Праскозорискон

(Четири лирска круга и пети свесадржитељ)

Књига песама Нерви од волфрама Растка Лончара представља силажење у најдубље дубине свести и постојања, језика и саме поезије и покушај досезања онога изван искуства, времена и простора. Оволики опсег кретања свакако да носи ризик од развејавања смисла, зато му је неопходна одређена организација. Отуда је, можемо рећи, Расткова књига организована у виду четири лирска круга: Свето растројство, Кључно питање, Транзиција, Воштана фигура.

Међутим, иако је логичан почетак ове књиге управо у првом кругу који почиње постањем, не смемо изгубити из вида да су пре првог круга дате две песме: Увод и Мртва трка. Дакле, постоји почетак пре почетка. Ако обратимо пажњу на сам наслов овог рада који је реч преузета из песме Ь, видећемо ширину њеног обухвата. Наиме, састављена је oд две речи: праскозорје и искон. Праскозорје означава почетак свитања, цик зоре, док реч искон означава прапочетак. Спојене, ове две речи граде просторно-временски однос изван замисливог и могућег – простор пре простора и време пре времена. Из овога следи да би праскозорискон значио праскозорје искони, тј. почетак прапочетка. Ова изведеница смисао помера још даље од искони, још даље од извора и почетка и шири семантички опсег.

Имајући ово у виду, можемо рећи да Нерви од волфрама почињу праскозорисконом. Као што је већ речено, пре првог круга песама налазе се две песме које уводе читаоца у низ песничких кругова и, парадоксално, представљају највиши досег песников не у смислу уметничке вредности песама, већ у смислу могућности достизања недостижног. То су почетак и крај у једној тачки. Већ на самом почетку се изражава слутња недостижности пертходно помињаних простора и дубина, слутња немогућности и беспомоћности услед које упињање постаје мртва трка:

Двапут се пораженим осетим
Када схватим
да желим да стигнем
Оне
који су били свесни
да до свог циља
стићи никада
неће

(Мртва трка)

И израз мртва трка је сам по себи парадоксалан, јер је готово немогуће спојити нешто мртво са нечим што подразумева покрет. То повлачи питање да ли се у тој потрази треба „удогмити“ или се „испалити из канона“. Да ли и преко граница свести важе системи који важе унутар ње? Осећај пораза пред недостижним од самог покушаја ствара „сјајну поразију“. Идући тако дубоко у потрази за смислом и могућношћу да се речима врати семантичка снага, песник открива слутњу као једину могућност достизања недостижног. Не постоји сигурност, само вероватноћа, тј. могућност сабијена у слутњи.

Слутња је овде вишеструко значајна, јер поред тога што изражава песникову немоћ, она шири спектар могућности уводећи неизвесност, чиме се разбија сигурност. Отуда је и логично да се из оваквог увода улази у круг песама под називом Свето растројство. На почетку овог круга песама налази се песма Књига постања која представља, како и сам назив каже, почетак свега/света. Након прапочетка долазимо до тачке из које је све постало – а то је Реч: Бол. Ова песма помера линију библијског постања почевши од тога да се код Растка нигде не каже да реч беше од Бога, већ, можемо рећи, у Богу:

Бог осети Бол
и Страх од самоће

(Књига постања)

Није ово једини пут да се песник „обрачунава“ са Богом, односно са наметнутом нам представом о Богу. Главно питање које се поставља јесте да ли је и Он пролазио кроз искушења док није постао Свезнајући. Овде се ради о томе да ли је Бог као такав a priori дат или је то постао. Да ли је Он који представља трансценденцију ванвремен и ванпросторан или свевремен и свепросторан? Бити свевремен и свепросторан значило би бити у времену и простору одувек и заувек – бити у свевремену и свепростору:

Немогуће је
да сам по Твом лику?
Изгледаш запуштено…
Слаб си?

Јеси ли и Ти
пролазио искушења
док Свезнајући
ниси постао?

