Коларски фалус није одлика само мушкараца, већ има и жаргонску, фразеолошку и иронијску семантизацију: „Бар да сам право мушко/ Па да могу да кажем/ Ма, боли ме курац!/ Да бар имам муда/ Да можеш за њих да ме повучеш … Курчење је, кажу, углавном мушка ствар/ И кад се женски почешем где ме сврби/ Неко ће рећи -/ Добро је“; „Јуче ми је израсла мала пиша./ Сад сам риба -/ И по!“ и „Живот је јаје.// Кад си писац – Имаш два“.

Фалус и тестиси углавном су ознака за храброст и петљу. Песникиња је, иако је жена, показала да њен Анимус има снажну песничку ерекцију, па и продорност у трагању за читаоцима и саговорницима, тј. у игрању жмурки са њима. То је можда одговор нове песничке генерације на „Жмуре“ Васка Попе, на сву озбиљност и тежину коју носи поезија различитих песничких генерација. Попа је у песми написао: „Тражи га тражи/ Где га све не тражи/ И тражећи њега изгуби себе“, а песникиња Коларски карневализује игру у покушају не само да пронађе „њега“ и „себе“, већ и оне који ће разумети важност „празничног начела“, како би рекао Алексић и „тријумфа смијеха“, како би рекао Горан Максимовић. Није ли и то моћ поезије, могућност да постоји, буде читана и да се на њу реагује? Поезија која производи ефекат који има виц, која почива на краткој, духовитој форми, кончету, али има снажан и сложен подтекст, резервисан за оне који би да копају дубље по њој.

Ауторка:  Јелена Марићевић

Scroll To Top