ПОНЕДЕЉАК (ЦРНИ МЕСЕЦ)/НОЋивост

Понедељак (црни месец)

…Звао се Улан Бланко. Највише од свега волео је да седи на хладном плочнику испред старог локала у улици Газ. Била је то мала пошта која је радила само првог дана у недељи… Увек само на хладном плочнику јер сунце више није имало везе са Тим… Тада би киснуо и јео сендвич са сувим шљивама. Уживао би у пробуђеној агонији наслањајући главу на трулу бандеру.

Пламен једноличја сакривао је и његово треће лице. Сада би Је могао наслутити још само у стањима полусна и тада би јој опрезно, на лицу поред десне обрве, исцртавао вештачки младеж, после чега би бесно бацао црни маркер на мокру улицу и пустио га да се разлива било где:

„Чему напор за нешто што је већ једном избрисано?!

… И увек када би се пажљиво загледао у ногу на којој су се јављале тамне, суве мрље без разлога, чинило му се да је, од како се Први пут родио, изнова виђао њену измишљену тачку на небу, вероватно само зато што је знао да је и његов извор био животињско станиште. „Обележили су ме“, често би помишљао. Знао је само да ЈЕ тражио и тако остарио у борби са гравитацијом позајмљеној од времена, оне некадашње више Касности која му је сада даривала само отровни „прашак за бојење очију“.  Али чекао је. Ни сам није знао шта. Важно је да је чекао…

И поново је био понедељак,  поново још један дан за пошту.

Бела коверта… Примиче је скоро модра рука кроз мали отвор на дрвеној кућици и грубо ставља у промрзле руке. Збуњеност и страх… Његова прва пошта откако Је изгубио.

 Нестрпљиво цепајући покисле папире, угледао је неколико речи, нешто што је само у први мах  подсећало на оглас:

УНАКАЗИ МЕ! УЛИЦА ГАЗ БР. СВЕТЛОСТ

ЗНАК РАСПОЗНАВАЊА: ЈЕДАН ОРГАН (ИЗАБРАТИ!)

Ни речи више осим тамног камена (који је у њему, ни сам није знао зашто, изазивао осећај безнађа и беса према сопственом бићу) и печата у виду српа  прецртаног стрелицом. Згрожен неочекиваном поруком, није ни приметио како му погрбљени старац отима коверту и, загрливши је, седа на његово место на плочнику држећи у руци кључ. Док му се Улан бесно приближавао (само му је тај старац недостајао!), просјак је прекорним гласом узвикнуо: „Ради шта хоћеш, али ја не молим за милост, ја молим за твоје спасење! Ово је договорена адреса! Он неће остати нем на молбе бајатих уста!“.

Сада га је гледао човек са два лица окренута на супротне стране. Престрављен таквим призором, Улан је безуспешно покушавао замислити тачку која би тамом светлости одагнала страх и отерала изобличено чудовиште које га је све више гутало својим мутираним гримасама дрскости. „Узалуд“, помислио је у бесном очају на којем су му могле и Фурије позавидети… Али онда, ни сам није зна како, успео је угледати светлу мрљу на челу Другог лица. „Она је!“

„Окрени се! Изабери! Сви мисле да сам наказа, излапели старац и, баш као и ти сада, гледају ме са гађењем и сажаљењем. Сада ми дајеш некакав буђави сендвич, а не знаш да је мултиверзум моје пребивалиште… Ја Вам могу обећати да ће, ако ме само послушате овај пут, остати више од једног места на плафону Сикстинске капеле. Можда сам и ја као и Ви предвиђен за самоуништење, али моју енергију рођење не може укинути, ја је у Вашим декама скелета мерим, растварајући је у Реики. Био сам присутан на Вашем рођењу – Биће ми жао да сада останем без једног лица ако Ви… Није битно! Одрекните је се! Не можете?! Делити универзуме са Ваше стране није дозвољено. У Вашим очима сада видим вапај апсолутне празнине! И зато никада не можете изабрати. Онда се угаси!“

Сачекајте! Узалудно је викао приметивши како се оба лица старца склапају у једно наказно обличје које је грамзиво гризло његов сендвич и маркером обележавало испрекиданим путачама очи које су припадале Њој још само овај пут.

Осећао је како га некаква мртва кружница одводи у њене беоњаче, али ту није било места за његове три главе! Сетио се: „ЗНАК РАСПОЗНАВАЊА: ЈЕДАН ОРГАН (ИЗАБРАТИ!)“.

