Помор и опсена приче о књижевности

Вуле Журић, Помор и страх, Лагуна, Београд 2018.

Мирко Демић, Пустоловине бачког опсенара, Дерета, Београд 2018.

Романе Помор и страх Вулета Журића и Пустоловине бачког опсенара Мирка Демића не треба поредити, јер очигледно је да међусобно не кореспондирају. Међутим, оба романа појавила су се исте године и као позадину приповедања имају ликове и догађаје с краја 18. века, али обрађујући их на врло својствене начине и с неколико могућих заједничких поетичких платформи. Пре њих, барокно доба и век просвећивања на врхунском нивоу су у својим делима естетизовали Милош Црњански и Милорад Павић, али и Мирјана Новаковић у роману који је обележио улазак у нови миленијум – Страх и његов слуга (2000).

Вуле Журић унеколико реферише на Црњанског. Куга која је завладала у Срему 1795. године представљена је, као и у народним веровањима, у обличју девојке у белом, а отелотворена у заносној девојци Заде, тј. Јелени. Интересантно је да госпожа Дафина у Сеобама задобија управо атрибуте куге, мада су тумачи њен изглед доводили у везу са мором и вилом. Ово поређење може бити од важности јер је и смрт госпоже Дафине у тесној вези са страдањем Славонско-подунавског полка, баш као што је Куга (и девојка) контекстуализована са великим „помором“ српског народа. Најпосле, и народ се због болести рапидно сели на онај свет, а и гробна места се премештају и спаљују у циљу да се болест искорени. Искоренило се, међутим, сећање на те људе (преко 2.500 људи за мање од годину дана је однела болест). Тако ни иза Славонско-подунавског полка није остало ништа осим барских испарења. Што нису десетковали ратови, неправде и „цесарске“ безобзирности, десетковала је болест.

И само приповедање извире из кужног средишта. Није као у Декамерону. Нису приче изолованих фирентинских девојака и младића и окружених кугом, она здрава вредност и хуманизам који доноси спас. Глас наратора Вулета Журића је „болесна“ прича у којој круже „помор и страх“, са малим шансама да прележи кугу. Није ни као код Андрића у Проклетој авлији, где Ћамилова аутентична прича и усклик „Ја сам то!“, представља болест од које он не може оздравити. Код Журића није болест у лику, ликовима или хронотопу, сама прича је „заражена“ и мора да прође кроз ватру да би била „амајлија“, као у Пекићевој причи „Мегалос Масторас“. Ако преживи ватру и прележи кугу, постаће достојно сведочанство о народу који се кобне 1795. масовно преселио на онај свет.

Банаћанин Црњански писао је, дакле, своје Сеобе, сеобе српског народа који страда ратујући за туђи ћеф и туђу славу. Вуле Журић пише о сеобама као помору од куге у Срему, а Мирко Демић бави се „пустоловинама бачког опсенара“, Димитрија Вујића, који се дивио Казановиним Мемоарима и већу референцијалност и дијалог успоставља са Другом књигом Сеоба, посебно када је реч о одласцима на руски двор. Кодирајући у роман и чувене приче о грофу Ђорђу Бранковићу, Зановићима, тј. Лажном цару Шћепану Малом, Мирко Демић поставља као кључно питање – питање истине и обмане у свету, али и у погледу писања романа.

Да ли је реч о реалистичком, модернистичком или постмодерном роману, како разматра Венко Андоновски у приказу „Роман-тест о могућностима романа и човека“, није могућно одредити. Овај роман пружа могућност да се чита и као басна, с обзиром да уместо епилога имамо поглавље насловљено као „Наравоученије“, а то имплицира да све треба схватити као алегорију. Најпосле, роман нема фабулу, а на махове подсећа на научне књижевно-историјске реконструкције живота разних „заборављених братственика по перу“. Извесна доза нихилизма провејава кроз нарацију и заиста се може наслутити, како Андоновски каже, да имамо посла са бартовским „исцрпљивањем исцрпљивања“. Као што Журићева прича мора да преживи кугу, Демићева мора да преживи нихилизам, па и резигнацију средовечности.

Метафора „проточног бојлера“, којом је одређен отправник возова који нам приповеда, у том нам смислу дочарава данашњу болест књижевности. „Ваљда сваком отправнику возова и приличи да буде налик проточном бојлеру кроз који уверења пролазе попут воде“. Онај који приповеда заправо „не измишља топлу воду“, већ „подгрева“ некакву романескну грађу, животна и литерарна искуства, не би ли од те смесе исковао нешто иоле „ново“. Барокно огледање отправника возова у свом наводном претку Вујићу заправо може бити схваћено и као спознаја велике кризе „уморне“ књижевности. Али, без спознаје о „умору“, нема ни „одмора“ и „освежења“. Као што нема „лека“ док се не спозна „болест“ и „помор“.

Коначно, треба рећи да се оба романа могу сматрати успелим. Штавише, и у библиотекама су готово увек „на читању“. Помор и страх је роман писца који, попут Богдана Богдановића, увек када је потребно погоди тројку. Некад је то пресудно за победу, у овом случају – за преживљавање приче. Иза сваке Богдановићеве тројке стоји 1.000 шутева по тренингу, као што иза сваког доброг писца стоји толико прочитаних књига по сваком књижевном тренингу. А све то да бисмо били богатији за искуство кад лопта прође кроз обруч и кад се корице склопе. Донжуанство Димитрија Вујића прелило се и на природу романа. Приповедање сагледано као донжуанизам отуда тера писца да „обљуби“ и реализам и модернизам и постмодерну и есеј и научни дискурс, сваки правац, род, жанр или стил, не би ли, попут Дон Жуана, неким „бисером“ испунио празну „љуштуру“ књижевности. То је болна истина књижевности. Ако волиш само један жанр, ако се приклониш само једном правцу – да ли то може бити добра књижевност? И како онда писати и како онда даље стварати књижевност и омогућити јој да живи? Та питања „погађа“ роман Мирка Демића, „од табле“, а „без коске“. Да ли је то довољно за победу литературе – видећемо! Али, вероваћемо у писце, такође наше репрезентативце!

Ауторка: Кринка Војводић

Scroll To Top