Поткултуре су одувек биле феномен који је интригирао социологе. Као и сама култура, појава дистинктивних поткултура, поготову у двадесетом веку, социолозима је постављала низ нових питања везаних за одређене склопове друштвених понашања. Двадесети век је на глобалном нивоу донео доста промена, почевши од два велика рата, преко наглог успона многих земаља у економском смислу, па све до појаве нових, како политичких, тако и културних покрета, који су се веома брзо ширили целим светом, са почетном тачком, најчешће у САД-у. Међутим, ни друге светске силе нису заостајале за тим трендом, укључујући ту и Велику Британију и Јапан.
Мајк Брејк у овом тексту се бави поткултуром као значајним феноменом за социологе и покушава да објасни њихов настанак, као и класификацију, да би дошао до неких веома битних одговора везаних за карактеристике свих поткултура.
Пре свега, он започиње цитатом Сократа, који описује децу као противречне својим родитељима и тиранији својих учитеља. Овај нагласак на омладини као друштвеном проблему се наставља све до након Другог светског рата, када се они именују “народним ђаволом”.
Након ове констатације, Брејк се усредсређује на социолошке теорије које се баве плурализмом, класом, међугенерацијским сукобима, као и деликвенцијом, психолошким теоријама о фрустрацији, конфликту и агресији. Говори и да је настала категорија културе младих, која је служила за подвођење проблема политичке економије и друштвене структуре под исту. Затим, као битан детаљ социолошке теорије, Брејк спомиње Мида и његову теорију симболичког интеракционизма, а као главни појам се издваја значајни други, којег Мид дефинише као друге, са којима је актер у интеракцији, те поступа по проценама тих других и очекује реципрочно вредновање својих акција од њих. Наиме, тај други, може бити стваран једнако колико и имагинаран, може бити појединац, група или митолошки други.
Потом, Брејк пажњу скреће на девијанта, који има проблем у даљем развоју своје личности, те би требало да се посвети обележености, која одређује његов положај у систему стратификације, јер та обележеност потиче од девијантне улоге коју он “игра”.
Најраније студије обележености, фокусирале су се на родне разлике у друштву и бавиле су се варијацијама поткултура које се тичу мушкости и новим облицима женскости који су долазили након адолесцентног доба. Ове статусе мушкости и женскости, као и девијантности, биле су одређене значајним другима унутар радничких поткултура. На овом месту Брејк закључује како свако одбацивање статуса и улоге се такође тумачи и као одбацивање личности.
Потом, Брејк се усредсређује на осећај презира од стране актера, који је повезан за значајне друге. Наиме, када актер гаји овакву врсту презира, мора се наћи решење, које може бити индивидуално или колективно, где индивидуална решења често доводе до самоизолације актера, а колективна се најчешће односе на поткултуру, јер она може понудити идентитет који ће успешно подржавати актера, а да он није више одређен класом или занимањем самог актера. Како Мекол и Симонс наводе, актерово интернализовано схватање свог савршеног “ја”, може имати утицај и на одабрану улогу коју актер изводи.
ИНДИВИДУАЛНА И КОЛЕКТИВНА РЕШЕЊА ОБЕЛЕЖЕНОСТИ
Као што је већ споменуто, постоје индивидуалне и колективне стратегије решавања друштвене стигматизације. У даљем тексту, Брејк таксативно наводи које су то стратегије и укратко их објашњава.
У индивидуалне стратегије спадају: Озлојеђеност – актер одбацује печат друштва и тежи да потврди своју независност од истог, али прихвата друштвени контекст у ком је печат створен, те има осећај озлојеђености. Индивидуално одбијање стигме – валидност стигме се пориче и актер покушава да се одвоји од друштва које га стигматизује. Мржња према себи – стигматизовани девијант не оспорава ситуацију и обележеност се интернализује код актера, што је лоше, јер се показало да се представе једне личности о себи не мењају. Психолошко оштећење – ово је највише резултат екстремне обележености, где се психа актера осећа нападнутом.
У колективне стратегије спадају:
Деликвентне поткултуре – ово су друштвене реакције које највише прете јавности и настају махом у радничкој омладини.
Културни бунт – културни отпор владајућој хегемонији који се осликава у авангардним уметничким формама, боемским и изражајним поткултурама, најчешће уметничког карактера. Овај бунт је најчешћи од свих поменутих.
Реформистички покрети – групе за притисак које служе за проширење постојећих вредности не би ли заштитиле или озакониле одређене групе девијаната.
Политичка борба – оспоравање апарата хегемоније где се предлажу радикална решења која гарантују једнакост, политичку моћ и самоопредељење.
Из овога се да видети да улазак у поткултуру за актера значи редефинисање сопственог идентитета и појма своје личности, решење проблематичне ситуације, те озваничење односа између себе и поткултуре и припадности истој.
