Пожар времена и пепео сећања

Милан Тица, Из албума несталог у пожару, Матица српска, Нови Сад 2022.

Док мали Исус доживљава дежави своје смрти, око њега, попут Бодлерове Стрвине, испарава распорена утроба јагњета. Милан Тица, аутор је песничке књиге Из албума несталог у пожару, објављене у едицији Прва књига Матице српске за 2022. годину. Описујући овакве слике на пластичан, веристички и сиров, постапокалиптични начин, он покушава да уплови у ум лирског субјекта и расветли сећања и трауме које прете да нестану у пламеној стихији времена. Аутор тежи за синтезом па тако вештачки, на моменте насилно, стапа простор и време из ума у фотографије и тиме гради круг сећања и њеног одраза у стварности.

Ширећи радњу концентричним круговима од којих је књига саздана, песник баца каменчић у бару сећања и формира први од кругова, круг породице, којим су описани животни простор и породични односи. Лирски субјект се кроз песме насловљене Кругови 15 са закључним Огледалом присећа момената детињства: бабине кухиње, вожње са дедом на бициклу и пад, сечења славског колача, реновирања комшијске куће, летовања и, у песми Огледало, бабине смрти. Из круга породице излази у простор свакодневице, простор који припада свима а не припада никоме, у циклусу Изван круга,  попут улице, кафане, аутобуса, комшилука, али и несвакидашњег места као што је мртвачница. Аутор преплиће теме обичног, очигледног али и потресног, шкакљивог и неочекиваног, тако да се стихови пробијају од призора просјака на улици, преко похотних погледа перверзњака у аутобусу, све до некрофилских тенденција у мртвачници и дубоко трауматизујућег искуства изненадне болести мајке коју болничари износе / као дотрајалу лутку из излога (Објашњење). Кроз песничку књигу такође доминирају мотиви круга, крви, смрти, лутки, инсеката и људи, као и теме породичног насиља, болести и менталних поремећаја попут депресије, опсесивно-компулсивног поремећаја и анксиозности. Ту су и општеприсутни мотиви ране и лекара. Друга половина књиге тематизује моменте Албума у пожару кроз песме нешто развијеније наративне структуре које се чине као покушаји реконструкције догађаја из трауматичних сећања. У овим песмама сећања нису свакодневна нити безазлена, описују се сцене са атмосфером покоља, смртних погледа, болести и батина. Слике ствари се смењују брзо и нагло, и граде својеврстан тауматроп сачињен од бљескова свести концизно наведених појмова који гради општу слику лирског субјекта. Тако се у песми Породична фотографија из ресторана елиптично ређају сцене празних тањира, кошчица, винске чаше и вина као крви, непопијених дечијих подочњака и пуне пепељаре, док је такав поетски поступак на сличан начин употребљен и у песми Соба за изнајмљивање где се смењују црна фантомка, љубичасте маказе, рајф за косу, збирка песама Пала Бендера и многе друге ствари. Последњи концентрични круг чини целина Седам незабележених тренутака, најразвијеније нарације, која одаје утисак исповедног тона лирског субјекта. У овом циклусу, у читаоцу се гради осећај присуства терапеутској сесији на којој лирски субјекат открива неисказане догађаје, које још само сећање бележи. Са друге стране, многи описани призори имају кошмарни призвук и делују узнемирујуће па се намеће питање да ли их лирски субјект излаже са жељом да их сачува од заборава, или да их избаци из ума и ослободи се мучења које му проузрокују? У закључној песми Новембарски крваво аутор кружном композицијом све сам ово већ негде видео на почетку и на крају песме потцртава снагу круга као симболичног али и структурног стуба ове песничке књиге.

Милан Тица. Из албума несталог у пожару (Прва књига Матице српске). Фото: Маријана Јелисавчић.
Милан Тица. Из албума несталог у пожару (Прва књига Матице српске). Фото: Маријана Јелисавчић.

