Култура и различита схватања културе

Реч култура је латинског порекла (colere, colo, cultum) и дословно значи, као што је познато – гајити, неговати, обрађивати. Изворно се ова реч односила је на обрађивање земљишта, односно, неговање пољопривреде, гајење биља и узгој домаћих животиња. Ову реч први пут спомињу филозофи и софисти у 5. веку пре нове ере, са убеђењем да је човек биће културе. У европске језике овај појам, пак, долази тек између 14. и 16. века, док је у званичној употреби тек од 18. века. Иако се ова реч касно појављује код нас, то не значи да се култура тада први пут појављује. Напротив, овај феномен је стар онолико колико је старо човечанство, без обзира на то што се реч култура касно почела употребљавати.

Културу су проучавали антрополози, етнолози, филозофи, социолози, археолози, природњаци. Сви они су понудили своју дефиницију културе. Можемо рећи да се под појмом култура подразумева „лепо и пристојно понашање“, али она обухвата шире појаве и надовезује се на бројне феномене. Под овим појмом се подразумевају многи феномени, као што су стил живљења, начин одевања, вредности, симболи, уметност, обичаји, спорт, музика и рад.

Народна култура се стварала дуго и њени утемељивачи најчешће су анонимни. Она настаје на специфичан начин, народни живот увек се разликовао од живота глобалног друштва. Ова култура обухвата народне обичаје, песме, ношњу, бајке и томе слично. Социолог Коковић сматра да народна култура данас губи свој изворни целовити облик, а да се поједини њени елементи спајају и комбинују са другим и другачијим културним елементима и оквирима који надживљују ту целину и стварају нове мешавине које се могу схватити као релативно трајни облици (в. Коковић 2004: 85).

За сеоску културу се у социолошким студијама најчешће каже да је традиционална. С тим у вези, када говоримо о нашем традиционалном наслеђу ми стварамо слику о сеоском начину живљења. Прерађујемо културне обрасце и целокупну слику о сеоској култури, стварамо слику о сеоској свакодневници, начину живота. „Досадашњи развојни процеси су показали да што се више удаљавамо од традиционалног села, свесни да нестају последњи трагови сељачког друштва све више почињемо да ценимо те вредности сељачког друштва које нестају из поља наше свакодневнице“ (Коковић 2004: 87). Начин живљења на селу данас се веома брзо урбанизују пред налетима градског живота и урбане културе. С тим у вези, бројне промене које прате село, доводи и до промене сеоске културе. Када говоримо о градској култури, треба се ослонити на дубоке промене у структури и карактеристикама урбанизације и њену повезаност са материјалном производњом. Глобализација је сазнање да одређене институције и организације треба да изгубе своје локалне карактеристике, а да успоставе међународне „признате“ карактеристике. На глобализацију снажно утиче развој савремених технологија што омогућава да неки локални, регионални догађаји буду видљиви и препознатљиви у целом свету. „Процеси глобализације у култури требало би да означавају масовни и једносмерни ток производа културе из центра према периферији, без обзира да ли се култура добровољно прима или је резултат наметања“ (Коковић 2004: 94).  Социолози праве разлику између материјалне и нематеријалне културе. Под појмом материјалне културе подразумева се све оно што је човек створио „својим делом, тј. својом руком“, а ту мислимо на оруђа, оружја, техничке изуме, грађевину, машине и алате итд. Дакле материјална култура обухвата све оно што је створио човек, а не природа. У нематеријалну културу спадају: вредности, обичаји, норме, идеали, стилови и обичаји, дакле, све оно што се подразумева под појмом обрасци културе.

ОБРАСЦИ КУЛТУРЕ

Норме су друштвени прописи или правила о томе како би нешто требало да буде у одређеном тренутку, одређеним ситуацијама на одређеном месту у одређено време. Нормама се најчешће учимо као мали и то путем социјализације. Непоштовање норми подлеже се друштвеним санкцијама. Вредности су друштвене и апстрактне идеје на основу којих појединци осмишљавају свој живот, то су идеали и визије којима се служимо у одређеном временском периоду. Сматрају се елементом структуре личности. Традиција дословно значи преношење, предаја. Састоји се од културних садржаја (идеала, вредности, веровања) који се обично преносе са једне генерације на другу унутар неке одређене (групе, заједнице, породице). За типичан пример традиције може се узети крсна слава. Рецимо слава је та која се преноси са једне на другу генерацију и све обичаје који прате славу. Затим под традицијом сматрамо неке манифестације који се понављају из године у годину, а могу имати и деценијско понављање. Симбол је, са друге стране, појава која  „стоји уместо неке друге појаве, представља је или на њу указује. Значење симбола није природно, већ је одређено друштвеном конвенцијом, односно договором“ (Димитријевић 2011: 175). Језик је најважнији симболички систем сачињен од звукова који су намењени за комуницирање унутар друштва. Оно представља „пут ка култури“. Поред социолога културе и културолога, бројни су лингвисти који се баве проучавањем језика.

