Позлаћена боја времена

(колажна репортажа)

Има ствари којих се сећам, а које се никада нису догодиле,
али како их се ја сећам, оне се дешавају.
Стара времена, Харолд Пинтер

Одлучила сам изненада једне године, да се до последњег детаља припремим за путовање у земљу, коју многи упоређују са бајком. Данима сам трагала по библиотекама, архивима, антикварницама, на интернету и коначно и у самој амбасади Nederland–а. Тако сам при одласку сакупила толико података, да сам се улицама Амстердама кретала као да га одавно познајем, будући да сам чак и план града студиозно проучила.

Осећала сам се сјајно! Изгледало је као да сам све већ раније сањала, па ми се тај сан полако остварује или као да сам давно живела. у некој од питорескних невисоких зграда, које се попут отмених дама огледају на површини реке Амстел и бројним каналима.

Могла сам бити мирна житељка на неком од полдера на обали Северног мора из доба када су настајале Рембрантове Ноћна стража и Час анатомије, око којих се попут реликвија окупљају многобројни посетиоци Ријкс музеја. Промицала сам попут цвећарице стазама Кејкенхофа, – места препуног паркова и алеја разнобојног цвећа, преваходно лала (и црна заиста постоји!), кринова, ириса и разноврсних цветних украсних грмова, живописних биљних аранжмана и надахнутих икебана. Радо бих била дворска дама из краљичине свите, која крај прозора Краљевске палате, са чежњивим погледом прати како се на тргу Дам, око његовог централног обелиска, окупљају млади из читавог света.

Осећај, како је бити сведок страхота рата, вибрирао је у ваздуху заједно са немим болом и тескобом, пред затвореним вратима куће Ане Франк. Додиривала сам мокри гелендер, довратак, челичну браву, тамносива врата, пела се и силазила низ неколико бетонских степеника. Стајала сам, потом, чинило се, бескрајно дуго, док ми се киша, која ретко мимоилази ове крајеве, сливала заједно са сузама низ лице и замагљивала поглед прикован на канал, у коме се вода боје глине, мрешкала злокобно.

Но, већ на првом углу, чекали су изумитељи шаренолико осликаних кломпи и гауде, децентног укуса, са никада до краја откривеним тајним рецептурама. Као национална обележја незаобилазни су, попут легенде у коју је праћен крицима галебова и шкрипом жрвњева ветрењача, кроз измаглицу над морем, отпловио усамљени и бесмртни Холанђанин луталица.
Један други Холанђанин, Ван Гог, пастуозним намазима, у свету препознатљивог стила, међу своја непроцењиво драгоцена платна, уврстио је и нежну, мало познату минијатуру Грана бадема у цвету, смештену данас у амстердамском музеју његових дела.

На лицу места, in vivo, пролазила сам кроз невидљиве засторе неког другог времена и враћала се у садашњост, наизменично. Наравно да сам морала из џиновске кригле да дегустирам (и густирам!) до дна Амстел пиво уз сендвич од ружичасте харинге, у пабу града, у коме сам била први пут, али где сам се осећала као да је мој, упознаван плански, најпре виртуално, са унапред припремљеном стратегијом и тактиком.

***

У Паризу је, међутим, била сасвим другачија прича. Њега сам дешифровала као најтајанственију енигму. А он то заправо, чак и када му откријемо централне вене и артерије, заувек остаје: непознат и недовољно истражен у многобројним густо испреплетеним капиларима крвотока разуђених булевара и авенија, тргова и раскрсница, улица, пасарела, надвожњака и подвожњака, кејова и скверова.

Париз нуди увек нешто ново. За њега, дан који траје двадесет и четири часа је неправедно кратак. Успињала сам се ка Монмартру, бирајући увек другу улицу као неистражену стазу за освајање истог планинског врха. Разговарала бих са сликарима из целога света и сваки од њих је био прича за себе, аутентична и бескрајно занимљива..

Дуго бих посматрала са узвишења, испред цркве Сакр кер, уснули или Париз који се лагано буди. Преподневни град би се захуктавао испуњен пословном ужурбаношћу Подне је доносило притајени мир, поподнева су личила на затишје пред буру, а ране вечери су наговештавале нарастајући ритам припреме за ноћ. Ноћни Париз бљештао би пуним сјајем, разигран и распеван. Ранојутарњи, клонуо од бурнога провода, мировао је уморан и мамуран. Но, у било које доба, Париз није губио своју заводљивост, увек заносно интровертно – екстравертан и инспиративно непоновљиво – нов.

