,,Позориште није огледало, али је лупа кроз коју све постаје веће”

Крајем марта новосадска публика имала је прилику да погледа представу “Ричард Трећи забрањен или призори из Мејерхољдовог живота” у извођењу и продукцији Новосадског позоришта. Ова представа у режији Анке Браду остварена је конзистентно и врло убедљиво, захваљујући слојевитој, психолошки уверљивој и надахнутој игри глумаца. “Ричард Трећи забрањен” проблематизује сукоб између уметника и његових фантома, тему која је у последњој деценији присутнија и у позоришту и у филмографији (сетимо се само Birdman-а и сличних остварења). Главни лик је велики руски редитељ Мејерхољд који путује у свом фантастичном делиријуму у којем доживљава реалне или имагинарне конфликте и борбе са својом породицом, главним ликовима својих режија, моћи, унутрашњим законима, љубавима, колегама.Међутим, ова представа није само представа која се бави тумачењем лика, уметничких принципа и деловања Мејерхољда, већ и односом глумца према наслеђу овог великог Човека, и преиспитивањем односа публике и глумаца, тј. тумачењем и самопреиспитивањем самих глумаца.

Глумце Новосадског позоришта свакако одликује способност да изразе најдубљу људску патњу, бол и борбу, борбу која се због свог интензитета претвара у физички бол и манифестује у крик. Од тог крика, нама, гледаоцима, згрчи се утроба и такве моменте памтимо дуго након што се представа заврши. У њиховом „глумачком рукопису“ (М. Миливојевић Мађарев) свакако ова представа остаје као траг најлепшег искуства. Глумачки рукописи не горе – рекла бих. Не само да не горе, него остављају велики траг у дометима данашњег позоришта.

Усклик из представе „Представа је често као златна рибица – побегне ти из руку“, рекла бих, у овом случају нема потврду у нашој стварности. Ови глумци скидају слој по слој прашину са имена Всвеволда Емиљевича Мејерхољда и откривају његов стваралачки значај за позоришну уметност, као што Арон Балаж у лику Мејерхољда скида слој по слој са Шекспировог јунака Ричарда Трећег, скидајући му грбе, одело и оружје и стварајући од њега обичног човека удаљеног од позоришног карневала. Своју „златну рибицу“ глумци Новосадског позоришта чврсто држе својим емоцијама, у сваком тренутку, свесни да је срце „последњи појас за спасавање“.

Мејерхољд би се могао сматрати једним од родоначелника “спољашњег” приступа глуми (или приступа “од споља ка унутра”), будући да је један од првих стваралаца модерног европског позоришта који је указао на функцију Тела у покретању емоција и остваривању органског присуства на сцени. И заиста, Мејерхољд, чије је позориште Жозет Ферал окарактерисала као гротескни реализам, као најбитнији аспект глуме истиче покрет. Од самог почетка ове представе јасно нам је предочена идеја његове Биомеханике. Покрети глумаца, застори са карактеристичним покретним телима на себи публици приближавају и наглашавају водећу мисао Мејерхољдовог система.

Мејерхољдова режија је представљена као „режирање ћутања” или за неке друге „чишћење отровних бала редитељских идеологија”. Борба за полицијским одбором који „испитују тог Виљема Шекспира” и у те сврхе читају СВА његова дела, на јасан, веома убедљив и трагикомичан начин предочава сукоб идеологија и сукоб различитих људи. Тај сусрет различитости се види у инсистирањима мајке и супруге Тање да би боље било да се одрекао рада на Ричарду Трећем и да је узео, рецимо, Хамлета или Сан летње ноћи. У тим и таквим саветима Мејерхољдовом уметничком лику придружује се и нерођени син. Тај поступак у којем најгласнију реч има нерођено дете веома је инвентивно и у позоришту, чини се, до сада непостојећи поступак деловања. Глас нерођеног детета, као визија стварности у било којој врсти уметност веома је ретка. У књижевности, чини ми се, појављује се недавно, у најновијем роману Слободана Шнајдера “Доба мједи” (разговор са нерођеним дететом-ђаволом као мотив такође постоји код Филипа Давида у „Кући сећања и заборава“), а пре тога глас нерођеног детета, у развоју књижевне и позоришне уметности, ипак заглушују и надглашавају гласови родитеља и стварности.

Двадесети и двадесет први век изродио је читав чопор школа и стилова – апсурдности, свирепости и бесмисла на сцени. Веома мали број посетилаца седи у позоришту у ишчекивању да види примерак управо ове или оне позоришне тенденције (осим театролога, позоришних критичара и студената Академије) – ако ништа друго, ове су етикете склоне да одврате људе својим импликацијама интелектуалне ексклузивности. Позориште може публику да натера на сузе или смех, да узбуди машту, да нас „извуче из нас самих” у један шири, заједнички доживљај. Ниједно од ових реаговања не изискује познавање стилских категорија.

Управо у томе лежи вредност ове представе. „Ричард Трећи забрањен или призори из Мејерхољдовог живота” подсећа нас на све моћи позоришне представе, подсећа нас на чињеницу да наше присуство чини и мења једну представу, али најпре – да једна представа мења нас. Представља својеврсни трактат о једном позоришном правцу – заборављеном, затрпаном у књигама и часописима, док прашину са њих не стресе неки проучавалац историјске театрологије. Оживљава један принцип, бави се „иманенцијом и трансцеденцијом одмах, овог трена” (Маларме) и тако позоришну уметност, такву каква је, код Мејерхољда а и данас, представља као супериорнију у односу на друге уметности.

Ален Бадју у својој „Похвали позоришту”, између осталог, говори о добром и о лошем позоришту, о великим и малим представама. Дефинишући добро позориште истиче да је то оно позориште које треба да волимо и подржимо, јер је комплетно, јер се одвија у игри у “крхкој јасноћи на сцени”.

Ако бисмо ову представу Новосадског позоришта посматрали кроз призму Бадјуове поделе, онда “Ричард Трећи забрањен или призори из Мејерхољдовог живота”, рекла бих, представља велику, комплетну представу која има густо, сложено, захтевно идејно ткање, врви од интригантних мисли и коментара о историји, уметности, позоришну, стваралачкој мисли и борби; док Новосадско позориште више од четири деценије ствара позоришну магију и показује да је једно од најбољих театара на овим просторима. “Позориште мора да нас усмерава помоћу приступа имагинацији коју побуђује његова неупоредива снага” – закључује Ален Бадју своју Похвалу позоришту, а чини ми се да је то прави начин да приведемо крају и овај приказ.

Међутим, време проведено у читању овог текста представљаће протраћено време уколико читаоца не убеди да уђе у публику и да осети рискантну, опасну димензију ове приче о овом Човеку.

Ауторка: Милена Кулић

Scroll To Top