Морбидност, непосредност и директност у говору средства су изражавања аутора кроз читаву књигу. Без устезања говори о страховима, смрти, еротским нагонима и другим осетљивим темама у којима нема места за неискреност и претварање.  Аутор користи перспективу лирског субјекта и његову способност да опише ситуације и амбијенте које посматра – од прогорелих кругова на столњаку бабине кухиње, преко посматрања сопствене крви како се с ноге пробија до сливника све до Бога – бескућника како баца испрошени хлеб голубовима. С обзиром на то да је лирски субјекат најчешће пасивни посматрач, готово бодлеровски фланер, кроз читаву песничку књигу он проматра, посматра, гледа, загледа, и на самом крају потврђује да је све већ негде видео. Намеће се питање где би могао да види призоре описане у песмама, а одговора су два – или су сва сећања већ фотографије, на шта наводи уводна песма Фотографија из тих дана Борислава Милића која описује један призор групне фотографије, или се сећања ретроградно, кроз процес екскламације, тј. екстернализације, претварају у фотографије. Важно је напоменути да се аутор не либи ни промене перспективе тако да читалац у неким песмама није сасвим сигуран у чијој је визури. Тако се смењују перспективе особе која фотографише, фотоапарата, Исуса са дрвеног крста и, најчешће, свезнајућег посматрача свих догађања. Као једна од главних стилских одлика поетике Милана Тице примећује се врло чврст темељ јаких, неочекиваних обрта и поенти, што показује у песми Третирање проблема где је читава атмосфера песме изграђена у опису сеоске кафане, и кључног њеног јунака – чизме – која држи врата неразбијена ветром, кафану отворену за госте и пружа општу функционалност целом кафанском систему. На бритак и ироничан начин у последњем дистиху, аутор заокреће свет песме и читаоца, наводећи да слично функционишу / антидепресиви. Слика се одједном усложњава али и додатно појашњава, а читалац остаје да се замисли над сврхом чизме као и тиме да ли су му у животу потребни антидепресиви (или нека друга врста „обуће“) како би остао неполомљен и отворен. Још један изванредан пример ауторове склоности ка обртима и онеобичењу оцртава се у песми Георгије не убија бубашвабе где се слика дечака који је принуђен да ради физичке послове у домаћинству уместо школских обавеза супротставља ошуреним бубашвабама у судопери, које остају неме на своје мучење, баш попут њега.Такође, ту је и алузија на дело „Код куће је најгоре“ спомињањем његовог аутора, Ефраима Кишона. Додатно, аутор на иронијски начин супротставља и мења икону Светог Георгија који убија аждају са сликом несрећног Гегија који је на месту аждаје и бубашваба. Поред снажних обрта и ироније, аутор је склон и радикализацијама метафоре коју често шири на алегоријске слике, па тако, у песми Кругови 2 од дединих папуча којима окреће педале преко сличности са рибљим скелетом гради читаву сцену пецања и враћања мртвих риба. Такав призор хипнотише лирског субјекта до те мере да од дединог мотања педала изгуби присебност и падне са бицикла запевши о точак. Такође, аутор радо наводи на коришћење више од једног чула па стихови обилују олфактивним мотивима запљускујући читаоца смрадом ногу, запршке, мирисом прашине, пива и цигарета. Осим мириса, читалац се позива да ослушне цвиљење бродског пода куће као и заглушујућу резонацију мотора трактора. Оваквим стилским поступцима аутор успева да на најнепосреднији начин, кроз свима познате надражаје увуче читаоца у свет песме тако да он сам постаје саучесник и сведок сећања. Такав осећај поткрепљује и употреба свакодневне, једноставне лексике и атмосфере. Аутор у дескрипцијама не уздиже на пиједестал никога из окружења, све је подложно десакрализацији и прихваћено у свом изворном руху, чак и кад је банално, попут чачкања носа и лепљења слина на место барбикине главе (Рупе). Такав приступ у грађењу песама открива јасну ауторову намеру инсистирања на уверљивости и истинитости испричаног.

Милан Тица својим албумом који се трансформише у својеврстан дневник исказао је изузетну песничку зрелост. Обрада непријатних сећања у овој форми показује ауторову способност да проникне до најситнијих детаља у меморисању догађаја и траума. То говори да Тица пре свега има веома развијену интроспекцију, али и дар за проматрање стварности. Тако, по моделу, попут лекара, на готово хируршки начин, распетљава из лирског субјекта најдубље и најтананије синапсе у којима су замршена ова сећања. Осим проблема односа са траумом, аутор нуди и решење: није важно да ли постоје фотографије; често је одраз у огледалу – сећању – вернији приказ стварности него фотографија. Оно што је важно је да екстернализацијом, трауме престају да буду духови који опседају ум, а сећање на лепе тренутке наставља да постоји као и слика у огледалу, док се огледамо и док причамо.

Аутор: Урош Станисављевић

Scroll To Top