Волела сам да прошетам обалом Сене, Откривали су своје архитектонско – вајарске минуциозне бравуре, један за другим, мостови: Карусел, Ројал, Солферино, Конкорд, Александер. И све време, присутни су букинисти са својим антикварницама на отвореном простору, крај реке. Књиге, за којима смо годинама чезнули и које нигде нисмо успели да пронађемо, као неким волшебним чудом, могу изненадити, очекујући нас управо у подмостовљима Париза. Истина, мало пожутеле или посивеле, искрзаних листова и избледелих слова, али, ту су, конаћно пронађене.

Сена, лагана и снена, вијуга градом провлачећи се елегантно испод аркада мостова и носећи са собом многовековно бреме људске цивилизације. На кеју нема тврдокорних риболоваца – био би то јалов посао. Из водених дубина не искачу рибе, таласе не надлећу јата птица. И Сена, као и Мајна и Темза, као и све друге престоничне и велеградске реке, које су некада својом лепотом и кристално чистом водом привукле, зауставиле и задржале на својим обалама прве становнике будућих метропола – сада су најчешће, живи токови мртвих вода. Али, повратак природи исправља полако неправду учињену цивилизацијом и реке поново оживљавају.

Силазим обавезно и у метро. Сјајан, бљештав, показује како и под земљом Париз остаје неприкосновени град светлости. Монитори, понуђени избори измене линија, како би се на најбржи начин стигло до жељеног одредишта, осећај стерилности и пространства, незнатна ужурбаност. Док седим у возу, почињем да пратим и означавам станице метроа на својој карти и повлачим вертикалне линије до површина које се налазе – изнад. Тако сам на тренутак испод Трга Конкорд,, затим испод зграде Опере, и даље, под Тријумфалном капијом, Марсовим пољем, Ајфеловом кулом, Лувром. Као да сам у сутерену божанственог вишеспратног града. И то уопште не осећам! А требало би. Јер, то је тунел, заправо. Или још боље: рударски коп. Или подземна пећина. Катакомбе. Или кањон пресушене реке понорнице. А ја сам цело време у светлом и чистом простору са последњим достигнућима компјутерске технике и дигиталне комбинаторике.

***

У underground Лондона, међутим, силази се лифтом, баш као у неком облакодеру. И онда ми се заврти у глави при помисли колико би то спратова могло бити! Излазим, наравно на Пикадили скверу. Он је толико разнобојан од обиља реклама и својом сферном геометријом – подсећа на циркуски шатор, па ја већ почињем да размишљам о корену енглеске речи циркус (како је заправо оригинални назив сквера) и њеног значења на нашем језику и рецимо руском – цирк. Да ли је то већ неко протумачио и одгонетнуо? Свакако, јесте, али без обзира, за мене и даље остаје непознаница.

Споменик лорду Нелзону на Трафалгар скверу, асоцира пре свега на историјску лове сторy адмирала са лејди Хамилтон. И наравно, на чувену филмску верзију са харизматичним супружницима у главним улогама: Вивијен Ли и сир Лоренсом Оливијеом. (Раде Шербеџија је у једном периоду свог живота неодољиво подсећао на славног глумца. И ликом и глумом, посебно у класичном позоришном репертоару. Нисам могла без ове дигресије, то је било јаче од мене!)

Да ли сам ја то збиља трчала Хајд парком како бих у камеру уловила типичног Енглеза, који је убрзано одмицао: у црном оделу, са црним полуцилиндром, нехајно се ослањајући на црни кишобран, не нарушавајући, притом, онај дискретни шарм буржоазије, како је проницљиво уочио и дочарао у свом роману истоименог наслова, нобеловац Милан Кундера? Јесам, признајем да јесам јер и немам другог избора. Чим се у пројектору заврти филм о Лондону, на платну искрсне он, како журно корача по ever green тепиху неуништиве english grass. Лондон. У најбољем случају у измаглици, ако не и са кишом. У подне као најезда колоније инсеката – непрегледне колоне истоветних црних такси возила, затупастог облика и са обавезном стакленом преградом између возача и путника. И наравно, и ја се возим баш у саобраћајном шпицу, као и сви, који за уобичајену паузу одлазе из пословног Цитy – ја на ручак, да би се поподне поново вратили на посао. За нас, ситуација посебно апсурдна! Јер, ко би онда јео код куће, рецимо: динстане шницле, пенасто умућени пире и принцес крофне? И ко би се од нас задовољио хладним, анемичним и безукусним chicken одреском, без породичне атмосфере ? А ко би тек, уместо да се после ручка спусти у своју омиљену фотељу – отишао поново да ради?

