Повест о Ненаду

Све је било тако удешено да после толико година, они, коначно, оду на тај заслужени одмор. Сви заједно негде, у планине. Ми никада нисмо заједно ишли негде. Јесмо! Планине? Планине. Пролећу се већ ближио крај, јер, те шуме, ти крајолици куда су они јездили бејаху олистали зеленилом, миомирис тек расцвалог ливадског цвећа јасно се скупљао и мешао са планинским ветром, свукуда унутар ноздрва.

Ненаду беше заповеђено ЈА сам Ненад – Ненад можда није ја, одмах изјутра, на дан путовања, да доведе коње Ми никада нисмо ни имали коње. из штале, пошто их претходно уредно истимари, напоји те нахрани. Доручковали су кајгану Хахахаха, четири јајета, четири јајета нас је троје, испржене, незграпно исечене комаде масне сланине Чиста маст – јели смо само маст, уз шољу топлог млека Бела боја. Очњаци. Очи. Камење. Млеко. Мало мајчиног млека, уосталом, као по неком неписаном породичном обичају, сваки пут када би негде, сви заједно, путовали. Црвенило избледе и небом изнад села расу се прозирна светлост оног појутарњег доба, када већ и комшијски петлови престану да кукуричу своју будницу. Породица је била спремна да пође. Иако нарогушен и уобичајено, у лицу, зарастао, Увек је био такав – отрцан. отац тог јутра био је необично благ; како га се најбоље Ненад сећао – носио је преко рамена пушку заосталу са служења војног рока1), одевен сав по строгим армијским прописима, тешке војничке чизме, у њих упасане маслинастозелене панталоне и избледелу зеленкасту поло мајицу. Мајка, нешто мршавија и згуренија него иначе Чуо сам како је бије. Чуо сам, прва је села на своју кобилу и чекала мушкарце пред кућом.

Ни дан данас Ненад се неће тачно сетити куда су му обећали да иду на одмор, само памти да му је мајка, пред спавање, говорила о некаквом белом хотелу, са лековитом бањом у свом склопу где су га стално водили у периоду када је био сасвим омален. Отац се прекрсти те пљуну неспоредно пред сам полазак, попе се на коња, заглади масну тамну косу и узјаха према атарима који су се са селом граничили, према брдима, изрованим летњим путем према месту њиховог одморишта. Ненад кад га упита зашто је свој карабин Памтим тај кундак! понео, овај му одговори својим грубим гласом да је то стога што ће можда успут бити зечева, па би грехота била којега не устрелити и понети га даље, у ранцу.

Три лелујаве сене опрљене светлошћу првих дана када се пролеће са летом састаје, њихаше се у отменом касу према потоку иза прве окуке, на прилазу селу. Уставише своја три бела, благо задихана коња и отац лако сјаши све газећи нервозно уздуж хладне воде. Договор је био овде у 11, где ли су већ? А кога заправо чекамо? Ја се њих ни не сећам? Сећаш се… Где су његови рођаци – питао се наглас брадати човек, иштећи одговор у збуњеним очима своје супруге и сина. Прође тако неколико минута у тишини изгубивши се у неповрату тока временског, када изнебуха изјаха чича Драган са својом малом свитом; сви одреда, њих петоро, јахали су на пегавим белим атима. Пошто су се изљубили и изгрлили, мушкарци се руковаше па поново на коње узјахавши запуте се, све водећи за собом своје две породице, путем кривудавог хладног тока потока, према првом већем брду.

Што због ветра, што због чудноватих односа међу двојицом браће, главама својих кућа, њихов пут углавном је сабијен био необично мучном, брзовезујућом тишином. Никада их нисмо ни волели. Они су нас издали кад нам је било најтеже. Ненад то добро зна! Отац то добро зна! Пробијали су се у шуму галопирајући кроз замуклост, као да су мутави, као да не говоре истим језиком целога свог живота, као да никада ништа међу собом прозборили нису и као да се уопште ни не познају, а тако огранизовано јашу, два брата на челу чете, а за њима, уз топот поткованих коња, њихове породице.