(Молба)

Проф. др Драган Станић, Душан Захаријевић – аутор текста, Растко Лончар – аутор збирке “Нерви од волфрама”

Оваквим директним обраћањем Богу уз благу иронију и подсмех песник га на неки начин детронизује, спушта на ниво овоземаљског – ниво човека. Отуда није ни чудно што се песма зове Молба, а не Молитва. У једном тенутку чак и упозорава Бога да ће му ускратити право да човеку одузме свануће. Бог се више не схвата као животодавна сила:

Ниси ми дао
Живот,
већ Судбину,
и нож довољно оштар –
да пресечем врпцу
пред Твојом капијом,
или врпцу
Твог поклона.

(Молба)

Док је Новица Тадић човеку говорио да рашири руке и јасно покаже да је разапет, Растко Лончар тежи да раскрсти своје распеће, да тргне руке на свом крсту скрштене, али на другом месту већ признаје да нема израз и да ту стаје – само ће оћутати мир:

Нисам раскрстио своје распеће.
Скрштених руку ћу да се пружим
по неком храсту.
Немам израза, на томе стајем.
Нек нађе симбол онај без утехе,
ја ћу само оћутати мир.

(Распећа)

Не треба рећи да је овакав песников став одраз неког дубоког песимизма и равнодушности, утолико пре што све атрибуте које је одузео Оцу преноси на Мајку:

затворићу све
прилазе коноби
и пуштати једну,
мени знану,
песму,
док ме Туга
не однесе Мајци
од чије сам суве
крви
створен,
Оче.

(Молба)

И док пева како ће, кад стигне пред Петрове капије, спремити лажи за Оца (Разоткивање), према Мајци има много више љубави. Ово истицање мајке, односно женског принципа, једно је од карактеристичнијих места поезије Растка Лончара. Као и сваки мотив, и овај је лишен једнодимензионалности, поливалентан је, па отуда у његовом зазивању мајке и уопште зазивању тог женског принципа читамо мајку која га је родила, Мајку као праисконски симбол свих мајки, песму, тј. саму поезију, а у неким слојевима и мајку земљу. Једна је мајка која га је хранила, а друга се њиме храни.

Видимо да, када се говори о мотивима, Растко рачуна са поливалентношћу, ослобађа их једнозначности и у свест читаоца призива и оне најдубље слојеве – праскозорисконске. Тако се и реч Бол истиче као прареч, она искон-реч од које све потиче. Бог је створио човека (мушкарца и жену) услед осећања бола и страха од самоће. Постање које Растко опева је пре свега духовно постање. Не даје се постанак спољашњег, материјалног света, већ оног унутрашњег. Основни конститутивни елемент је реч, или Реч, како је песник пише. Она је дубоко укорењена у песниковој свести истовремено је превазилазећи. Зато су му и потребне помињане праскозорисконске даљине да би у њима пронашао реч и смисао и обухватио их свешћу.

Песник тежи да превазиђе „безизразе“ и ехо претвори у јасан звук:

Када се плафон спуштао
покушавао сам
да превазиђем безизразе
бивајући ехо мртвих словуја.
(…)
Бол од праскозорискона
сад тупо реже
по трулој јабуци у грлу.

(Ь)

Бол од праскозорискона који песник помиње је она реч постања – искон-реч. Трула јабука у грлу асоцира на немогућност проналажења Речи за којом жуди. Од јабуке у грлу која вуче библијске корене асоцирајући на првобитан човеков пад добили смо човеков пад у језику. Пала човекова природа не односи се само на дух, већ и на језик, што је још један доказ разбијања мотивске и значењске једнозначности. И управо ова пала језичка природа човеку поставља границе које он тежи да превазиђе. Бол који песник осећа је праисконски, управо од оних простора и времена до којих је песник раширио своје биће. У трулој јабуци језика множе се црви који симболизују нагризање изнутра, што језик чини слабим и немоћним. Отуда и песма постаје „празна омча од стихова“ (Ь). Истрошеност језика чини га слабим да поднесе семантички терет. С друге стране, и смисао је доведен у питање, а у устима остаје пепео од речи. На трошни језик пада „прашина неизговореног“.