***

У Кијеву сам, који је поново престонични град као у прапочетку будуће пентаграмске државе. Али, овај пут као центар осамостаљене Државе Украјине. Зелени брег и плава река, и како би генерално за минуло доба рекао Клаудио Магрис, позлаћена боја времена на куполама многобројних цркава и манастира, међу којима се истичу Кијевска лавра, Михајловски манастир, Софијски сабор. Цркву посвећену српском Светом Сави, Кијевљани су подигли 1999. године.

А као данак само једном времену су споменици надприродних пропорција, све већи и монументалнији, до гигантског Славолука мира – Радуга (дуга) и Мат Родина (Мати – Отаџбина), која је као симбол заштите новог поретка постављена на узвишењу Владимирска горка недалеко од статуе историјском Владимиру Кијевском, који је заслужан за увођење Православља у прву руску државу – Кијевску Русију.
Обережно! Наступна зупинка Крешчатик, речи су које одзвањају кроз кијевски метро, упозоравајући на затварање врата и назив следеће станице, од којих већина представља права уметничка ремек дела вајарства, технике колажа, витража, мозаика и осталих видова архитектурне орнаментике. Својом лепотом истиче се посебно сва у разнобојним мозаичким представама призора из медиевалистичког Кијева, метро станица названа Золотие ворота (Златна капија), која је пандан париској Тријумфалној капији. Покретни мост на улазу, подизао се само да би у град пропустио победнике на повратку из борбених похода против Викинга, Хазара, Гота, Татара, Монгола и номадских племена која су крстарила степом.

Данас, од раних јутарњих сати, са ескалацијом саобраћајне динамике, уз буку мотора и галиматијас гласова, убрзаним корацима пословни људи, бирајући најбржи начин да стигну до својих радних места, улазе у гротло земље и ескалаторима се спуштају у метро. На другој страни, истовремено, уз најлепшу музику – музику Кијевских звона (како пише Момо Капор у својим сећањима), на јутарње молитве, одлазе свештеници, монаси и верници који су се затекли у овоме граду, и у тишини пуној пијетета, носећи упаљене воштанице, крећу се дугим подземним коридорима Кијевске Лавре, да би се поклонили моштима Светитеља, надајући се да им помоћ, за коју се усрдно моле, неће бити ускраћена.

Тескоба кафкијанских службеника, необични људи још необичнијих имена, мемљива складишта књига и кошмарни свет на потки библијског сижеа – у ванвременом су роману Мајстор и Маргарита, Кијевљанина, лекара и сасвим неочекивано – писца Михаила Булгакова. Живећи у дому са жутом лампом, како пише нобеловац Јосиф Бродски, он је у њеном одсјају на калдрмисаној Андријивској улици, која је данас проглашена за музеј, откривао фантазмагорију својих личности.

У Кијеву су се зауставили и Исаковичи. Јунаци романа Сеобе, настањују се на обалама Дњепра, којег је савршено верно, снагом сопствене имагинације, описао Милош Црњански, а да никада у Кијеву није био: “Било је право чудо како Дњепар трепери, ноћ и дан, у подне, увече, а сваки пут другачије, и у другој боји. Као посребрен, као позлаћен, на сунцу, на месечини, а тече мирно и одлази. Само кад му се приђе сасвим близу, чује се како шуми”.

Касније, одуживши дуг својој земљи повешћу о њеној прошлости, на обалама Темзе и њега сустиже слична судбина. И поново из његовог пера, сјајна исповест о патњама и страдањима апатрида: Роман о Лондону.

Свако путовање је нешто посебно, мали искорак из уобичајеног животног ритма, али и непроцењива ризница нових сазнања. Већ и планирање путовања је сјајан (пред)осећај о данима који доносе нешто сасвим ново. Важно је: никада не одустајати. А и зашто би кад нам позната глумица Хелен Мирен поручује из сопственог искуства: Моје четрдесете биле су добре. Педесете сјајне. Шездесете фантастичне. А седамдесете су проклето феноменалне!

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Scroll To Top