Све се то Ненаду тада чинило одвише спонтано, заправо као да су сви подређени неком необјашњивом прећутном договору за који он није знао; и са леве и са десне стране појављивали су се, у кратком временском року, такође на снажним кичмама својих белих коња његови ближи или даљи рођаци – деда Мијат Коцкар проклети! делио је седло са баком Анком, ујак Обрад из Србије, Вук – смртно озбиљног лица – старији брат из унутрашњости, Невена Видео сам је док се пресвлачила. Хаха, тако бледа кожа и тако округле округле… – његова млађа сестра од тетке коју виђаше само приликом великих породичних окупљања какво је дефинитвно било и ово, тетка Бранка Никад ми ни динар није дала, а сви знамо како зарађује свој прљави новац  колико га има! и још њих неколицина. Сви су они, као омања војска јахали кроз шуме у језивом мраку не изговорене речи, послушно и сви са истим циљем Па они су се договорили. Све они већ знају! – до белог хотела, скривеног негде у подножју брегова. Сем цвркута разбуђених шумских птица ту је нему атмосферу засецао, увек равномеран и јасан, звук влажне земље што би излетала и мрвила се за копитама њихових белих коња.

Alejandro García Restrepo – Naturaleza con símbolo al fondo

Баш кад замакоше, подне се преломило па нестало за њима, иза шуме и избише на травом прошивени пропланак, Ненад је предосетио да су близу белог хотела и није желео да запиткује, себи најближу, мајку, баш као у детињству, када ће стићи. Знао је да су ту. Тада је отац зауздао коња, баш испред велелепног хотела, изнад улазних врата није било никаве табле, никавог имена; на улазу хотела неопрљеног прохујалим годинама сви су већ били пристигли. Свезаше најпре коње за јасле пред хотелом па су, у групама од по двоје, и даље не зборећи суве речи, улазили, све газећи прострти црвени тепих, у дугачки, повешаним сликама украшен, болесно сиви ходник, а он је завршавао баш испред овалног, готово, олтарског дела, рецепције. Тамо их је насмејан, као и увек, видно сраслих обрва и благог ракијског задаха, дочекао Милан, Пропалица! чувени сеоски трговац, и руком упутио према великим стакленим вратима према огромној сали где су се одржавале разноразне свечаности. Ћутке испратише Миланове упуте и беспоговорно, као у некаквом чудном маршу Они то знају! Они то морају знати, зато тако и ћуте!, спустише се низ други, нешто мрачнији ходник у просторију где су се имали окрепити.

Отац Ненадов, то се подразумевало, сео је на чело стола те срдачно позвао госте да се сместе и у миру сачекају да им стигне супа. Тако је и било. Ненад је сео одмах до мајке, а она, подразумевано, до свог мужа. Обрад одмах припали цигарету и наручи себи дупли виски Како је лепо било пити са њим. Никад краја томе. док су се остали, не обазирући се претерано на његову ноншалантност, смештали, рукујући се и кезећи се једни другима бесмислено.

Кроз двоја врата, водила су у просторију из правца ходника што се настављао према другој страни, тик уз гломазне прозоре кроз које је продирало, у слаповима, свиленкасто позно пролећно осветљење; улазили су келнери Хахаха, полако носећи у рукама посуде од сребра, у њима кључалу пилећу супу, и пажљиво, пробијајући се међу столицама, спуштали те посуде близу гостију. Сви су конобари били Ненадови некадашњи познаници, сећао их се добро из средњошколских дана, и из периода кад је био баш млад – сви су они кружили његовим сећањем, баш као сада овде, разносећи успомене као тањире или виљушке. Ненаду је у том окружењу било нарочито пријатно – био је међу својим људима или му се бар тако чинило тада. Прво се значајно накашља, да би одмах пошто је пожело присутнима пријатан оброк, отац, привукавши довољно пажње на себе, узе главну реч. Околности под којима су се, у прошлости састајали, биле су строго одређене оним преломним периодима у њивим животима – рођења, крштења, разноразни испраћаји, венчања, славе и напослетку сахране. Међутим, како је говорио, њега је много радовало што су се ето, окупили сви, колико их је присуствовати могло, да одају последњу пошту његовој супрузи Али мајка је жива, она седи ту, са нама. Ништа не разумем. Све је јасно, човече, све је савршено јасно. која се, седећи мирно крај њега, смешкала неприродно; све су јој усне подрхтавале као да ће се развити у некакав неконтролисани манијакални смех. Сви су се, завршивши са супом, како је време одмицало и јела се на столу смењивала, напокон ослободили оне унутрашње непријатне стегнутости, оног стања свезаног језика и свако, по мало, одмерено ипак, поче говорити о себи – где су данас, чиме се баве, имају ли потомке, колико зарађују, где путују и слично. Ви сте мртви за мене! Одавно сте умрли! Читав скуп, наједном доби своју праву сврху; породица је сада заиста и личила на породицу и после толико година, поново је Ненаду било угодно што се налази међу свим тим мање-више познатим лицима.