Из џепа је извадио маказе за отварање писама и снажно замахнуо. „Како се раније нисам сетио да их имам?“ Осећао је: његов кажипрст неконтролисано усмерен ка Горе и на њему онај исти тамни камен ( Бес…)

У страху је пажљиво подигао главу и осетио како се светлост претвара у светлост. „Бирај“ говорио је глас. „Унакази ме!“

(Бес…)

            Измишљени, црни круг се грохотом церио на труле шљиве које су улицом плутале ка канализационим отворима.

НОЋивост

            Прислушкивала сам дуго иза камених врата… видео ме је изокренуту. По праговима векова он је самовао у исконским потонућима – Својим… а ја сам сањала да ме макар у том пресеку одсутног тренутка пусти у своје Мрачно поткожно преседање…. да га и Ту поново нађем. Тама и Светлост свести, Светлост и тама Љубави – Океан Завета… Пробудио ме је у нерођено време, а онда сам га родила из сна… Невиног попут плача детета. У средини пирамиде оцртавао се часовник заустављеног времена. Вечност смо већ поделили, али мрак најтеже отвара своја врата. Кога примити, а да тај не изневери тежину таме рођену  у ирационалним блудиштима?! Тај црни прах сам од вајдавека испијала… али ми је Он показао Разлику, светлост која се негде узмицала…

Путања – чиста и савршена! Бејах понесена непробуђеним осећајем протицања, али и враћања. Живећу у Вечном, Живеће из Вечног… Желим да упознам сваки његов Мрак – Тама је онтолошка нагодба са смислом… Месечева пега… Јер из сваког бола који не помињемо израња древна Мисао о још древнијем Човеку. Круг који ме мами да се храним сопственим страхом – Тама свести и Светлост Љубави… Тело које постаје некаква  виша октава.

        Мој ЦРВЕНИ БАРОН…који ме гледа очима уснулог лептира и звери пробуђене зубима крвавог Усуда. Постеља која не допушта повлачење ни бег – само ватром оцртава казну и њене границе претварајући тај палимпсест мог тела у сенку Божјег Агнеса. Само за њега играћу игру оживелих сенки САДА… и сигурно ЈЕДНОМ. Биће то мој „RETOUR A LA VIE“, моја тријумфална реч… тријумфално тело.

            Коме ћеш мене дати, Оче? питах човека из сна.  Сада ће моја Реч одлазити у мисао предака јер Жар је изнад воље, Мисао изнад жара, Осамљена птица изнад мисли –  Он: Онај који се игра са облицима окренувши леђа неверном Месецу… Хрт ноћности који ме гледа кроз дим наргиле са укусом ваниле и менте. Мој Златни Бог и Етерични Човек.

Даровање Ока је проклетство.

            Остаће само игра! Хајдемо сада! Играћу за мрак, за весели полазак! Заиграћу последњи пут за све њих, за све мале бљутаве љубави којим сам се хранила, јер тражим међустање…, тражим ПРОКЛЕТСТВО живота.  Хвала, господо! Али исконска Игра десиће се на Његовој путањи.

            Човек из сна одговорио је: Даћу те смрти! Урлик дивљине и питоми шапат који излази из прстију загрлили су крилато Сунце… Прислушкивао ме је иза отворених врата, видела сам га изокренутог. Љубавници ипак морају бити омеђени на овај или онај начин. Човек који ћути и жена која шапуће говоре исто, али умираће крв. Крв коју је будила само архетипска рука припадања и одсуства. Напред или Назад? Препознаје се само једно лице: Нерођеност.

Била сам Тот који је еликсир смарагдне варке држао у рукама не знајући да га је пешчаник већ затајио. Тада сам зажмурила на крик пређашњег, на плач жртвеника. Уживала сам сласт ароме Прве светлости широм отварајући уста… Никога да ме напоји… Загрцнух се зрнима песка која су испуњавала моје тело. Као да по први пут осетих границе коже. Упознах своје координате…

            Светлост се пробија кроз отворе на ролетнама. Његова рука пребачена преко мог пупка, као упостељена реч побегла је из сна. Осећам да још увек играм док ме голица. Негде далеко дешава се Déjà vu (oproštaja)(sa)Sobom”. Али стаклена сећања креираће Други… На ожиљку који додирујем, чујем силан циклон што ломи катарке … Непознато далеко име. Не желим назад. Између тебе и мене разлике уистину нема… Досањавање би заборавило Живот…

Ауторка: Снежана Савкић

Scroll To Top