Дакле, говорили смо етимологији, историјском контексту и симболима културе, а сада се ослањамо на неке познате теоретичаре и њихово разумевање културе.

Наш познати социолог Драган Коковић под културом између осталог истиче и стилове живота. Бројни су стилови живота као и сама дефиниција овог појма. Мода као стил живота, спорт као стил живота, досада као стил живота, забава као стил живота, насиље као стил живота.

Сам појам стил употребљавају бројни аналитичари у бројним дисциплинама. Антрополошко значење стила би се односило на начин понашања, образац понашања, а са друге стране неки аналитичари на овај појам гледају као на начин поступања, начин борбе (у различитим дисциплинама). „Стил живота фиксира понашања, устаљене обрасце, манире, навике, укусе и склоности“ (Коковић 2004: 336). Стил живота је важан за разумевање вредности, начин живљења у свакодневном животу. Најчешће се надовезује са задовољавањем човекових свакојаких потреба, а са тог аспекта стил може ићи у правцу индивидуа-колектив. Социолог Милан Трипковић истиче следеће карактеристике културе: „ Култура је значајно и посебно подручје људског живота које се не може свести ни на појединца, ни на друштво: да се она комулира и преноси са генерације на генерацију, она се учи; да олакша човеку да се прилагоди друштвеној и природној средини, али и да задовољи своје потребе; да се она испољава на разнолике начине, обрасцима понашања, обрасцима живљења, обрасцима норме што све твори особен начин живота људи“ (Трипковић 1998: 323).

Едвард Тејлор културу и цивилизацију схвата у широком етнографском смислу, те сматра да реч о „сложеној целини која обухвата знања, веровања, морал, обичаје, уметност, право, религију и све остале способности и навике које је човек стекао као члан друштва“ (Мооre 2002: 21-22). Тејлорова позната дела су Примитивна култура и Антропологија. Тејлор је у својим радовима истицао неке манифестације као нпр. дечије игре, народне изреке, обичаје и све наведено се сматра под појмом културе.

Алфред Кробер је, са друге стране, сматрао да треба правити разлику између културе и друштва. У вези с тим, сматра да се под појмом култура мисли на обичаје, веровања, вредности све оно што спада у поглавље обрасци културе, док појам друштво користи да означи живот заједнице људи на неком одређеном месту у одређеном времену. Истакао је и да се под појмом друштва може сматрати и заједница животиња, људи, одређених друштвених група.

Једна је од најпознатијих жена у антропологији и међу првим женама у овој научној дисциплини била је Рут Бенедикт. Њено најпознатије дело је Обрасци културе, а објавила је и многобројне студије из ове области и начину васпитања. Говорила је о томе како треба да се понашамо у одређеним тренуцима на одређеним местима. Примера ради поштујемо правила цркве, па улазимо у њу пристојно одевени, и не слушамо или пуштамо музику. Истраживала је и бројна племена и објавила чланак Узорни Зуни. У том чланку истиче како се припадници ове нације пристојно понашају рекавши да су то срдачне особе, особе које не намећу своје ставове и вредности другим људима. Сматрамо да је њено већ поменуто дело и да су њене студије значајне за данашња друштва нарочито за начин васпитања деце и људи. У овим њеним студијама може се приметити да је за васпитање битан процес социјализације.

Када говоримо о Маргарет Мид, важно је истаћи да њен допринос антропологији није скроман. Њено дело Одрастање на Самои, у којем истиче како треба да се подижу деца о њиховом одрастању, дало  је велики допринос дефинисању културе, а Маргарет Мид је истраживала и различита племена.

„Самоа је место у коме нико не игра на велики улог, нико не плаћа високу цену, нико не пати због својих уверења, до смрти се боре за своје циљеве. У тој нацији нема велике љубави, бриге, туге, разочарења. Емоције су искључене“ (Moore 2002: 137-138).

У овоме раду говорили смо о неким фрагментима фенимена културе. Ослањајући се на само неке битне карактеристике као што је етимологија, историјски контекст, типологију и обрасце покушали смо да дамо одговор на једно питање. Шта култура дословно значи? Са друге стране, ослањали смо се на поједине антропологе и социологе, истакавши њихове дефиниције и њихова схватања. Наравно, реч је само о неким од многобројних дефиниција. Закључујемо да је феномен културе сложен и да не можемо дати прецизан одговор на питање шта она јесте. Ми смо од тренутка када дођемо на овај свет, па све до наше смрти, окружени културом, само тога нисмо ни свесни. Можемо закључити: где год да се нађемо, окренемо, прати нас култура и служимо се културним обрасцима како бисмо усмеравали наше свакодневне активности.

Литература

Димитријевић, Д. (2011). Социологија за трећи разред средњих стручних школа ичетврти разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
 Коковић, Д.(1997). Пукотине културе. Просвета, Београд.
 Moore, J. (2002). Uvod u antropologiju,teorije i teoretičari kulture. Naklada Jasenski i Turk, Zagreb.
 Трипковић, М. (1998). Социологија. Футура Публикације, Нови Сад.

Аутор: Лука Војчевски

Scroll To Top