Посебно је занимљива аутопоетичка песма Од ребра у којој се библијски мотив стварања Еве од Адамовог ребра транспонује у мотив стварања песме од песниковог ребра. Услед претходно помињане кризе у језику песник опева смрзле стихове, упаљено грло које их пева, укочене руке које их пишу, згрчену кичму која их носи. Једино што их држи на окупу и „веже по шавовима“ је песма. Ова песма представља сам процес стварања песме, што најбоље потврђују завршни стихови:

У пепелу
од имена шара
расплеле се мисли
по прашини

Код срца ноктима
епидерм парам
од ребра да те
наново начиним.

Мисли су расплетене по прашини неизрецивог, а песник ноктима пара епидерм да од свог ребра начини песму. Наравно, песниково ребро је овде метафорички дато. Последњи стихови сажимају песников одговор на питање како се пише. Срце код којег ноктима пара алудира на надахнуће, тј. инспирацију, док сам чим парања и прављења песме од ребра указује на вештину, односно рад.  Другим речима, за писање је неопходно и надахнуће и рад, и Платонов ентузијазам и Аристотелова вештина. Заправо, одувек су у стваралаштву ова два елемента била присутна без међусобног искључивања, само је у појединим периодима било питање превласти једног или другог.

Као што смо видели, песников глас полази из неслућених дубина, ширећи се по вертикали и хоризонтали ка савремености и обрнуто. То је кретање у свим правцима. Оваква жеља за простором изражена је и у истоименој песми Простор из које узвик

Простора,
простора, желим!

наткриљује досадашњу причу о даљинама, дубинама и висинама досега песниковог гласа. У том смислу, велики је терет који носи на својим леђима, тој тачки у којој се укрштају праскозорисконске даљине са садашњошћу, стремећи ка будућности, а коју песник назива чвориште:

Мој деда је стао
и пресекао.

Мој отац је стао
и распетљавао.

Ја сам сео
у своје пепелиште.
Голорук,
тупих ноктију,
и повлачио крваве потезе
лудачким тирандом
по својим леђима –
чворишту
којем нисам дорастао.

(Чвориште)

Промоција збирке “Нерви од волфрама”; ФОТО: Бранково коло

Свест о прошлости у песнику ствара осећај одговорности. Зато то чвориште и осећа као место судара најјачих сила живота. На кључно питање како размрсити то „чвориште волфрамових нити“ песнику се открива одговор да је

Самом себи највећа брава
и уз то једини
и погрешан
кључ

(Кључно питање)

Његова слабост је у недораслости том чворишту.

Као неки од кључних елемената поезије Растка Лончара уочавају се пародија, иронија и гротеска. Видели смо како песник иронизује Бога и свој однос према њему, а то налазимо и у његовом односу према љубави. Како је у песми Књига постања љубав одредио као страх од бола живота у самоћи јасна је доза ироније са којом пева о њој. Тако већ у називу песме (З)аморна песма налазимо игру речима која удваја смисао. Имамо „заморну песму“ о љубави са јасном дозом ироније и „аморну песму“. Али песник не иронизује љубав само у наслову. Сама песма говори о томе како је немогуће и у крајњој линији непотребно изналазити изразе за љубав, јер

Неизбежна је баналност
коју речи дају осећањима

(…)

И свако ко ме види како не тражим речи
а зна колико их трагам
знаће да се само за ништавне љубави
покушавају изнаћи изрази

На сличан начин је депатетизован и растанак у истоименој песми. Управо реч депатетизација најбоље и најпотпуније описује овај песников поступак. Не ради се о деструкцији љубави, већ о њеној депатетизацији којом се жели достићи чиста љубав. Иронијом песник прави отклон од баналности и патетике.