ПОЈАМ ПОТКУЛТУРЕ
Прва дефиниција поткултуре која се појављује у Брејковом раду потиче од Мекланг Лија и Гордона, који су је третирали као подврсту националне културе. Фритхов је целокупну културу дефинисао као свако научено понашање стечено у друштву, док Тајлор укључује и знања, веровања, уметности, морал, закон и остале способности и навике које човек стекне у друштву, у своју ширу дефиницију културе. Надаље, Брејк спомиње Кробера и Клукхона, који су закључили да се култура састоји од образаца са симболима који образују карактеристична остварења људских група. Форд се фокусирао на културу као на научено решавање проблема, док је Коен одредио детерминанту поткултура као “Оно шта људи чине зависи од проблема са којима се боре.” Културу свакако Брејк схвата као везивну снагу која спаја актере, али такође ствара и елементе разједињења.
Брејк се потом ослања на класно схватање поткултура, где наговештава како је култура средство доминантне класе за озакоњивање своје контроле над подређеним слојевима, које је истакао Свинџвуд, а на трагу теорије о културној хегемонији Грамшија. Надаље, Брејк износи следећи став:
“Вредности и друштвена значења у овим односима чине културу групе. Ми смо формирани, и сами формирамо, серије друштвених односа неопходних за репродукцију наше друштвене егзистенције. (…) идентитет који је садржан у тој повезаности друштвених односа и значења, и култура која нам преноси та значења истовремено нам помаже да схватимо свет, али и управља смером нашег развоја. (…) Ми сами себе стварамо, али ограничени одређеним обрасцима могућности, немамо слободу ни у каквом апсолутном смислу, већ серије избора ограничених одређеним друштвеним оквирима.”
Потом се ослања на Маркса, који тврди да људи сами своју историју стварају, али под затеченим околностима. Доминантна култура per se за Брејка није нешто што објективно постоји у друштву, те се тврди да ниједан већи вредносни систем никада није сасвим хомоген. Ово не пориче чињеницу да постоје доминантни вредносни системи.
Брејк надаље наговештава постојање више култура унутар једног друштвеног стратификованог система који је сложен. Поткултуре он схвата као ниже правце ових већих културних “конфигурација”, како их он назива. Поткултуре за Брејка садрже елементе класне културе (родитељске културе), али исто наговештава и разликовање од исте, а за пример тога наводи хипи поткултуру – она је имала прогресивне елементе радничке класе, али је истовремено пропагирала и девијантни начин живота. Чак и унутар саме поткултуре хипика, постоји видно раслојавање са различитим вредносним системима. Хипи поткултура свакако није једина са овим карактеристикама.
У наставку, Брејк помиње Даунса, који наглашава дистинкцију између поткултура које се јављају као позитиван одговор на више друштвене захтеве (нпр. професионалне поткултуре), и поткултура које се јављају као негативан одговор на исте ставове, као што су деликвентне поткултуре.
Да би се анализа свела на лакши ниво, потребно је креирати појам који обухвата већинске интересе поткултура и њихове карактеристике, те зато Брејк уводи термин културе младих. Овај термин обухвата више класа и све испод тридесете године живота. Култура би била структура значења која актер усваја.
Саму културу Брејк види као нивелисану на нивое, где се садрже и процеси материјалне производње. За Даунса, са друге стране, поткултуре настају ради решења колективно доживљених проблема. Такође, Даунс наглашава и разлику између поткултура насталих унутар и изван једног друштва.
На егзистенцијалном нивоу, поткултура је значајна због изградње личног идентитета. Кларки је нагласио два аспекта поткултуре на методолошком нивоу, где један представља емпиријску евиденцију, а други хеуристичку анализу значења поткултуре. Фишер је поткултурализацију видео као резултат урбанизације, као последицу слабљења интерперсоналних веза у урбаном простору. Он своју тезу заснива на постојању забавних центара у метрополама, која су стецишта градских отпадника. Многобројност поткултура доводи до регрутовања нових чланова које је све веће, као и ширење унутар владајуће културе. Урбане поткултуре су свакако посебна појава вредна социолошког истраживања, са својеврсним зимеловским духом метрополе.