Мајка се, док су се унакрсни разговори распредали и уплитали у једно дугачко, неразмрсиво, клупко породичне историје, лагано нагну према Ненаду и дошапну му нешто толико узнемирујуће, нешто што је личило, по свом садржају на какво пророчанство Она је све време била против тога. Знао сам ја то. Знао сам! Док је тако испрекидано шушкала реченице у синовљево уво, њен Ненад хладно је саслушао изречену мисао своје мајке – да ће му отац улудо изгубити живот негде у сарајевским предграђима крајем лета године хиљаду деветсто деведесет и треће. Када ју је наивно упитао да ли ће се то збити током лова на зечеве она одмахну руком и рече како ће то бити велики лов на људе…

Ненад је приметио како се отац нешто мршти испијајући своје пиво уз горак израз лица при последњем гутљају. Можда слути, можда зна? Мајка је откидала зубима хрскавицу са готово огољеног батака Па она је кост и кожа. Како ме је уопште и родила, а да се не распадне колико је сићушна? и маст јој се сливала низ кошчате прсте. Није добро сажвакала залогај и загрцнула се толико да се читавим телом повила над тањир са костима и почела очајнички да кашље док су јој се вратне жиле напрезале толико да су их сви за столом могли уочити. Затим поскочи, и даље кашљући, одгурну немарно столицу и отрчи пут ходника одакле су и дошли. Отац га само погледа Мрзим што ми наређујеш као да твој пас, а не син! и Ненад је знао – мора помоћи мајци која је, као некакав бегунац, трчала незаустављиво према вратима ходника. Ненад је похитао за њом дозивајући је Мајкооо мати, мајчицееее, мајкооо! – она се није одазивала, само је кашљала све горе и истрзаније, и кад су пролетели ходником виде је како отвара сива челична врата на крају безбојног ходника и нестаје за њима. Када је стигао до врата, сав у зноју и задихан, Ненад је нагло свхатио да су се она за њом закључала Можда и заувек? те да не постоји начин којим би их могао отворити и помоћи јој. Лупао је крвнички, не посустајући, шутао их, вукао, псовао – врата су остала затворена. Мајкооо, врати ми се! Мајкооо, где си отишла? Мајкооо?! Изнад њих мастиљавим црним ћирличним словима писало је КРАЈ ЈЕ БЛИЗУ.

Медицинске сестре трчале су унезверно наоколо и узикивале ‘Зипрасидон Зипрасидон’. Са друге стране лимених врата животински крици одзвањали су, пробијајући се лако кроз њих и ширили се сивим ходником. Лек је престао да делује. Одвратно мучни узвици избијали су из самице, изнутра облепљене искиданим белим  јастуцима, у Вишеградској улици у престоници. Када су отворили врата, у рукама држећи приц, дугачку танку иглу и бочицу Зипрасидона видели су згрчено тело у агонијском стању безизлаза, у испраној белој кошуљу, чврсто свезаних руку, како јеца ваљајући се у сосптвеној мокраћи и разјапљених чељусти понавља Мајкооо мајко, где си мајкооо?

Када су успели да га примире и дају му нову дозу, главни доктор чучну заштитнички крај Ненада који је дрхтао и дахтао заквављених беоњача, стави му лагано руку на раме и цинично га упита – Када ћеш напокон установити да си ту жену убио ти, својим голим рукама?

Аутор: Стефан Басарић 

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Иако порекло те пушке у њиховом дому никада тачно није утврђено, и мајка и Ненад веровали су да ју је отац из Бањалуке кришом понео кући, растављену у војничком ранцу.
Scroll To Top