Пародијом и иронијом деконструише се узвишено не би ли се достигло и на тај начин се поезија ослобађа својих ограничености. Можда управо тако песник достиже недостижно – кроз недостижност. Можда је то једини начин да превладамо себе истовремено, парадоксално, потцртавајући своју немоћ. Иронизујући мотиве, песник помера смисао са оног реченог, односно видљивог, на оно иза, невидљиво, које се једино наговештава присутношћу свог опозита. То је видљиво које открива невидљиво кроз одсуство. Тако освежени појмови и мотиви појављују се у новом контексту. Ово можемо назвати својеврсним чишћењем мотива и појмова од наслага времена и њихово оживљавање у свој пуноћи.

Наведени елементи песништва Растка Лончара провлаче се кроз целу књигу песама Нерви од волфрама. У песми Транзиција са изразитом дозом ироније песник опева савремено стање, немар човека према свему: традицији, прошлости и садашњости и према самом себи. То је лепо приказано повлачењем заједничке нити кроз читаву историју, од народне поезије (Јабучило и Шарац), преко Ракићевог коња за долапом и Попиног са осам ногу до садашњости, призивајући у свест мелодију народне песме Ајде, Јано. Како се у њој све продаје зарад мерака и весеља, тако и Растко у својој песми даје иронијско болан коментар на такав однос према одређеним вредностима, не бирајући случајно оно највредније. Такође је у односу на песму Ајде, Јано уочљива и оправдана и делотворна доза хиперболе, јер се на крају распродаје све, чак и куће

од Призрена
до повише Врачара.

Другим речима, продаје се и материјално и духовно наслеђе, све оно што чини личност човека. Самим тим што су овакве пародије и иронизације болне значи да су смисаоне. Њихова тежина лежи управо у смислу на који упућују, што значи да се не ради о пародији ради пародије. Поменути уметнички поступци стварају гротескну слику савременог света, а поред наведених, налазимо их још у песмама Бруковет, Боезија, Status quo

Полазећи из несазнатљивости праскозорискона, са места у којем се назире одсуство, поезија Растка Лончара сведочи болни напор превладавања тих даљина и тежњу за пробојем изван видљивог и схватљивог. Како смо рекли да Нерви од волфрама не почињу постањем, већ се одлази даље у прапостање, занимљиво је приметити да се при крају књиге налази песма која упућује на својеврсно враћање тим пренаталним и преегзистентним даљинама:

За нама – слушај – конац васионе вапи
па стога пођимо у њене зоре:
ка оним даљинама што од рођења зову да нас врате.
(Ми и нас)

Конац васионе аналоган је праскозорискону с почетка књиге. За нама од рођења вапи прапочело, онај недостиж који је свеприсутан. На тај се начин, поред поменута четири круга песама, формира и пети круг који је свеобухватан – свесадржитељ. Ова двосмерност у Растковој поезији такође је карактеристична, а садржана је већ у самом наслову: Ми и нас. Као мајка која нас храни и она која се нама храни, песник вапи за недостижним даљинама, али и оне за њим. Једино у таквој двосмерности могућа је комуникација са светом, са собом – једино је тако могућ живот.

Пошто смо рекли да се песник креће у простор-времену у свим правцима, тако пратимо његово кретање и кроз песничке кругове. У њима налазимо заједничке мотиве и идеје који се варирају и преобликују. Даљине које нас од рођења маме негде иза краја васионе крију смисао и реч за којима песник жуди, али нам није дато да их достигнемо. Ако даљине теже да нас врате, како песма каже, значи ли то да су нам пре рођења биле достижне? Да ли смо били даљине и испуњавали читав вансвет? У том смислу, испоставља се да се оне једино достижу смрћу. Нерви од волфрама су песникови нерви, али и нерви саме поезије, невидљиви, који прожимају живот и свет.

Аутор: Душан Захаријевић

Scroll To Top