Надаље, Брејк се бави противречностима вредности које су доминантне, те приказује идеје Родмана, Матцеа и Сајкса, док Јингера Брејк спомиње због термина контракултуре, који означва вредности које су у сукобу са доминантнима. На самом крају овог дела, Брејк ставља нагласак на политичку борбу мањинских група са сопственом поткултуром као што су феминисткиње и хомосексуалци, на пример. Брејк такође наглашава и Ериксонову примедбу – „девијација има функцију одређења и одбране граница између оног што је у друштву дозвољено и оног што није.“
ПОТКУЛТУРА И СТИЛ
Културна форма која је сасвим уобичајена за поткултуру је свакако стил. Коен примећује симболичку употребу стила референтних група као веома битан аспект поткултуре. Стил изражава степен припадности једној култури и означава чланове поткултуре, који самом својом појавом нападају доминантне вредности. Стил Брејк одређује као комплементацију три елемента: имиџа, појаве и жаргона. Потом се ослања на Томпсонову тезу о послодавцима који се боје вредности доколице, јер оне представљају директну контратезу раду, како би ближе објаснио постојање стила, као отпора доминантним формама.
Помињући масовну производњу и брендиране артефакте, Брејк спомиње и Брнса, који указује на одступање од традиционалних класних одређења изражавањем привржености ка тим артефактима.
Када се ради о поткултури младих, стил је преовлађујућа карактеристика. Брејк се ослања потом на семиологију Де Сосира, помоћу које би се лакше могла одредити значења одређених симбола које неки стил одашиље. Стил у симболичком домену превазилази функције информативности и класификације, те отвара простор значења и разумевања субјективног значења за самог актера. Стил тако приказује којој симболичкој групи актер припада, а истовремено се учи кроз интеракцију са значајним другима.
Брејк наводи и Картерове ставове о симболичкој одећи. Стил је на нивоу поткултуре стога уједно и жаргон, јер се њиме истичу сопствена реторика и ставови. Настајање новог стила и симболике истог, Брејк смешта у преузимање предмета са већ постојећег тржишта артефаката. Ово освежава идентитет групе и развија се међусобно препознавање чланова групе. Вилис овде наводи како постоји хомологија између предмета, значења и понашања у стилу.
ПОТКУЛТУРА, ДРУШТВЕНА РЕАЛНОСТ И ИДЕНТИТЕТ
Значење стила за идентитет Брејк наглашава на самом почетку овог дела, аргументујући да стил дозвољава идентитету да се изрази кроз смишљену пројекцију имиџа личности, а која је наводно ослобођена класе и занимања. Пред актером је на овај начин постављено поље опредељења између различитих поткултура. Улазак у саму поткултуру је ипак ограничен примарном социјализацијом, те предностима класе и образовања, како сведоче емпиријски подаци.
Потом, Брејк се осврће на однос поткултуре и година живота, коме даје посебан значај. За секундарну социјализацију, године адолесценције, као и прелазак са школовања на посао, те из слободе у брак, су круцијални догађаји. На овом месту се ослања на Бергера и Лукмана који социјализацији дају примат у односу на све остало, унутар навика и понашања које људи практикују свакодневно.
У односу девијантности и доминантног морала, Брејк надаље спомиње ставове Дагласа и Скота, а након тога наглашава разлику између симболичких универзума девијаната и доминантне културе. За сам крај овог дела, Брејк износи следеће ставове:
“Тако актери, привучени референтним групама поткултуре, одабиру, у оквиру параметара које је поставила друштвена структура, оне поткултуре које имају атрактиван имиџ и јасно решење за структурне проблеме. (…) поткултуре су значајни чиниоци секундарне социјализације. Оне упознају актере са вредностима света који се налази мимо света посла и школе. (…) Поткултуре које се супротстављају или прете симболичком универзуму сматрају да се морални узори, који су употребљени да објасне друштвену реалност, морају развијати и прилагођавати да би се могли носити са било којом аномалијом. Поткултуре теже да буду девијантне аномалије у оквиру симболичког универзума. Оне обично прихватају његову дефиницију реалности, али су без обзира на то, аномалије у оквиру њега.”
РАЗВОЈ АНАЛИТИЧКОГ ОКВИРА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ПОТКУЛТУРА
На самом почетку овог дела, Брејк се ослања на Бекерову процесуалну анализу, која се заснива на низу корака, промена у понашању појединца и његових погледа на свет. Затим помиње Де Ламатера, који наглашава узимање у обзир следећа четири момента: природу девијације (разликовање девијанта од оног који то није), друштвену реакцију на девијанта, природну историју девијанта и друштвену партиципацију девијанта. За проучавање девијације, Де Ламатер сматра да је потребно обухватити и порекло девијантне улоге или актера и његове разлоге за то.
Међутим, најпознатији предлог за разматрање поткултура потиче од Тајлоретола и његове анализе у коју спадају: Природа поткултуре (историјски развој, стил и симболика исте), друштвена реакција на поткултуру, састављање природне историје моралне каријере члана поткултуре.
Брејк се потом осврће на Глејзера и Штрауса, који наводе да је степен спајања идентификације битан због тога што припадност поткултури може бити и делимична и потпуна. У наставку, Брејк разматра разлоге за (не)активност радника у поткултурама и наводи:
“Један од разлога због којег је већина припадника радне снаге пасивна јесте у томе што док можда у крајњој линији не могу много да добију од владајуће друштвено-економске структуре, они су у њу толико уложили да могу много да изгубе ако дође до изненадног рушења тог система. Ово нам помаже да схватимо зашто већина младих људи пролази кроз адолесцентно доба без неког посебно дуготрајног и изразито девијантног понашања. Они су у владајући систем уложили значајан део себе, и због своје непосредне ситуације не би имали никакве користи да од њега отворено одступају или да му се снажно одупиру.”
Потом се ослања на Јангову тврдњу која гласи да девијантно понашање није бесмислена патологија.
ОМЛАДИНА ПОСТАЈЕ ДРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМ – РАЗВОЈ ПОТКУЛТУРА КАО ПОЈАМ У ДЕЛИКВЕНЦИЈИ И УСПОН КУЛТУРЕ МЛАДИХ
Ово је последњи део Брејковог текста, у ком он наглашава проблем како различити облици културног плуралитета могу да коегзистирају. Овај плуралитет не означава једнак приступ политичкој моћи. Узимајући за пример САД, Брејк се ослања на Кајлову анализу џез поткултура – егзогене имигрантске поткултуре свакако јесу допринеле да плуралитет у САД-у буде најсложенији на свету, што је имало последице у развоју ендогених поткултура.
Надаље, Брејк закључује како сама омладина није проблем, иако се одређене поткултуре младих класификују као проблематичне. Овај момент Брејк оправдава чињеницом да се млади налазе на удару стручних, образовних и економских промена у одређеним историјским епохама, те их доживљавају и генерацијски.
Коен је разликовао три нивоа анализе поткултура: историјски, подсистеми и актуелне трансформације, те начин на који поткултуру доживљавају њени носиоци и присталице. Он даље тврди да је решење које поткултура нуди нужно имагинарно, односно да је то идеолошки покушај магичног решавања стварних односа који су другим путем нерешиви. Брејк у даљем тексту наводи три облика побуне која су подобна за младе – деликвенција, радикализам и боемски живот, а које је поставио Матца.
На том трагу, Брејк проучавање омладине дели на четири главне области:
Пристојна омладина – неучествовање ни у једној групи тинејџера Деликвентна омладина – тинејџери одражавају класну културу својих родитеља (Бернард) Културни побуњеници – склоности ка учествовању у поткултурама које се налазе на рубу боемске традиције Политички милитантна омладина – стварање фракција политичких група или широких масовних покрета и ово могу бити етничке групе, пацифисти, студентске групе, политичке странке.
Резиме који Брејк даје свом тексту говори како је показано да је студија о поткултурама корисна, јер пружа на увид конкретне функције колективне девијације. У овом тексту, Брејк је изложио пет основних карактеристика поткултура:
– Нуђење решења за одређене структурне проблеме
– Нуђење културе из које се издвајају одређени елементи попут стила, вредности, идеологија и начина живота
– Алтернативни облик друштвене реалности је доживљен као укорењен у класној култури, али га посредује суседство, а преносе мас-медији
– Пружање начина осмишљавања слободног времена
Понуда појединцу решења за одређене егзистенцијалне дилеме и стварање идентитета мимо посла и школе
Надаље, Брејк се фокусирао на структурал-функционалистички модел анализе овог проблема, где спомиње Парсонсову карактеризацију САД-а као најадекватнијег примера за анализу.
Поткултура обухвата материјалну и идеолошку димензију. Очигледно је да се све културе не баве узрастима, а ипак младима поткултуре највише помажу да се носе уједно и са структурним и са индивидуалним проблемима.
Брејк свој текст завршава следећим речима: „Може се експериментисати са идентитетима и идејама, и разматрати могућност за друштвену промену. Поткултуре изражавају бунт, и обично не више од тога. Али, оне садрже семе радикалније неслоге, које може букнути у борбу опасну за друштво. То је оно што морални душебрижници предосећају. Када овај отпор има моралну оштрину, он угрожава хегемонију државе. Реакција је вапај за законом и редом, и докле год се тај отпор може свести на социјални проблем, или адолесцентну фазу, може се успешно одстранити из друштва одраслих.”
Субкултуре су веома битан део модерних и постмодерних друштава, јер прекидају табуе, нападају конзервативне и друге идеолошке вредности, те отварају врата значају појединца и групе у друштву. Оне су веома значајно аналитичко оруђе за социологију, поготову за друштва која имају специфичне поткултуре.
ЛИТЕРАТУРА
Brake, M. (1980) Sociology of Youth Culture and Youth Subcultures: Sex, Drugs and Rock n Roll?, Routledge, Лондон, Превод: Вања Влајић
Ауторка: Исидора Пејаков
